уторак, 19. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Кубанска ракетна криза - тринаест дана који су променили свет
Преносимо

Кубанска ракетна криза - тринаест дана који су променили свет

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Милошевић   
петак, 19. октобар 2012.

(Време, 18. октобар 2012)

Кубанска опсесија дуго је присутна у САД. Америка је под изговором да штити 8000 америчких цивила 1898. године извршила инвазију на острво и протерала Шпанце. Тај рат је у САД био популаран и медијски подстицан. Из тог периода запамћена је Херстова порука свом ратном илустратору: "Ти заврши слику, а ја ћу завршити рат!" У први Устав независне Кубе, који је усвојен 1901. године, унет је тзв "Платов амандман" којим је дефинисано америчко право да интервенише на Куби кад год процене да су угрожени независност, власничка права и индивидуалне слободе... У ту сврху, Американци су 1903. формирали базу Гвантанамо на југоистоку Кубе, која је и данас у њиховим рукама.

Куба је деценијама била забавни парк за богате, али и за Американце са криминалном прошлошћу који су на острву градили хотеле, виле и коцкарску индустрију када је тамо владао Фулхенсио Батиста, који је 1940. напустио војску и био изабран за лидера тзв. Социјалистичке народне коалиције. Он је 10. марта 1952. војним ударом суспендовао устав и распустио све политичке партије у земљи.

Млади адвокат из Хаване Фидел Кастро, са братом Раулом и сто другова, јула 1953. године безуспешно напада касарну Монкада у покушају да сруши Батисту. За длаку избегава смрт и бива ухапшен и осуђен на 15 година робије. Амнестиран је после две године, бежи у Мексико, где оснива Покрет "26. јул", упознаје лекара левичара из Аргентине Ернеста Гевару званог Че, Другар. На чувеној јахти "Гранма" враћају се на Кубу, боре се три године... Након што је Че ушао у Санта Клару 29. децембра 1958. године, у ноћи између 31. децембра 1958. и 1. јануара 1959. године Батиста је потписао декрет којим подноси оставку и бежи са Кубе, а Кастро долази на власт.

После победе револуције Фидел је прво посетио САД и молио за зајам, али су га одбили. Економски рат је почео када су на Куби национализовани телефонска и електрична компанија, рафинерије нафте, 36 најкрупнијих компанија за производњу шећера, филијале североамеричких банака... Као одговор на то САД су у време Ајзенхауера прекинуле снабдевање Кубе нафтом и престале да купују њен шећер. И радиле још понешто.

BAHIA DE COCHINOS: ЦИА шаље у Америци обучене Кубанце у оружану инвазију у Заливу свиња (Bahia de cochinos), која је 17. априла 1961. доживела дебакл. У Америци, инвазија је планирана за време председника Двајта Ајзенхауера, а одлука о њој је донета у првим месецима Кенедијеве администрације.

После пропасти операције у Заливу свиња 1961. САД покрећу неуспелу операцију Мунгос (Operation Mongoose) 1962. која је укључивала инфилтрацију агената ради организовања терористичких акција и саботажа са циљем да дестабилизују Кубу. Међу писцима меморандума о кампањи саботажа којима су Американци хтели до октобра 1962. да оборе Фидела Кастра помиње се амерички генерал Едвард Лансдејл, а према документима са којих је недавно скинута ознака тајности и председников брат Боби Кенеди.

У време своје борбе с режимом Фулхенсија Батисте педесетих година прошлог века, Кастро се неколико пута обраћао Москви за војну помоћ, али је и тамо одбијан. СССР је релативно рано признао нову Кастрову власт, већ 10. јануара 1959, само десет дана након што је Батиста напустио земљу, али се Москва скептички односила према лидеру кубанских револуционара, барбудоса, међу којима комунисти нису били доминантна снага, па и према самим перспективама револуције на Куби, због процене да је тамо уплив САД – велики.

У младости антиимперијалистички кубански националиста, Фидел је 18. априла 1961. године први пут своју револуцију окарактерисао као социјалистичку. Онда је потписао трговински уговор са СССР.

Москва одлучује да купи 425.000 тона шећера који је остао непродат због америчког ембарга и обавезује се да сваке наредне године купује по милион тона. Током прве посете Москви Че Геваре, тада кубанског министра за индустрију, Хавани је дат кредит и обећана помоћ у изградњи индустријских комплекса, те слање виталне робе коју Куба због блокаде није у могућности да увезе као што су нафта и нафтни деривати и друго.

Политички односи Фидела Кастра с Москвом, ипак, нису били једноставни. Кастро се залагао за активну подршку револуцијама у целом свету, а противио се мирољубивој коегзистенцији са Западом. Једног тренутка он је чак послао на оптуженичку клупу чланове просовјетске фракције своје партије.

НА ОБАЛИ ЦРНОГ МОРА: У својим мемоарима оновремени генерални секретар КП СССР Никита Хрушчов пише да је идеја о размештању ракета на Кубу дошла до њега 1962. и то због Турске. Током посете Бугарској један од његових сарадника показао је на Црно море и казао да се на супротној обали у Турској налазе ракете способне да у року од петнаест минута нанесу удар главним привредним центрима СССР. Американци су 1959. у близини Измира у Турској разместили 15 ракета средњег домета "Јупитер" и "Тор" с радијусом дејства 2400 км, које су угрожавале европски део Совјетског Савеза, укључујући и Москву и смањивале време за совјетски одговор. Сличне ракете постављене су и у Италији.

"Ово је као кад би Совјети инсталирали своје ракете у Мексику или на Куби", изјавио је тадашњи амерички председник Двајт Ајзенхауер 1959. поводом њиховог инсталирања.

Непосредно после повратка из Бугарске Хрушчов је у Кремљу о томе да на Куби треба разместити совјетско нуклеарно оружје повео разговор са совјетским министром иностраних послова Андрејом Громиком, потпредседником владе Анастасом Микојаном и министром одбране Родјоном Малиновским, некадашњим командантом у Стаљинградској бици.

Већ 21. маја 1962. на заседању совјетског Савета одбране поставио је то питање на дневни ред, а 28. маја из Москве у Хавану је одлетела совјетска делегација у којој је био главнокомандујући стратешких ракетних јединица маршал Сергеј Бирјузов. Они су се 29. маја срели са Раулом и Фиделом Кастром и изложили им предлог ЦК КПСС. Фидел је замолио за паузу ради консултација са својим сарадницима, пре свега 30. маја са Ернестом Че Геваром. Кастро је брзо дао позитиван одговор совјетским делегатима. Раул Кастро је у јулу посетио Москву ради прецизирања детаља и о томе се преговарало до краја тог месеца.

НЕОДЛУЧНИ КЕНЕДИ: Хрушчов је тада говорио да ће Кубу бранити "не само речима". То је значило – ракетама. Објашњавао да је СССР успео да паралише агресију Енглеза и Француза у Суецком каналу 1956. када су извршили инвазију на Египат, зато што совјетске ракете могу да се лансирају на Велику Британију. Хрушчов је веровао да ће кад базе на Куби буду установљене Кенеди то прихватити као свршену ствар – фаит аццомпли. Свом сину Сергеју је рекао да ће око Кубе Кенеди дизати фрку, па још више фрке, а онда се сложити.

Хрушчов је, како је писао један његов саветник, стекао утисак да је Кенеди превише млад, неприпремљен за тешке одлуке у кризним ситуацијама, превише неодлучан, превише интелигентан и преслаб. Тај утисак је Хрушчов стекао на основу Кенедијевог меког одговора током кризе у време изградње Берлинског зида 1961.

У мају 1962. СССР почиње операцију под кодним именом операција Анадир. Тако се називају река која се улива у Берингово море и главни град Чукотске области и бомбардерска база на совјетском далеком истоку. Стаљин је наводно у тој области планирао да смести милион војника у случају нуклеарне конфронтације са САД.

Током операције "Анадир" 85 совјетских бродова обавило је 185 путовања: СССР тајно из Украјине на Кубу премешта 40 ракета с нуклеарним бојевим главама од једне мегатоне, од тога 24 ракете средњег радијуса дејства Р-12 (и 16 ракета Р-14 НАТО ознаке СС-4 и СС-5) чиме два пута увећавају број ракета које могу да досегну територију САД.

Совјети на Кубу шаљу ескадриле мигова 21, затим 42 лака бомбардера Ил-28, две јединице тактичких "крилатих ракета" с нуклеарним бојевим главама од 12 килотона с радијусом дејства 160 км које лете испод радара, неколико противавионских батерија, хеликоптерски пук Ми-4, два батаљона тенкова Т-55, пољску пекару хлеба, три болнице (са 600 кревета). Тамо се упућују и крстарице "Михаил Кутузов" и "Свердлов", торпедни чамци, 11 подморница (од тога 7 с ракетама с атомским бојевим главама)... Било је планирано да се на Кубу пошаљу 50.874 војника.

Први совјетски бродови стигли су на Кубу у августу 1962, а у Хавану је 8. септембра ноћу стигао совјетски теретни брод "Омск" с ракетама средњег домета. Друга пошиљка ракета је стигла 16. септембра. Штаб је смештен у Хавани, а дивизиони балистичких ракета одвезени су на запад острва, близу сеоцета Сан Кристобал и на централну Кубу у луку Касилда.

МАСКИРОВКА: Маршал Сергеј Бирјузов, командант совјетских ракетних јединица, после инспекције објашњавао је Хрушчову да ће ракете бити камуфлиране палминим лишћем. Руси то зову маскировка. Припреме су вршене у тајности, а само неколицина је знала циљ и природу мисије. Војницима су саопштавали да ће их упутити у хладне пределе и опремали су их чизмама, шубарама, бундама. На Кубу су дошли специјалисти за ракете под именом "машински оператери", "специјалисти за иригационе системе" и "пољопривредни стручњаци".

Док је тог лета трајао транспорт оружја на Кубу, Хрушчов је путовао на све стране да би одвратио пажњу: био је у Петрозаводску, у Мурманску, из Мурманска одлетео у Архангелск, па у Тулску и Орловску, па у Курску област, па у своју родну Калиновку, па у Туркменију, Таџикистан, у Узбекистан... У тој серији требало је да не упада у очи његов сусрет с Че Геваром и Арагонесом.

Средином августа 1962. САД су од Немаца, Енглеза, агента пребега Пенковског и од својих аеро-извиђача добила сигнале о неуобичајеној активности руске трговинске флоте, о доставама наоружања и, можда, балистичких ракета. У августу 1962. директор ЦИА упозорава председника Кенедија о могућности да на Кубу стижу ракете, али доказа није било.

Американци су надлетали Кубу шпијунским авионима, али с паузама, које су прављене због неколико инцидената који су у атмосфери Хладног рата изазивали велико узнемирење: 30. августа 1962. амерички U-2 је грешком летео изнад острва Сахалин, Совјети су протестовали, а Американци су се извињавали. Девет дана касније тајвански U-2 је изгубљен изнад западног дела Кине... Нови инцидент изнад Кубе био би у том тренутку и превише. Кенедијева администрација је одлучила да опроба и нови шпијунски сателит Корона.

ЦРВЕНИ ПАС КОПА У ДВОРИШТУ: Американци су коначно добили евиденцију о совјетским ракетама када је пилот У-2 мајор Ричард Хејсер 14. октобра 1962. направио 928 фотографија нечега што се испоставило да је градилиште лансирних рампи за ракете СС-4 у рибарском селу Сан Кристобал у западном делу Кубе. У Националном центру за интерпретацију фотографија при ЦИА 15. октобра прегледали су фотографије направљене из У-2 и идентификовали 16 до 32 ракете (типа СС-4 и СС-5) и бомбардере Иљушин ИЛ-28.

Секретар за одбрану Роберт Макнамара је брифован у поноћ. Следећег јутра саветник Кенедију показује фотографије и брифује га о анализи ЦИА. У 6.30 по подне Кенеди сазива састанак девет чланова Савета за националну безбедност и пет својих специјалних саветника, групу која је названа Извршни комитет Националног савета за безбедност (ЕXЦОММ).

Врх војске једногласно је за тотални напад и инвазију Кубе као једино решење. Генерал америчких ваздушних снага Куртис Лемеј инсистира на нападу: "Црвени пас копа у задњем дворишту САД, и за то мора бити кажњен." За оштрији курс била је већина, а између осталих и потпредседник САД Линдон Џонсон.

Кенеди је најпре нетачно закључио да би ваздушни напад на Кубу дао повод Совјетима да заузму Берлин, а да би савезници у том случају мислили о Американцима као о каубојима који су лаки на обарачу и нису способни да мирно реше кубанску ситуацију. Кенеди је иначе 18. октобра са совјетским министром иностраних послова Андрејом Громиком разговарао само о демилитаризацији Берлина. Није му рекао да већ зна да се на Куби граде силоси за балистичке ракете.

Амерички генерали су тврдили да ће совјетске ракете на Куби озбиљно пореметити војни баланс, али се амерички секретар за одбрану Роберт Макнамара с тим није сложио подсећајући да су САД у то време имале 5000 стратегијских бојевих глава, док је СССР имао 300, па то да ли ће Совјети имати 340 ракета ништа не мења на ствари. Године 1990. Макнамара је то поновио: "Војни баланс није био промењен. Нисам им веровао тада, не верујем им ни сада."

Кенеди се упркос војним притисцима одлучио на поморску блокаду, као снажну, али лимитирану војну акцију. Сам термин "блокада" је био проблематичан, јер по међународном праву блокада је ратни акт. Зато је коришћен израз "карантин", а правна основа је тражена у уговору из Рија Организације америчких држава (OAS) о одбрани западне хемисфере од утицаја европских колонијалних сила. То се повезује с Монроовом доктрином "Америка Американцима". OAS је тих дана заседао и гласао против Кубе. У блокаду су уврштена и америчком команданту у Тринидаду потчињена два аргентинска разарача, једна аргентинска подморница, два венецуеланска разарача и једна подморница. Државица Тринидад и Тобаго нуди поморску базу, Доминиканска Република један ратни брод...

ПОВЕЋАНА БОРБЕНА ГОТОВОСТ: Добивши од Сената одрешене руке у деловању поводом кубанске кризе, Кенеди мобилише 150.000 резервиста. Америчке оружане снаге стављене су у стање повећане борбене готовости. Нове војне снаге се премештају на Флориду. На положаје око Кубе се доводи 200 бродова. Тактичка ваздушна команда САД (TAC) ставила је 511 авиона у стање приправности за лет на Кубу. Двадесет три бомбардера Б-52 наоружана атомским бомбама послати су у орбиту на тачке са којих могу да гађају СССР.

У уторак 23. октобра Хрушчов објављује да не прихвата блокаду и прети да ће, у случају покушаја америчке инвазије на Кубу, СССР узвратити нуклеарним ракетама. Повишен је степен приправности Црвене армије која у тим тренуцима убрзаним темпом наставља градњу база са лансирним рампама. Ка Куби креће 25 совјетских бродова.

У десет часова ујутру 24. октобра совјетски бродови "Гагарин" и "Комилес", праћени подморницама, примичу се америчком носачу авиона "Есекс" са пратећим ратним бродовима. Макнамара примећује да Совјети нису били обавештени о линији блокаде. У 10.32 у Вашингтон је стигао извештај да је 20 совјетских бродова стало, или променило курс. Руси су остали мирни.

У 7.15 ујутру 25. октобра амерички бродови "Есекс" и "Геринг" покушали су да пресретну руски брод "Букурешт", али су га пропустили прилично уверени да тај танкер не носи војни материјал. После пресрећу либански брод "Марукла" који су закупили Совјети и дозвољавају му наставак пловидбе након што су прегледали терет и пронашли пољопривредне машине.

ЦРНА СУБОТА: У један по подне 26. октобра Џона Скалија, уредника АБЦ Њуза, позвао је на ручак Александар Фомин (шпијун Алекандар Феклисов) и за ручком рекао: "Изгледа да ће избити рат!" Саветовао је Скалију да употреби своје контакте и разговара са својим пријатељима на врху у Стејт департменту да види да ли су САД заинтересоване за дипломатско решење. Угледни амерички новинар Волтер Липман је иначе тог дана 26. октобар предложио да се Американци повуку из Турске, а Совјети са Кубе.

На адресу Кенедија 26. октобра увече стигла је лична Хрушчовљева порука са предлогом: "нећемо слати ново оружје, а оно на Куби ћемо повући или уништити, уколико ви уклоните блокаду и обећате да нећете извршити инвазију на Кубу". Порука није редигована. Хрушчов је касније причао да је журбу да се пошаље писмо повећавало сазнање да америчка војна команда намерава да 29. или 30. октобра започне бомбардовање.

Догађаји на терену претили су, међутим, да упропасте све. Суботу 27. октобра су у Белој кући назвали "Црна субота": совјетском ракетом на висини од 22.000 метара над Кубом је погођен амерички шпијунски авион У-2. Совјетски командант ПВО-а, знајући о наредби Фидела Кастра да се пуца на авионе који уђу у ваздушни простор Кубе, није имао времена да размени информације с вишом командом и авион је оборен првом ракетом С-75 двина (НАТО ознака SA-2), а пилот Андерсон је погинуо.

Амерички генерали траже неодложан контраудар – бомбардовање противавионских батерија. Кенеди одлаже одлуку за један дан, наређује да се случај детаљно испита, јер можда су пуцали Кубанци, а не Руси. Да не би било нових провокација, извиђачки летови се обустављају. И Хрушчов наређује својим противавионским батеријама да не отварају ватру.

Истог дана амерички шпијунски авион U-2 је грешком без овлашћења петнаест минута надгледао територију СССР. Совјети су одговорили подизањем ловаца МиГ са Врангеловог острва, а Американци су подигли авионе F-102 наоружане нуклеарним ракетама ваздух–ваздух.

Америчка морнарица бацила је тога дана серију сигналних дубинских бомби (величине ручне гранате) у близини совјетске подморнице Б-59 на линији блокаде, не знајући да је она опремљена торпедом с нуклеарном бојевом главом. Порука је требало да значи: изроните на површину, али је у подморници изазвала тензију. Одлуку о лансирању торпеда могла су да донесу три главна официра. Командант, подморнички капетан Валентин Савицки, који је носио кључ за активирање на узици око врата, изгубио је живце и наредио да се торпедо са нуклеарном бојевом главом припреми за борбену употребу. "Сви ћемо изгинути али ће и они платити..." Торпедо с бојевом главом је био намењен за обалске објекте који су били предалеко за носаче авиона. Подморнички официр Василиј Архипов се успротивио тражећи да се пре тога успостави радио-веза с Москвом. С подморнице су Американцима послали поруку "Прекините с провокацијама". Нема доказа да је радио-веза с Москвом успостављена. Подморница је испловила на површину касније, када су јој исцуриле батерије. Архипова су после на скуповима о кубанској кризи хвалили као човека који је спасао свет од нуклеарне конфронтације.

Док се Стејт департмент спремао да одговори, у преподневним часовима 27. октобра стигла је нова, овога пута јавна, порука из Кремља: размена Куба – Турска. Да би били уверени да ће писмо Кенедију стићи на време, Совјети су га емитовали преко Радио Москве у девет сати пре подне по московском времену. Совјетски човек у Вашингтону је пре тога поручио америчком колеги да каже шефовима да свакако слушају следећу емисију Радио Москве.

КУБА ЗА ТУРСКУ: Кенеди је одмах (27. октобра) јавно одговорио на Хрушчовљево прво писмо које се тицало руског повлачења са Кубе, игноришући оно друго у коме је помињано америчко повлачење из Турске. Без знања чланова Еxцома председников брат Роберт Кенеди се пак у кинеском ресторану Јенчинг Палас у Кливлендском парку у Вашингтону Д.Ц. 27. октобра увече срео са совјетским амбасадором у Вашингтону Анатолијем Добрињином и уверавао у председникову часну реч да ће ракете у Турској бити уклоњене по окончању кризе.

У лето 1962. америчке атомске ракете "Тор" и "Јупитер" у Турској које фрустрирају Русе су биле спремне за кориштење, али Кенедију је било лако да их се одрекне зато што је изгледа процењивао да су оне могле да буду коришћене само за први атомски удар, да нису биле заштићене, да имају ограничен стратешки значај, због преимућства које су имале скривене ракете које се могу лансирати с подморница.

Тог 27. октобра Хрушчов је добио и писмо од Кастра – касније описивано као Армагедонско писмо – у коме Фидел ургира да СССР употреби нуклеарну силу у случају напада на Кубу, каже да верује да су империјалистички агресори екстремно опасни, да њихов брутални акт инвазије на Кубу представља кршење међународног права и морала и да је тренутак да се таква опасност уклони заувек.

Хрушчов је са својим сарадницима већао у својој дачи у Новом Огарјову и целу ноћ у Кремљу.

Олакшање је стигло у недељу, 28. октобра када је совјетска влада коначно пристала да размонтира офанзивно оружје на Куби и да их врати у Совјетски Савез. Амерички председник Кенеди и генерални секретар УН У Тант постигли су јавни и тајни споразум са Хрушчовом. Јавно, Совјети ће размонтирати офанзивне ракете на Куби уз контролу Уједињених нација, а за узврат САД ће издати декларацију да никада неће напасти Кубу. Тајно, САД су се сложиле да повуку ракете Јупитер и Торн из Турске и Италије. У Турској су због тога изразили забринутост. Италијани су раније пристали.

На вест да ће се Совјети повући Кастро, који није био укључен у совјетско-америчко преговарање, изложио је своју листу од пет захтева, међу којима су били укидање ембарга према Куби и враћање базе Гвантанамо у кубански посед.

На Кубу је послат заменик премијера, стари бољшевик који је преживео све мене у совјетској политици, Анастас Иванович Микојан. У Њујорку се срео с представником САД у УН Адлајем Стивенсоном и бившим врховним комесаром САД у окупираној Немачкој.

У прво време Руси су Кастру говорили да ће тактичке ракете остати на Куби. Касније се испоставило да повлаче све.

После преговора са У Тантом Фидел Кастро је на кубанској телевизији 1. новембра 1962. изјавио: "Ми никако нисмо нарушили право, нисмо извршили никакву агресију ни против кога. Зато је инспекција још један покушај да се понизи наша земља. Зато је нећемо применити."

Пошто је Кастро одбио било какву међународну инспекцију на кубанском тлу, којом би се верификовало повлачење оружја, демонтирање постројења је праћено из ваздуха. Две недеље касније Совјети су демонтирали ракетне системе и утоварили их на осам бродова. Месец дана после тога совјетски бомбардери Ил-28 су утоварени на три совјетска брода.

На вест да се Совјети повлаче Кастро бесни, ломи орман, баца наочаре и за Хрушчова каже да је нитков, курвин син и задњица.

Американци су се држали договора да не нападају Кубу, али није сигурно да ништа нису радили против Кастра.

Једанаест месеци после договора Кенеди Хрушчов (до септембра 1963) америчко атомско оружје у Турској је деактивирано. Постигнут је договор о успостављању вруће линије (такозвани црвени телефон) између Москве и Вашингтона.

Највећа криза хладног рата је произвела нешто што је названо детант, релаксација односа између САД и СССР, уз смањење атомског арсенала. Потписани су уговори SALT I, Хелсиншка докумената, SALT II (који САД никад нису ратификовале, док је амерички председник Реган након совјетске инвазије у Авганистану водио антидетант кампању). Следио је уговор о делимичној забрани проба нуклеарних бомби, па уговор о забрани ширења атомског оружја. После распада СССР објављиван је крај Хладног рата, па је помињано ресетовање односа. Сагласност о забрани ширења нуклеарног оружја је постигнута у вези с денуклеарнизацијом Украјине деведесетих година прошлог века, али је на озбиљној проби ових година током напетости око Ирана и Северне Кореје па и око постављања система за одбрану против балистичких ракета у источној Европи што љути Русе.

Свака од великих сила наставила је са постављањем хиљада бојевих нуклеарних глава на интерконтиненталне балистичке ракете и да развија сателитске извиђачке технике. Конфронтација великих сила се после кубанске кризе одвијала ратним и "нератним" средствима кроз конвенционалне локалне ратове од Вијетнама до Ирака, преко Авганистана до Либије и Сирије...

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер