среда, 13. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Стаљинградска битка - седамдесет година од највеће битке у историји
Преносимо

Стаљинградска битка - седамдесет година од највеће битке у историји

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Милошевић   
субота, 02. фебруар 2013.

(Време, 31. 1. 2013)

Покољења делу суде, али да ли памте по којој је цени плаћена победа над фашизмом? Стаљинградска битка вођена од 23 јула 1942. до 2. фебруара 1943. На површини од 100.000 квадратних километара однела је животе милион војника и вероватно још толико цивила. У њој је учествовало више од два милиона људи са 20.000 топова и минобацача, око 2.000 тенкова и 2.000 авиона.

"То је било 1942. На Јужном фронту водили су се жестоки бојеви. Био је тешко рањен у груди један црнооки момак. О, како није хтео да оде из живота! Још је понешто могао да каже. Предао је свом руском другу фотографије мајке, жене, деце, писма и молио га да их, најрођенијима, пошаље. Када га је снага коначно напустила, он је у полусвести мрмљао на матерњем: ‘Че!... Че!...’, напрежући се да сакрије предсмртно очајање", остаће записано у бележници Михаила Андрејевича Шолохова, комесара-ратног дописника са Стаљинградског фронта 1942.

Немци, који су се тих врелих дана приближавали ка Дону, бомбардовали су и рејон станице Вешенска, а једна бомба је пала у двориште и убила мајку писца Тихог Дона, Анастасију Даниловну – док је хранила кокошке. Шолохов је раније своју мајку неким старим "фордом" евакуисао у сеоце Даринск у Северноказахстанској области, али се отресита старица вратила. Тешко јој је било у непознатом месту и није хтела да остави кућу.

У роману Они су се борили за отаџбину, који је у наставцима објављиван у новинама, по коме ће и Бондарчук седамдесетих година снимити филм, једна старица грди војнике Црвене армије што се повлаче, али им ипак даје храну.

Тај роман је Шолохов почео да пише након што је јула 1942. Стаљин похвалио његову причу објављену у "Правди" и рекао му да је Рат и мир написан знатно после рата с Наполеоном 1812, и да би требало да почне да пише роман о Великом отаџбинском рату. Сусрету су присуствовали Молотов, Ворошилов, Бериија, Маљенков, Шћербаков...

При евакуацији станице Вешенска бомбе су погодиле и раднике рејонског НКВД-а, који су евакуисали архив Михаила Андрејевича. Пуковник Другог тенковског корпуса друг Чепиго је после, у једној од улица, сакупљао експлозијом разбацане листове рукописа романа Тихи Дон...

Лето 1942. је изгледало као најнижа тачка антихитлеровске коалиције. Практично цела Европа је била у рукама нациста, у Азији Јапанци су се устремили ка Индији и, без обзира на губитак острва Мидвеј, ка Аустралији. У Атлантском океану немачке подморнице су претиле да изолују Америку од Европе. Након неуспешне кампање на Москву 1941, ојачали совјетски отпор везивао је немачке снаге на целом фронту, па се немачка Врховна команда одлучила за офанзиву само на његовом јужном делу, за шта је могла да употребити 68 немачких и 28 сателитских дивизија из Румуније, Мађарске, Италије, 369. легију из Независне Државе Хрватске и јединице руских "добровољних помоћника" заврбованих у заробљеничким логорима.

Немачкој Групи армија Југ наређено је да заузме полуострво Керч и Севастопољ, а затим да овлада превојима Кавказа – да заузме Батуми, нафтоносна поља Мајкопа и Грозног, продре до Бакуа и Тбилисија. Групи армија Б (фелдмаршал М. Вајкс – немачка 2. и 6. армија и мађарска 2. армија), наређено је да на левом бочном крилу тог фронта заузме Стаљинград, блокира Волгу и Москву лиши нафтних извора и југа Русије – и да реши рат.

Од 30 милиона тона сирове нафте, колико је 1938. године било извађено у СССР, скоро три четвртине потицало је из региона око Бакуа, 16 одсто из севернокавкаских нафтоносних поља око Мајкопа, Грозног и Дагестана, а само једна десетина је била произведена у другим деловима земље.

У Закавказју, одступајућа Црвена армија је остављала иза себе спржену земљу, куће су паљене, стокови жита су поливани бензином. Одбијање евакуације кажњавано је стрељањем, као и неодазивање на војни позив.

Војногрузијски пут у Закавказју закрчили су конвоји с евакуисаном индустријском опремом, избеглице и јединице Црвене армије које су ишле у супротном правцу. Немци су закрчене колоне гађали артиљеријом. У позадини су вршили репресалије, какве су вршили у Украјини претходног лета. Разарали и палили градове и села. И напредовали.

У руским хроникама пише да тако тешко није било од августа 1941: губитак кључа за Кавказ, Ростова, после педесеточасовне крваве очајничке битке, тријумфални продор немачке војске, заузимање највећег моста на Дону који води и на Кавказ и на Волгу...

Немачким пробијањем фронта совјетске 62. армије 23. јула 1943. и избијањем, на реку Дон 25. јула заправо почиње Стаљинградска битка...

После битке код Севастопоља пуна два месеца људи у Стаљинграду су чекали, а нису дочекали, добре вести с фронта. Према граду су се котрљали ватрена лопта и ратни хаос.

Маса радника и активи партијских организација једва да су били обавештени о великим поразима Црвене армије на Криму, под Харковом, на Северном Кавказу и на доњем Дону.

Када је 23. августа ујутру, пре него што је стаљинградски кошмар почео, генерал-мајор Коршунов дошао с извештајем да су Немци спалили цистерне с горивом у степи недалеко од Стаљинграда, генерала Јеременка су издали нерви: "Испуњавајте своје обавезе! Прекратите панику!".

Јуримо кроз степукоја је видела скитеЏингис-кана и Ермака...

У Стаљинграду је време било спарно и лепљиво у недељу 23. августа 1942. Обичан живот је рано почињао у радничким насељима Тракторског завода: радници – на завод, или на копање ровова, домаћице – на базар, ребјатишки – на реку с удицама или по баштама, због диња.

Речна лука на Волги била је закрчена онима који се евакуишу и онима који пристижу у Стаљинград. Са Далеког истока пристиже много морнара, којима командују они који су завршили тромесечни курс...

Тенкисти немачке 16. панцер дивизије 14. тенковског корпуса преко радија еуфорично јављају штабу 6. армије генерала фон Паулуса, 23. августа 1942. у 9.45 ујутро: "Руси су изненађени и нису пружали посебан отпор између Дона и Росошке (Велика Росошка, надомак Стаљинграда, прим. ред.). Невероватна авантура: стојећи у тенковским куполама, две хиљаде километара од Немачке, јуримо кроз степу, која је видела Ските, Џингис-кана и Ермака" (митског козачког атамана из 16. века Јермана Тимофејевича, прим. ред).

Неочекивано, једноруки генерал Хубе, с протезом уместо руке коју је изгубио у Првом светском рату, наређује колони на чијем челу увек вози, да се заустави, да би он у уобичајено време узео строго одређену количину витамина и калорија.

Педант Хубе није могао да схвати неколико ствари: зашто је у руским тенковима радио-станица изузетак а не правило, зашто руски команданти немају двогледе, зашто Руси раде увек по истој шеми, зашто не обраћају пажњу на рељеф и зашто се из тенка Т-34 слабо види...

Немачки авион слеће близу Хубеовог командног тенка. Генерал Рихтхофен, командант 4. немачке ваздушне армије лично, у кошуљи са засуканим рукавима, каже Хубеу: "Искористите данашњи дан! Подржаће вас 1200 авиона."

Над степом, ужареном сунцем и пламеном спаљених села и градова, шест стотина немачких авиона лети ка Стаљинграду, у поретку који Руси зову ждраловским клином...

Као оклопљени ован, немачка 16. тенковска дивизија је од Дона до Волге, правцем који је још Петар Велики уцртао за копање канала, стигла за 11 часова. Напредовала је темпом 5,5 до 6 километара на сат. Око 150.000 људи радило је на изградњи одбрамбених линија између 50-60 километара удаљене Верхње Бузинске и обале Волге. Линије су пробијене.

Било је четири по подне врелог летњег дана када се први тенк зауставио у месту Ринок, северно од Стаљинградског тракторског завода – у том моменту главној тенковској фабрици СССР.

Поручник Готфрид Адемајт јавља: "Ми смо у центру Азије."

Немачки тенкисти су поскидали униформе и комбинезоне и потрчали да се окупају у хладној води Волге. Капетан Лорингофен: "Гледали смо на степу иза Волге. Тамо је био пут за Азију и ја сам био потресен." Сви су желели да се сликају. Уз рапорт штабу 16. дивизије био је прикачен снимак: "Волга достигнута." Фрајхер фон Рихтхофен сумира: "Ми смо просто парализовали Русе."

Звуцима пикирајућих "штуказавршен је последњи дан мирног живота у тракторозаводским насељима Ринок и Спартановка

У подне, 23. августа, и у Стаљинграду се сав привид срушио. Експлозијама бомби које су разривале земљу, пуцњима противавионских топова, урличућим звуцима пикирајућих "штука" и "јункерса-88", завршен је последњи дан мирног живота у тракторозаводским насељима Ринок и Спартановка.

Рихтофенова авијација је тог 23. августа 1942. извршила 1500 летова, изручила хиљаду тона бомби на Стаљинград препун избеглица – а изгубила три авиона.

Тротоари су били покривени слојем житког истопљеног стакла које се лепило за ђонове цокула.

На растојању од 70 километара од Стаљинграда, следеће ноћи је било могуће читати новине. На југу, према Астрахану, сунце је личило на месец, кад би се појавило кроз густе облаке дима.

Вагони преврнути бомбама, срушене платформе у лучком железничком колосеку.

У луци су горели пароброди, барже и сплавови. У воду су тонули војна опрема, брашно, житарице и сушена риба. Већи циљеви на води били су већ уништени, као пароброд "Бородино", који је отишао на дно са неколико стотина рањених, а за њим и "Јосиф Стаљин".

У доњем делу Волге горела је нафта која се сливала из баржи пробушених немачким магнетним минама.

Бомбе су погодиле луку и железничко чвориште, централну телефонску станицу, градски водовод. Није било ни светла, ни воде.

То је био најконцентрованији немачки ваздушни налет од 22. јуна 1941. Центар града лежао је у развалинама. У Јарманском и Ворошиловском рејону, у улицама Пушкина, Гогоља, Медведицкој било је разрушено 90 одсто зграда... Половина бачених бомби су биле запаљиве, што је сажегло многобројне дрвене куће.

У Стаљинграду, који је 1940. имао око 600.000 становника, у Тракторозаводском рејону, у насељима Верхнем, Нижнем, Горном и Јужном, Спартановки, Ринки, пред рат је живело 75.000 људи. Више од 90 одсто породица заузимало је по једну собу у трособним становима. Многи домови су били такозвана општежитија.

У првој недељи бомбардовања у Стаљинграду је убијено око 40.000 људи.

У дневнику немачке Врховне команде Вермахта се каже: "Фирер је наредио да се елиминише (бесеитигт) све мушко становништво, а женско депортује, пошто је Стаљинград, с милион људи прожетих комунистичким духом, посебно опасан."

За 200 дана борби у Стаљинграду уништено је 41.000 станова или 85 одсто укупног стамбеног фонда, на градском подручју од Ринока до Горнаје Пољане није остала читава ниједна зграда. Разорено је 115 школа, 86 дечјих диспанзера, 60 библиотека, 18 болница и 24 поликлинике.

У рејону Стаљинграда разорено је 425 километара железничке пруге. Девастирано је 58 фабрика.

Стаљинград није био класични град, који расте равномерно и компактно, већ је то била 60 километара дуга (од Ринока до Јељшанке) и три до осам километара широка мрежа завода и насеља око њих, великих бетонских зграда, силоса, железничких насипа и усека, а између нових градских рејона остале су неизграђене празнине од једног до шест километара.

У ту мрежу бункера-рушевина ће се заглавити немачки панцери, искрварити немачка 6. армија Фридриха Вилхелма Ернста фон Паулуса, фелдмаршала проглашеног у поразу, ратног ветерана (капетана из Првог светског рата – служио је у Србији и Македонији).

У августу 1942. Немци нису видели свој будући пораз у граду у који су тако грубо ушли. У свим немачким градовима у то време били су постављени путокази на којима је писало колико је од њих удаљен Стаљинград.

Везе са Стаљинградом су биле прекинуте и Ставка, совјетска врховна команда, добила је извештаје о немачком продору ка Волги, не из Стаљинграда, већ од суседних команди.

У Стаљинграду је 25. августа проглашено опсадно стање. Више од хиљаду радника стаљинградских завода ступили су у јединице, које су брзо слате на фронт. Сасвим близу. Често у суседну улицу. Током 1941. формиран је Корпус народне добровољачке војске од око 8000 људи, а у стаљинградској области око 14.000 људи мобилисано је у борбене батаљоне. Многи су мобилисани у партизанске јединице на окупираном подручју.

Све што може да носи пушку остало је у граду. И што не може.

Када је успео да добије везу са Стаљином, генерал Јеременко је описао ситуацију најцрњим бојама и предлагао минирање и измештање стаљинградских завода на исток. Стаљин се издрао: "Нећу да разматрам то питање!"

О томе зашто је судбину рата одлучивала баш битка за Стаљинград објашњења су неретко идеолошка: због тога што носи Стаљиново име. То је само делимично тачно. Комунисти јесу понављали паролу: "За Родину! За Стаљина!" Али, радило се и о – правом челику.

У августу 1942. само је Стаљинградски тракторски завод (види антрфиле "Црвени Тракторни") и даље испоручивао тенкове војсци, пошто је тенковска база на Уралу, Танкоград, још била у изградњи, а фабрика из Харкова је била на вагонима на путу за Урал.

Године 1942. око 100.000 радника је радило у 125 стаљинградских фабрика и завода, преоријентисаних на војну производњу: у "Тракторном", у "Барикадама", у Металуршком заводу "Црвени октобар", у хемијском комбинату "Лазур". Стаљинградски тракторски завод је у другој половини 1941. производио 42 одсто тенкова Т-34. Стаљинградске "тридесетчетворке" су вожене на Црвеном тргу на оној паради самоохрабривања у новембру 1941. Маршевске колоне тенкова су право с заводског конвејера возиле тенкове Т-34 ка фронту на Дону.

Пре него што су дошли Немци, у заводским шумама Тракторног чуо се звук тенковских мотора, шкрипа гусеница школских тенкова на заводском курсу за нове тенковске посаде и тенкова на пробном испитивању пре испоруке војсци. Ту су довожене на ремонт оштећене машине.

Око 15 часова, 23. августа, запуцано је на немачке тенкове из противавионских батерија, постављаних у фабричким погонима.

Послужиоци тих ПА топова су биле жене.

Наредба број 227: "Ни корак назад!"

Совјетска страна је настојала да врати самопоуздање, које је била стекла после неуспеха немачког похода на Москву у зиму 1941.

Начелник совјетског генералштаба Александар Михајлович Васиљевски је формулисао, а Стаљин је 27. јула 1942. издао наредбу број 227, познату по називу "Ни шагу назад!":

"Немачки окупатори журе к Стаљинградука Волгии хоће по сваку цену да освоје КубањСеверни Кавказњегова нафтна и житна богатстваНепријатељ је већ заузео ВорошиловградСтаробељскРосошКупјанскВалујкиНовочеркаскРостов на Донуполовину ВороњежаДелови војски Јужног фронтаидући за паничаримаоставили су Ростов и Новочеркаск без озбиљног супротстављања и без наредби Москве,покривају своје заставе срамотом (види антрфиле "Генерал Ларин се устрелио").

Становници наше земљекоји се према Црвеној армији односе с љубављу и уважавањемпочињу да се разочаравају и губе веру у њуа многи и проклињу Црвену армију за то што она издаје наш народ под јарам немачких угњетавачаа сама бежи на исток.

Ни корак назад без наредбе више командеКомандирикомесари и политички радници,који напусте борбене позиције без наредбеиздајници су Отаџбине и с њима треба поступати на одговарајући начин."

Строжа је била наредба број 270. од 16. августа 1941, по којој командире и политичке раднике, који у време боја скидају војничке ознаке и дезертирају, или се предају непријатељу, треба сматрати злим дезертерима који су издали Отаџбину, чије породице подлежу хапшењу, као породице оних који су прекршили заклетву.

Неки официри су извођени на војни суд, а неки смењивани, или спуштани на нижи ранг – у појединим јединицама за неколико месеци 1942. смениће и по четири команданта.

У лето и јесен 1942. поступцима совјетских људи, међутим, управљало је нешто јаче од страха од НКВД-а, кажњеничких батаљона и такозваних заштитних одреда који су у позадини јурили дезертере...

Године 1942. то је био Отаџбински рат против ужасавајућег непријатеља: "Иза Волге за нас нема земље..."

У Црвеној армији 1942. комесарске функције су биле ограничене и 122.000 полит-радника се није више толико мешало у командовање и утопило се у војску. Совјетска ратна идеологија је у то време била општенародна традиционална: често су помињали Кутузова и Суворова. У песми о Стаљинграду, помиње се и његово историјско име Царицин. Митрополит Сергеј обратио се верницима с позивом да учине све за победу. У листу "Правда" почели су да пишу реч бог великим словом. Један сибирски сељак, стигавши на Казањски вокзал (железничку станицу), чувши са звучника глас Стаљина, скрушено се прекрстио...

"Ти ме чекаш и у дечјем креветићу сузу кришом отиреш..."

Из Стаљинграда је до 23. августа евакуисано око 100.000, а неколико дана касније још преко 300.000 људи. Мајке су чекале ноћ, да би под њеним покровом децу некако пребациле ка Волги, где су у траншејама и увалама чекале да их, лађицама и омањим паробродима, пребаце на леву пусту обалу, не би ли преживела. Немачки пилоти су потапали те мале бродиће, посматрајући погибељ незаштићене чељади.

С високе обале Волге опроштајне крике слушали су војници, држећи се зубима за положаје.

Нешто од тог духа остало је у песми, уз коју се мора заплакати. То је "Тјомнаја ноч", коју је у филму Два борца, 1943. певао филмски глумац Марк Бернс, уз гитару, на фронту, у земуници, док лије киша:

Тëмная ночь, только пули свистят по степи,

Только ветер гудит в проводах, тускло звезды мерцают.

В темную ночь ты, любимая, знаю, не спишь,

И у детской кроватки тайком ты слëзу утираешь.

Она га чека, не као немачка Лили Марлен, под фењером испред касарне, већ без сна, у дечјем креветићу кришом отире сузе, а он, који у степи, у тамној ноћи, коју шара само жар куршума, не среће се са смрћу први пут, због тога зна да му се ништа не може десити. Заправо, моли се...

Молим Господа за Василија Ивановича Чујкова

Онакав командант каквог је Ставка тражила, генерал Василиј Иванович Чујков, стигао је у Стаљинград, на командни пункт 62. армије, изложене убитачном нападу из ваздуха на Мамајевом кургану, 11. септембра 1942, непосредно пред одлучујућим јуришом Немаца у град. У дивизијама, чији нормални састав је био 10.000, остало је било по сто бораца. У тенковским бригадама било је тек нешто више од десетак тенкова, а у целом тенковском корпусу генерал-мајора Попова било је мање од педесет машина.

Човек с лабилном психом би сишао с ума у таквој бици, али Чујков је био тврд, одлучан, упоран, самоуверен и презирао је кукавице. Кажу да је неке од командира и стрељао пред стројем војника. У бункеру Чујкова о једној теми се никада није расправљало – како напустити позиције.

Тактика је била разрађена пре Чујкова: бори се с блиског одстојања, док можеш, ако си смртно угрожен – повуци се, а са првим зрацима сутрашњег дана почни нови бој. Дејствуј тако бесконачно дуго, док не доведеш непријатеља до исцрпљености. Сто први пут, надвладаћеш га, иако су на његовој страни техника, навике, високо умеће, мајсторство професионалних војника, који су до тог тренутка били освојили целу Европу.

Стаљинградска железничка станица је до 27. септембра прелазила из руке у руку 13 пута.

Док је Паулус у почетку битке за Стаљинград свој штаб (са властитом збирком плоча класичне музике) држао на аеродрому Голубинка, подаље од ока вулкана, Чујков је свој штаб поставио у граду, у тунелу близу ушћа реке Царице у Волгу, одакле је, с вишим нивоом разумевања, видео сва збивања.

Тај омањи широкоплећати официр се изгледом није разликовао од обичних војника, с којима је делио лојалност и оно осећање дуга, без кога ни Стаљин, ни идеологија, ни милиј мороз, генерал Мороз, генерал Мраз, не би помогли.

Из снеженог Кујбишева, где је у беди и оскудици и бризи живела породица Чујкова, где је тешко боловала његова кћи, супруга је писала: "Дарогој Василиј! Бабушка, наша сусетка, среће ме свако јутро и говори: ‘Молим Господа за Василија Ивановича’."

Енглески историчар А. Кларк је написао како је ту методички германски ум супротстављен издржљивости заштитника града који су већ давно решили да се не боје за себе. Било је могуће убити их, али се показало немогућим парализовати их страхом.

Једна од јунакиња те епопеје је филмска глумица Марионела Владимировна Корољова, позната као Гуља Корољова. Оставивши сина Сашу код своје мајке евакуисане у Уфи, на фронт је отишла добровољно. Као санитетска инструкторка, изнела је из борбе 50 тешко рањених бораца и командира с оружјем, а 23. новембра 1942, при крају дана, када је у строју остало мало бораца, кренула је у јуриш, ускочила у ров и бомбама уништила 15 немачких војника. Смртно рањена, продужила је неравноправни бој.

У пролеће 1943на Мамајевом Кургану чак ни трава није расла

Питање живота или смрти за 62. армију генерала Чујкова била је кота 102, два километра удаљена од Волге. Терен који се спушта према реци испуњен је природним увалама (балке) погодним за заклоне. Туда је притицала помоћ онима који су остали у граду, довођена су појачања и извлачени рањеници.

Тај брег, Мамајев Курган, који је име добио у време татарско-монголске владавине и значи Мамајев гроб, на коме су огорчене борбе трајале 135 дана, називали су главним висом Русије. Прелазио је небројено пута из руке у руку.

Авио-бомбе од две тоне и артиљеријске салве из хаубица од 203 мм су преорале Курган. После Стаљинградске битке, на једном квадратном метру земље налазили су од 500 до 1250 куршума и шрапнела. У пролеће 1943. на Мамајевом Кургану чак ни трава није расла.

Оног дана када је генерал Чујков био постављен за команданта 62. армије, 12. септембра 1942, на Хитлерово питање када ће Стаљинград бити освојен, Фридрих фон Паулус одговара: "За неколико дана, заправо за десет дана борби и две недеље за прегруписавање."

Његова војска је другачије процењивала стање ствари. Писма која су немачки војници слали кући совјетски обавештајци су пленили и слали директно Стаљину, који је волео да на основу њих процењује морално стање Немаца. Писмо од 1. септембра: "Да ли се то Руси стварно спремају да ратују на самој обали Волге? То је сумасшествие." Осмог септембра: "Нездрава упорност." Једанаестог септембра: "Фанатици." Тринаестог: "Дивље звери." шеснаестог: "Варварство... То нису људи, већ ђаволи." Двадесет шестог: "Варвари, они примењују бандитске методе." Двадесет осмог октобра: "Сваки војник гледа на себе као на већ осуђеног човека"...

Немачка врховна команда је 12. септембра била наредила да 6. армија, без обзира на жртве, заузме Стаљинград. Немци су уз подршку око 1000 авиона, избили на три-четири километра до центра града, а 12. септембра уклинили су се између совјетске 62. и 64. армије.

Истог дана Жуков је с начелником руског Ген-штаба Васиљевским и са Стаљином у Москви процењивао усложњавајућу ситуацију: тежак бој у Новоросијску, опасност под Грозним...

Стаљин је питао пре свега за Стаљинград

Жуков је говорио о борбама на северу града и указао на огромну немачку предност у ваздуху – и тражио је 400 хаубица, тенковски корпус и једну ојачану пешадијску армију.

Стаљин се наднео над сопственом војном картом, тражећи где су резерве, а подаље од стола, у углу велике просторије, Жуков и Васиљевски су тихо шапутали један другом: "А зар нема другог решења?" Изненадио их је оштар Стаљинов слух, пошто је овај одмах упитао: "Какво решење?"

Послао их је у Генералштаб да до сутра у 9 часова увече добро размисле шта треба да се уради у рејону Стаљинграда.

У 10 увече следећег дана Жуков и Васиљевски стајали су, с картама исцртаним стрелицама, у Стаљиновом кабинету.

Јосиф Висарионович је почео да се жести: "Десетине и стотине хиљада совјетских мушкараца и жена гину у борби против фашизма, а Черчил, као одговор, шаље неколико десетина ‘харикена’, а ти ‘харикени’ су хрпа метала, наши пилоти их не воле..."

Онда је спустио тон и упитао: "Ко ће образлагати?"

Васиљевски је одговорио да је то свеједно пошто он и с Жуковим дели мишљење.

Стаљин је погледао принесену карту на којој је уцртана концентрација војске код места Серафимович, 200 километара северно од Стаљинграда.

Нови фронт?

Питао је зашто се не нападне нешто ближе, и брзо прихватио аргумент да удар западније од Дона не даје могућност противнику да због речне препреке брзо спречи заокруживање. Тако је у критичним тренуцима створен план операције "Уран".

Тим планом предвиђен је совјетски пробој фронта на Дону код Клетска и, јужно од Стаљинграда, код језера Гаћа. После енергичног наступа, совјетске оклопне и моторизоване снаге требало је да се сретну код Калача на Дону, 50 км западно од Стаљинграда, а затим је требало да следи окружење и уништење немачких снага у рејону Стаљинграда.

Нико толико није очекивао да Чујков издржи у рушевинама Стаљинграда као творци плана "Уран".

Тешко је поверовати да је после таквог налета авијације овде остало ишта живо,чак и миш

Немачка авијација је 28. и 29. септембра масивним налетима расчистила пут својој пешадији на Барикадни и Тракторозаводски рејон. Изгорео је низ погона, цистерне нафте, биоскоп "Ударник", циркус, летњи театар, болница број 6, породилиште, диспанзер, много школа, и велики део насеља...

Масовним бомбардовањем које је трајало 13 часова Завод је 4. октобра потпуно избачен из строја. Један од немачких учесника битке пише кући у Немачку: "Тешко је поверовати да је после таквог налета авијације овде остало ишта живо, чак и миш..."

У ноћи 6. октобра последња група радника напустила је разрушени завод. Завршена је евакуација радничких породица и материјалних средстава на леву обалу Волге. Фабрику су запосели војници десетковане 62. армије Чујкова, која је стајала у уском појасу поред саме Волге од Тракторског завода на северу до тзв. елеватора, силоса на југу града.

Око пола седам ујутро 13. октобра, две ударне групе Немаца обрушиле су се на њене положаје. А 14. октобра, који се сматра најтежим за одбрану Стаљинграда, Немци су са 180 тенкова напали фабрику "Барикаде" и "Стаљинградски тракторски завод" и уским клином северно и јужно од "Барикада" заузели железничку станицу и избили на Волгу. Одвојили су тиме совјетску 62. од 64. армије.

Борба је продужена у сваком фабричком одељењу фабрике "Црвени октобар", све до 27. октобра. Те борбе су Немце толико исцрпле да су наредног дана обуставили напад.

Наредних недеља у Стаљинграду је вођена борба за сваку кућу, по подрумима и канализацији. Немци су је назвали "рат пацова" (Ratten krieg).

Једно од култних места у Стаљинграду је Дом Пáвлова (Дом војничке славе). Назван је по томе што је ту кућу крајем септембра 1942. бранио сержант Павлов са својом јединицом.

То је четвороспратна стамбена зграда, подигнута у првој половини тридесетих, у којој су пре рата живели специјалисти привредних предузећа и партијски радници ("комесарска кућа"), чији је скелет био неосвојива тврђава. Од 23. септембра по 25. новембра 1942. Немци су јуришали на ту рушевину по неколико пута на дан. Чујков је говорио да су хитлеровци у покушајима да заузму Дом Павлова изгубили више војника него при освајању Париза.

Имена свих који су преко физичких и психичких граница бранили ту зграду исписана су на спомен-плочи: Александров, Афанасјев, Бондаренко, Воронов, Глушенко, Павлов... Презимена двојице бораца су, кажу, ипак изостављена: Гарја Бадмајевич Хохолов – етнички Калмик – који је, кажу Руси, био репресирован (Калмици су расељени због учешћа у рату на страни Немаца), и Алексеј Сугба, који је 1944. заробљен и касније служио у квислиншкој Колчаковој Руској ослободилачкој армији (РОА)...

Један од опеваних јунака тог рата у рушевинама је свакако Василиј Григорјевич Зајцев, снајпериста који је од септембра 1942. до јануара 1943. усмртио 242 немачка војника и официра. Умро је 1991, а 31. јануара 2006. његов прах свечано је сахрањен на Мамајевом Кургану.

"Ову зиму ми ћемо провести у РусијиНа топли дом је боље на време заборавити"

У Стаљинграду 9. новембра наступио је Генерал Мраз – минус 18 степени Целзијусових. Руси плене писмо генерала Габленца, команданта 384. пешадијске дивизије: "Изменити ситуацију набоље – немогуће је. Али, пасивност већине војника може да буде превладана активношћу руководства. Команданти морају да поступају строже... Дезертерима треба да суди војни суд. Војник који заспи на борбеном положају заслужује стрељање на лицу места. Време је да се почне живети по законима ратног доба... Ову зиму ми ћемо провести у Русији. На топли дом је боље на време заборавити."

Ради враћања психичке равнотеже немачки војници су, док им је добро ишло, често слати на одсуство у Немачку.

Ваљда су тамо причали о рату, али у Рајху су заправо тешко схватали шта се дешава на Волги.

У далеком и мирном алпском Оберзалцбургу, одмарајући се после празновања годишњице пивског пуча 1923, Хитлер скандирајућим језиком хвали мушкост немачких војника на Волги.

Паулус је изгубио велики број војника, а прецењивао је бројно стање Чујковљеве војске у рушевинама Стаљинграда и можда се надао да је "седење на Волги" добар метод за искључивање совјетског контранапада.

У дневнику Фрајхера фон Рихтхофена почетком новембра је забележено да је Паулус самољубив и да не види да се Руси концентришу на Дону, који почиње да се смрзава.

И совјетски војници су са зебњом окретали поглед ка Волги. Да ли почиње да се мрзне и да ли ће се превоз на леву обалу обуставити? После извештаја да је ток Волге на истоку од острва Голодног и Сарпинског у потпуности блокиран ледом, Чујков први пут губи живце и каже: "Сада нам предстоји да водимо рат на два фронта: непријатељска река иза нас и непријатељ који жестоко напада испред нас."

У 6.30 ујутру, 11. новембра 1942, почиње последњи немачки напад на хемијски комбинат "Лазур" и железничке инсталације. Из јуриша на завод "Барикаде" ниједан Немац из 336. батаљона се не враћа на почетне позиције...

Дотрчао војник из суседне чете и повикао: "Тамо! Ивани!"

За то време, из правца Москве и Урала тутњали су конвоји с техником и људима. Пристизала је половина артиљеријских резерви СССР – више од 200.000 људи, 5. тенковска армија, десет пешадијских дивизија, један тенковски и два коњичка корпуса са десет хиљада коња, двадесет артиљеријских пукова, 115 дивизиона "каћуша", 900 нових Т-34, тешка артиљерија, 110 пукова авијације са 1100 авиона...

Јурили су ка местима Серафимович и Клетскаја, 200 и 160 километра северозападно од Стаљинграда.

Војници су полагали заклетве пред пуковским заставама, нови борци су задуживали оружје.

У слободно време много су певали.

"Выходила на берег Катюша,

На высокий берег на крутой. "

(Песма из 1938, о Каћуши (Јекатерини), девојци која чезне за својим драгим који је војсци.)

Тамни облаци надвили су се и падао је снег када је 19. новембра, након бесане ноћи, у 7.20 ујутро на руском Југозападном и Донском фронту послата у етар кодна реч "Сирена" – наредба да се запуца из три хиљаде пет стотина оруђа.

На делу фронта који су држали Румуни, Совјети су прешлу у противофанзиву 19. новембра у 8.50 – после 80 минута дуге артиљеријске припреме, коју је обележавао урлик "каћуша". Почела је совјетска операција "Уран".

Петнаест километара јужно, у немачкој метеоролошкој станици, Волф Пеликан спремао се да провери прибор, кад је дотрчао војник из суседне чете и повикао: "Тамо! Ивани!"

Пеликан је се насмејао: "Ти си сишао с ума!" Остали војници су покушали да исмеју паничара, бацали на њега снег, но он је и даље показивао на север.

У штаб групе Армија Б, 22. новембра, у 7 сати увече, Паулус шаље радиограм: "Армија окружена... Јужни фронт остаје незатворен још само источно од реке Дон, која је замрзла и коју је могуће прећи... Остало је мало горива; када се оно потроши, тенкови и тешко оружје изгубиће мобилност. Муниције је остало још за шест дана... Молим слободу дејства..."

Четрдесетак километара западно од Стаљинграда, мост преко Дона код градића Калач, око кога је претходног лета погинуло много совјетских војника, а преко кога су за Шесту армију стизали последњи транспорти, сада Немци покушавају да пређу, али не успевају. Остали су окружени између Волге и Дона.

Енглески историчар Бивор описује како су се некада дисциплиновани немачки војници сада тукли, чак и пуцали један на другога, у покушају да пређу на источну обалу Дона, а да су официри претили једни другима оружјем, спорећи се око првенства прелаза. Неки војници су покушавали да прођу преко Дона по леду, али лед је био тврд само уз обалу. Онима који су пропали кроз танак лед нико није пружао руку помоћи.

Све је личило на повлачење Наполеонове армије 1812. преко Березине, чије је име на француском постало синоним за катастрофу.

Последња група Немаца пробила се преко Дона 29. новембра 1942. По подне тог дана, мост је миниран и они у Стаљинграду су добили сигнал – пута назад нема.

Последњи успех Вермахта у Стаљинграду: у кући № 78 и 83 за једну од соба битка је трајала два дана. Немци су правили црнохуморне вицеве: "Освојили смо купатило, следи офанзива на дневну собу."

Наредних дана совјетске јединице продужиле су напад и стезање обруча око окружених немачких снага, које су 30. новембра биле збијене на око 1500 квадратних километара (40 км ширине, 30-40 км дужине).

У 6. армију, у 8.38 ујутру, 24. новембра 1942, стиже "Фüхрербефехл" – наредба фирера, равна закону Рајха, да се у Стаљинграду образује Фестунг – тврђава. Снабдевање ће уследити из ваздуха.

Немачкој 6. армији је требало доставити 750 тона ратног материјала дневно – од тога 380 тона хране, 250 тона муниције и опреме, 120 тона горива. На располагању је било 298 транспортних авиона.

Хитлер је тражио мишљење од Геринга, који је одговорио да ће Луфтвафе обезбедити снабдевање Шесте армије. Неки генерали падају у јарост, али Геринг обећава фиреру да може, а фирер верује рајхсдмаршалу. Све у свему, од 25. новембра 1942. до 2. фебруара 1943. Паулусовој армији у окружењу је достављено ваздушним путем дневно просечно само око 94 тоне ратног материјала.

Немци су били извукли наравоученије из за њих жестоке зиме 1941. Користили су јаруге у степи за изградњу зимских склоништа за војнике и складиштили ратни материјал који је стизао железничким пругама из 600 километара удаљеног Харкова. Совјетски партизани су рушили возове и палили складишта, упркос томе што су Немци вршили репресалије и депортовали у Немачку само из простора између Дона и Волге око 25.000 људи.

Сада су Немци коначно изгубили позадинске магацине хране и муниције.

Немачки војници у стаљинградском окружењу су још били у летњим униформама – 76 вагона зимске одеће било је негде на путу. Немачки војници, с летњим капама, почели су да цене руске ватнике, фуфајке, шапке-ушанке. Ловили су псе, не само због меса већ и због крзна, од кога су правили импровизоване капе.

Неуспела контраофанзива

Фелдмаршал Ерих фон Манштајн је наредио да нова група Армија "Дон" нападне совјетске јединице које стежу обруч над немачким снагама пред Стаљинградом. Фон Паулус је требало да се утврђује у "котлу" и да на знак "удар грома" (Donerschlag)

покуша да се пробије долином реке Донска Царица у оквиру

операције "Зимска олуја" (Wintergewitter).

Тенкисти генерала Хота су надирали према Стаљинграду, али после четири дана ослабили су ритам свог продора – након што су црвеноармејци потпуно разбили пет италијанских црнокошуљашких дивизија и притисли надируће немачке панцере с крила.

Увече, 8. јануара, Манштајн је у Новочеркаску примио госте-официре високог ранга који се са одмора у Немачкој враћају на фронт. Једноруки "Менш", тенкист Хубе причао је да Хитлер има план за спас 6. армије.

Манштајн током целе вечери ниједном није поменуо Стаљинград.

Совјетска војска је захватила Паулусове снаге у "кољцо". Кад је пришла на 400 метара од полетне писте аеродрома Питомник, уобичајени педантни немачки поредак при укрцавању у авион је нестао: рањенике су одгуривали да би се укрцали они са специјалним картама. Неки мајор нудио је пилоту 10.000 марака за место у авиону.

Руси сазнају за страшну судбину својих заробљених другова: у логорима Вороново и Гумрак – преживело је 20 од 3500 заробљених црвеноармејаца. Људи су се убијали због трунке соли. Било је и канибализма. Цела једна пољана била је попуњена труплима умрлих заробљених совјетских војника.

Војници Паулусове 6. армије, опевани и за време и после рата као професионални војници који се боре до последњег, показивали су исту онакву окрутност какву су показивали годину дана раније, када је Зондеркоманда 4 А у саставу Ајнзацгрупе Ц, уз учешће делова баш те Паулусове 6. армије, у Бабјем Јару, у околини Кијева за два дана, 29-30. септембра 1941. стрељала 33.771 особе – не рачунајући децу до три године, коју су такође убијали, али нису пописивали.

У Брјанској улици у Стаљинграду Немци су обесили дечака Сашу Филипова, једног од малобројних преживелих цивила у Стаљинграду, који је чистио немачким официрима обућу, под сумњом да је јављао својима о кретању Немаца. Руси за њега кажу: "Настајашћиј Стаљинградец..." Прави Стаљинграђанин.

Свест о тим непочинствима и страх од одмазде у стаљинградској агонији, мора да су више одређивали понашање немачких војника него Хитлерове рецитације о Нибелунзима који стоје до последњег. Међу њима се говорило да Жуков не узима заробљенике и да последњи метак треба чувати за себе.

Патетична соната

Совјети су 8. јануара позвали Паулуса да се преда. Хитлер наређује: нема предаје.

Совјети надиру ка Стаљинграду после канонаде 6500 топова.

Паулусов последњи покушај да добије подршку у Берлину: с "путничком картом № 7" капетан Бер специјалним авионом полеће с јединог аеродрома који Немци имају у Стаљинграду ка Хитлеровом бункеру Wolfschanze (вучја јама). Млади капетан 15. јануара, у девет увече, улази у ону исту конференцијску салу у коју ће осамнаест месеци касније ући Фон Штауфенберг. Хитлер, обративши му се са "Хер Хауптман", био је много љубазан. Када је Бер почео да прича о глади у "тврђави Стаљинград", о томе да 200.000 војника умире и нема помоћ и да ваздушни мост не функционише, Хитлер се загледао у најмлађег официра. У сали је настала гласна тишина. Бер је рапортирао и изашао.

Дневник Бера: "Тек тада сам схватио да је Хитлер изгубио сваку везу с реалношћу. Он живи у фантасмагоричном свету карата и заставица... Савршено сам схватио да ми губимо рат."

Руси ће после ослобођења открити да је командант немачке 16. тенковске дивизије у земуници имао ројал, клавир. Кроз промрзлу земљу долазили су звуци Бетовенове Прве патетичне сонате и мешали се с ратном грмљавином напољу. Генерал је продужавао да свира чак и када су му подносили извештаје.

Црвенармејци Паулусу 18. јануара упућују други ултиматум.

Тај предлог Паулус је проследио Хитлеру и затражио "слободу дејстава". Хитлер одговара: "О капитулацији не може бити речи. Војници су дужни да се боре до последњег."

Пред сам крај, 30. јануара, немачки официри и војници су се сакупили око радија, да чују Хитлерове речи поводом десетогодишњице нацистичког режима у Немачкој: "Као и Нибелунзи, они стоје до последњег..."

Немачким војницима у то време давали су по 20-30 метака. Следовање хлеба било је снижено са 120 на 70 грама. Килограм кромпира дељен је на петнаест војника. Меса није било – коњи су поједени до Божића. Воду су добијали топљењем снега.

Паулус је 18. јануара предао војном пилоту опроштајно писмо жени, своја одликовања и колајну. Наредио је да се саставе спискови најцењенијих војних специјалиста које треба евакуисати ваздушним путем. Тако је изашао из "коктела" и једноруки Фон Хубе, онај исти "Менш", први немачки генерал који је видео Волгу.

Радиограмом се фелдмаршал умируће 6. армије, 22. јанура, обратио команданту групе армија "Дон" (с молбом да се копија преда фиреру). "Залихе дошле до краја. Има више од двадесет хиљада рањених. Какве наредбе могу да дам војницима који немају муницију? Потребно хитно решење, пошто су већ приметни симптоми дезинтеграције. Ипак, војска још није изгубила веру у своје команданте..."

Хитлер одговара: "Капитулација немогућа..."

Последњи радиограми: Паулус Хитлеру честита десету годишњицу у којој каже да се застава са свастиком још вије над Стаљинградом и поручује: "Нека наша битка буде пример садашњим и будућим поколењима, да се не предају у безнадежним ситуацијама..."

Хитлер унапређује Паулуса у фелдмаршала. То је био позив на самоубиство, али Паулусу не пада на памет да се убије "због тог каплара из Бохемије".

Фелдмаршал се, необријан, пребацује из бункера код аеродрома Гумраку у подрум разрушеног стаљинградског Универмага.

Следи серија самоубистава немачких генерала...

Универмаг на суду

Историјско здање Универмага или CUM-а, у коме је заробљен Паулус предмет је судског и морално-етичког спора. По недавној пресуди суда CUM припада држави, која ту намерава да оформи центар за патриотско васпитање омладине, али то оспоравају приватни власници, који су се обратили Европском суду за права човека, и траже да то остане робна кућа. У приземљу је 2003. ту био откривен Музеј "Памјат", на иницијативу и уз финансијску подршку бизнисмена.

"Наш највиши официр има много послаСада се до њега не може доћитако да можете имати посла са мном"

Ујутро, 31. јануара, Паулусов преводилац Борис фон Најтхарт дошао је до совјетског тенка испред опкољеног Паулусовог штаба у Универмагу. Кад је угледао немачког официра, поручник Федор Јелченко се бацио на земљу.

Најтхарт је климнуо главом и саопштио: "Наш највиши официр хтео би да разговара с вашим највишим официром."

Јелченко се сабрао и такође климнуо главом: "Наш највиши официр има много посла. Сада се до њега не може доћи. Тако да можете имати посла са мном."

Новопечени фелдмаршал немачке 6. армије предао се двадесетогодишњем тенкисти.

У четири по подне, 2. фебруара 1943, борбе у Стаљинграду су престале.

У Немачкој, Мађарској и Независној Држави Хрватској објављена је тродневна жалост.

***

Завршена је Стаљинградска битка која је представљала одлучујући прелом у совјетском Отаџбинском рату, а и у Другом светском рату. Због пораза у кампањи под Стаљинградом Немци су морали да одустану од кампање на Кавказу, што је био њихов главни стратешки циљ. Међу немачким савезницима је настало трвење. Охрабрени су ослободилачки покрети у поробљеној Европи. Руски аналитичари сматрају да је та битка утицала и на то да Турска и Јапан одустану од ратних планова против СССР. У наставку рата Немци више нису били способни за стратегијску иницијативу, што ће показати и њихов наредни пораз у Курској бици, јула и августа 1943.

Како је Валентина Изотова постала Мајка Отаџбине и жртва финансијских пирамида

На Мамајевог Кургану 15. октобра 1967. свечано је откривен меморијални комплекс којим доминира споменик "Мајка отаџбина зове" вајара Јефгенија Викторовича Вучетича, соцреалистичка верзија богиње победе Нике.

Житељка Волгограда Валентина Изотова, некадашња келнерица хотела Волгоград, у који су свраћали и Хрушчов и Кастро, тврди да је она, кад јој је било 26 година, упркос противљењу свог љубоморног мужа "постала Мајка" – за три рубље на сат гола је позирала као модел Мајке Отаџбине, а уместо мача у испруженој руци држала је неку летву.

Руским новинарима је причала да је Вучетич можда правио споменик и по својој жени, али: "И лице и руке и ноге и бедра Мајке Отаџбине су моје..."

Валентина је деведесетих била жртва финансијских пирамида, и сада води волгоградски обласни фонд "Заштита улагача".

Сукобљени над Стаљинградом

Из Стаљинграда гледано, Други светски рат се види као борба СССР и Немачке у којој су учествовали и остали. Немци су у рано пролеће 1942. имали укупно 232 дивизије и десет бригада, од тога на Источном фронту 80 одсто или 178 дивизија и осам бригада; у окупираним земљама Европе и у Немачкој на обуци и попуни 51 дивизију и две бригаде; а у опеваној бици у северној Африци – три дивизије.

У Стаљинграду, Немци и њихови сателити ангажовали су 25 одсто својих потенцијала на Источном фронту 1943. и изгубили 75 дивизија и око 2000 авиона. Сукобљеним војскама су командовали:

Елабуга, логор НКВД № 97

Од 91.000 немачких војника заробљених под Стаљинградом, кући се вратило 6000.

Између 40.000 и 50.000 њих умрло је од последица смрзавања и глади у првих шест недеља у логору Бекетовка северно од Стаљинграда. Међу заробљенима владала је епидемија дизентерије и тифуса. Лекарске помоћи практично није било, ни медикамената, ни инструмената.

Две хиљаде официра Вермахта било је по снегу одведено у официрски логор у Красноармејск. Неки су одбијали да се лише личног оружја и убијали су се на месту заробљавања.

У фебруару 1943. око 1300 заробљених немачких официра транспортовано је у Логор НКВД № 97 у татарстански градић Елабуга, на ушћу реке Тојма у Каму, 14 километара од железничке станице Тихоново, 215 километара удаљене од Казања, тамо где се Марина Цветајева убила 31. августа 1941.

Превозили су их разбијеним теретним вагонима, предвиђеним за осам коња или 40 људи, у које је гурано по 70 заробљеника. На том путовању, које је трајало две недеље, умрло је њих 700... Спроводник није дозвољавао да се мртви истоваре из воза јер је дужио сваку главу, живу или мртву.

Заробљени официри су држани у зидом опасаном Елабушко-казањско-богородичком манастиру (чија је верска активност била прекраћена 1928). Тамо се тифусом заразио и медицински персонал, па је за неколико недеља умрло 600 људи.

"Сатрап" у златном кавезу

ФЕЛДМАРШАЛ ЗАРОБЉЕНИК: Генерал Паулус у Стаљинграду 31. јануара 1943.

Пред штаб фелдмаршала Паулуса црвеноармејци су 31. јануара 1943. одвезли штабни аутомобил, га ка аеродрому "Бекетовка", 20 километара јужно од Стаљинграда, где је он у једној дрвеној кућици са "Хајл Хитлер" поздравио команданта совјетске 64. армије генерала Шумилова. Овај није могао да се уздржи, већ је раширио руке, погледао у ведро зимско небо и рекао: "О како усхићујући пролећни дан!"

Паулуса су повели на ручак, а он је тражио да буду нахрањени његови људи, који четири дана нису ништа јели. За обедом, Шумилов је предложио здравицу за победу Црвене армије. Поколебавши се, Паулус је подигао чашу: "Пијем за победу немачког оружја." Шумилов је смрачено подигао свој стакан. Поћутао, одахнуо и смирујуће рекао: "Заборавите то. У ваше здравље."

Паулуса спроводе у командни центар Донског фронта у Заварикину, где су га чекали Воронов и Рокосовски; па у Красногорски оперативни лагер НКВД № 27 у Московској области; па, због бојазни да ће бити киднапован у бивши санаторијум Војкова; па у Спасојефимијевски манастир код Суздаља; па у спец-објекат у Озјерима, одакле ће Берију сваки дан извештавати о "Сатрапу" (под тим кодним именом је фелдмаршала дужио НКВД).

Кад је Паулус после дугог одбијања потписао проглас "Немачком народу против Хитлера" и сведочио на Нирнбершком процесу, смештају га у дачи Томилино, у својству Стаљиновог "личног заробљеника".

Када се разболео, возе га и на лечење у Јалту.

У пратњи ордонанса и личног кувара пребацују га у Берлин 24. октобра 1953, где он руководиоца ДДР Валтера Улбрихта уверава га да ће живети у Источној Немачкој. У "Правди" објављују његову изјаву, у којој се каже да је у слепом потчињењу дошао у Совјетски Савез као непријатељ, али да га напушта као пријатељ.

Смештају га у елитно насеље у Дрездену, дају му ауто, ађутанта и право да носи лично оружје. У својству начелника новог војно-историјског центра он 1954. на Вишој школи касарнске народне полиције (која је претворена у Армију ДДР) држи предавања о војном искуству и Стаљинградској бици и критикује западнонемачки милитаризам. Умире 1. фебруара 1957, практично на 14. годишњицу изгинућа немачке 6. армије под Стаљинградом.

Стаљинград на један дан

Тридесет пет хиљада присталица Комунистичке партије Руске Федерације потписало је петицију да се Волгограду врати име Стаљинград, а према истраживању центра Ливадија, 60 одсто Руса је против тога. Историјско име тог града је Царицин, назван по реци Царици, чије име потиче од татарске речи "сари су", Жута вода, Жута река, а од 1925. је носио име Стаљинград. У оквиру Хрушчовљеве дестаљинизације град 1961. добија име Волгоград, а име Стаљинграда задржано је у Паризу (станица метроа), Лијежу, Бриселу и још неким градовима и на небеским мапама, у имену једног астероида. Неки експерти предлажу да Волгоград буде преименован на један дан и да се тај град тог дана у свим медијима назива у Стаљинград...

Владимир Владимирович Путин који иде на параду поводом 70. година битке је пре неколико година декретом наредио да се на спомен-плочама погинулих хероја врати име Стаљинградске битке. Још трају истраживања ради допуњавања меморијалних плоча погинулима за Стаљинград.

Црвени Тракторниј

Пројектовање Тракторског завода на обали Волге било је поверено фирми "Алберт Кан инкорпорејтед" знаменитог америчког архитекте Алберта Кана (1869—1942). Изградња је почела 1926. по плановима за убрзану индустријализацију СССР, завршена 1930. и завод је добио име Феликса Едмундовича Џержинског, чији је споменик постављен испред фабричког улаза.

Први трактор СТЗ-1 са конвејера је сишао 17. јуна 1930, а и тенкови потом...

Много радника из предузећа широм земље и седам хиљада комсомолаца за 11 месеци су изградили погоне, а за њима су дошли многи.

После рата производња је обновљена.

Године 2005. решењем Арбитражног суда Волгоградске области Волгоградски тракторски завод је банкротирао и управљање над њим су преузели кредитори.

Наследник завода је Тракторска компанија "ВгТЗ", која је, кажу, сада значајна компанија у волгоградској привреди.

Генерал Ларин се устрелио...

Члан Војног совјета 2. гардијске армије, дивизиони комесар Иларион Иванович Ларин, некадашњи војнополитички саветник републиканске владе у Шпанском грађанском рату, убио се 25. децембра 1942, у соби хотела "Москва" оставивши писмо: "Ја при чем. Молим не дирати моју породицу. Родион умни човек. Живео Ленин."

Раиса Јаковљевна, ћерка маршала Малиновског, причала је новинарима касније да су Ларин и њен отац били под сумњом због издавања наредбе о повлачењу код Ростова, након процене да Јужном фронту прети слом. У наредби 227. то се помиње у реченици "Јужни фронт је покрио своје заставе срамотом".

Неколико дана пре него што су затварањем обруча око Немаца под Стаљинградом заправо били престали разлози за кажњавање Ларина и Малиновског, који су у међувремену били на војним дужностима, они су позвани у Москву.

У хотелу "Москва" близу Кремља они чекају аудијенцију код Стаљина – или суђење. Чекају дан. Чекају два. Чекају три.

Трећег дана увече – све гори плавим пламеном – напили се.

И, природно, у том тренутку стиже курир с поруком "У 7 ујутро..."

Разишли се по собама да бар мало одспавају. У пола седам ујутро Малиновски се упућује ка соби у којој је био Ларин, с којим је друговао и радио од почетка рата. Нико се не јавља. Тишина.

На крају ломе врата – Ларин се устрелио.

Малиновски одлази код Стаљина сам.

Стаљин, који, природно, већ све зна, дочекује га питањем:

"А где је товаришћ Ларин?"

"Генерал Ларин застрелилсја."

"А шта вам је сметало да то спречите?"

Малиновски објашњава: задржати Ростов није било могуће, одступање је спасло бар део војске...

Дуга пауза.

"Саопштиће вам решење."

У документима о Ларину не пише тако. До 19. децембра 1942, према извештају НКВД-а Стаљинградског фронта члан Војног совјета армије "понашао се нервозно, рањен у ногу, ишао усправно и остављао утисак да жели да погине..."

Шчербаков шеф ГПУ-а у Црвеној армији негде је рекао: "Није то било без неке. Зашто у Лариновом опроштајном писму пише ‘Живео Лењин!’, а не ‘Живео Стаљин?’"

Родион Јаковлевич Малиновски, за кога се залагао члан војног савета Јужног фронта током стаљинградске битке Никита Хрушчов, постао је маршал СССР, био је проглашен и за народног хероја и био стратег јачања руске војне моћи. Био је проглашен за народног хероја и у Југославији.

Док је Малиновски командовао на Далеком истоку, Стаљин је, наводно, једном рекао Берији: "Не дирај га, довољно је далеко од нас." О Ларину је у једном литерарном делу написано да је несрећно погинуо од немачке гранате.

Немачки ветерани и рокери на Волги

Организатори прославе Стаљинградске битке, одлучили су да на параду у Волгоград, на чијем челу ће бити вожен тенк Т-34, славна "тридесетчетворка", позову и немачке стаљинградске ветеране, уз оцену да је протеклих 70 година довољно да би наступило помирење.

У Волгоград је позвана и берлинска група Раммстеин да отпева једну од совјетских патриотских песама. Руска музичка група Бели орао је 2001. спевала песму "А у чистом пољу систем ‘град’, за нама Путин и Стаљинград".

Тамна је ноћ

Аутор песме "Тјомнаја ноч" Агатов био је у стаљинском логору, откуда је изашао у време хрушчовљевог "отопљавања". Човек који је дао глас песми "Тјомнаја ноч", Марк Бернс, због ширења песимизма је извесно време после рата био на индексу, али је враћен у програм. Умро је 16. августа 1969. од рака плућа и сахрањен на Новодевичком гробљу у Москви, уз песму "Три года ти мње не снилас".

(Време)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер