Početna strana > Prenosimo > Oli Nato - oli Moskva?
Prenosimo

Oli Nato - oli Moskva?

PDF Štampa El. pošta
Cvijetin Milivojević   
utorak, 20. oktobar 2009.
(Danas, 20.10.2009)

Rusoskeptici s digitronima preračunavaju koliko nas košta ljubav majčice Rusije; rusoljupci likuju, veruju da će Tadića napokon isterati na čistac: oli NATO, oli Moskva – jer ne može i jare i pare?!

Februara te revolucionarne 1997, nova demokratska vlast u prestonici dobila je mandat za skidanje crvene zvezde sa Starog Obrenovića dvora, ali, kao svaka revolucija, nije mogla da odoli. Otišla je korak dalje.

Zato sada Đilas ima veliko pranje i spremanje, glanca petokrake na spomenicima oslobodilaca, obećava vraćanje Crvene armije, generala Ždanova i maršala Tolbuhina u naše male živote; kao da nas je, bože mi oprosti, neko pitao kada su te iste, njegovi prethodnici Đinđić i Milan Božić, 1997, izmeštali na đubrište istorije. Učinjeno je to pod imperativom „vraćanja starih naziva ulicama i trgovima“, ali je iza ovih poteza stajao pokušaj otklona od, kao komunizma, jer je Milošević, kao, bio komunista. A ispalo je po principu „kolji vola za po kile mesa“ – time je uklanjan i deo časne ruske, ali i srpske antifašističke istorije.

Danas nam je, Beogradu, divan dan, pa se konačno, posvećujemo i onom četvrtom, tj. petom (predsednik je onomad smetnuo s uma Nesvrstane) „stubu spoljne politike“. Posle domaćinstva Bajdenu, špacirunga Kineskim zidom, pohoda zemlji Nasera i piramida, nakon svakonedeljnih postrojavanja pred briselskom administracijom, Boris Tadić se danas i formalno kandiduje za Tita u pokušaju. Pa smo se, tim povodom, setili i okruglog jubileja – šezdesetpetogodišnjice oslobođenja!? Iako je Beograd oslobađan i 1804. i 1915. i 1918. i pre toga, neki tvrde, i posle toga, recimo, 5. oktobra 2000. U to ime Dmitrij Medvedev nas danas podseća da i Srbija baštini neki antifašizam.

A šta to Beograđane 20. oktobra seti na 20. oktobar? Do pre neki dan, zaboravljeno Groblje oslobodilaca Beograda, jedna osnovna škola preko Save i po jedna ulica 20. oktobra u Borči, Kaluđerici i Malom Mokrom Lugu - i to je sve. Posle propagandnog rata sa Informbiroom indoktriniralo nas je da smo jedina komunistička zemlja Evrope koja se sama oslobodila. Za Crvenu armiju već tada prestalo je da bude mesta, iako zvanična istoriografija nikada nije poricala da su, samo u 12 dana borbi za oslobođenje Beograda, od skoro 4.000 poginulih oslobodilaca, jednu četvrtinu činili sovjetski crvenoarmejci.

Ruski predsednik nam dolazi ko kec na deset. Narodna skupština upravo ozakonjuje učešće naših vojnika u multinacionalnim operacijama; deo opozicije zahteva da se Šutanovac precizno izjasni da li je za ufur u NATO; drugi ga čikaju da se zakune kako je protiv ulaska u „strateški obruč oko bratske Rusije“.

Slobini revizionisti seire, kao da su im Putin i Medvedev mlađa braća, zaboravljajući da su, od 1990. do pre neku godinu, konstantno igrali na kartu njihovih protivnika; partnerstvo s Rusijom čitaju kao „strateško“; „Gas, gas“ Bajatović je čak i plastično duhovit – „o ulozi Crvene armije, na sreću, neće odlučivati sud u Nišu“ itd. i tome slično.

Nije sporno da su u otopljavanju ruskog leda prema Srbiji prilično doprineli i oni i ovi radikali, osovina Koštunica – Ilić, ali, na njihovu žalost, nisu dočekali (na vlasti) da ubace zicer koji su sami namestili.

Danas, „Kad se Volga ulivala u Savu“, kao u knjizi Đorđa Lobačeva, prevodioca u štabu general-lajtanta Vladimira Ivanoviča Ždanova, većinska Srbija, nezavisno od partijske opredeljenosti, aplaudirala je Tadiću zbog Medvedeva.

Jer, istina je da se Rusija, kroz povest, često nije previše „ženirala“ zbog Srba i Srbije, ali nam, ruku na srce, nikada nije ni odmagala. Drugi, na nesreću, vrlo jesu. Samo u drugoj polovini prošlog veka, bombardovali su nas Nemci (1941), pa antihitlerovske anglo-američke snage (tokom aprila, maja, juna, jula i septembra 1944). U napadima na SRJ u proleće 1999. učestvovao je skoro ceo NATO, osim Islanda i Luksemburga koji nemaju ratnu avijaciju, Grčke, te Mađarske, Češke i Poljske koje su se bile tek pridružile ovom vojnom savezu.

Predsednik Srbije hoće, veli, a misli i da može – sa svima. Živi bili, pa videli. Titu je to jednom uspelo.

Doktrina „četiri stuba spoljne politike plus Nesvrstani“, danas je na prvoj ozbiljnoj proveri. To što se dopada nama, da li će se dopasti i „stubovima“?

Ta nemogućnost slobodnog izbora, dovodi našu diplomatiju u poziciju Buridanovog magarca: Ako gladni stojimo između dva (četiri, pet?) potpuno jednaka i podjednako od sebe udaljena snopa sena, neminovno ćemo skapati od gladi, jer ne možemo da se odlučimo kome stogu (stubu) da priđemo.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner