Kad Rupert Mardok ubija tabloid

(Vreme, 14. 7. 2011)

Kako je afera zbog prisluškivanja oko 4000 ljudi naterala Ruperta Mardoka, osamdesetogodišnjeg australijsko-američkog medijskog mogula, "nekrunisanog kralja Britanije", da ugasi novine osnovane još u vreme kraljice Viktorije, čiji tiraž iznosi 2,6 miliona čitalaca, koje su bile odskočna daska za njegovu karijeru medijskog barona

Sa osećajem za štampu nasleđenim od svog oca, Rupert Mardok, kome kontroverze nisu strane, preuzeo je "News of the World" 1969. godine i ohrabrio primenu tabloidne formule senzacionalističkog razobličavanja poznatih – name and blame, imenuj i ocrni. Sad se klatno javnog raspoloženja promenilo i političari se spremaju da uzvrate udarac. Bivša imperija, protiv medijske korporacije.

"News of the World" je 1973. izazvao politički potres kada je objavio priču o aristokratskom torijevskom ministru lordu Lambtonu kako, u krevetu s prostitutkama, puši drogu. Lambton se posle toga povukao s položaja – u svoju italijansku palatu Villa Cetinale iz XVII veka, sa ljubavnicom Kler Vord.

Priču o seksu s dvema muškim prostitutkama s kojima je ophodio poznati britanski političar i član parlamenta Mark Vaten list je objavio 2006. Objavio je i priču o tome da je maloletni princ Hari aktivno upotrebljavao lake narkotike i alkohol.

"News of the World" je 2008. godine na naslovnoj strani objavio i priču o sado-mazohističkoj "naci-žurci", Maksa Moslija, bivšeg šefa Formule 1, inače sina Osvalda Moslija, nekadašnjeg lidera britanskih fašista. Tabloid je tvrdio da su prostitutke nosile zatvoreničke uniforme, a da je Mosli govorio nemački. Mosli je dobio 60.000 funti odštete zbog klevetničkog opisa te žurke.

DŽejms Mardok (sin Ruperta Mardoka i doskora pominjan kao potencijalni naslednik imperije, sada pred krivičnim gonjenjem), ocenio je da je brend tabloida "News of the World" "toksičan" i uprljan. Ima jedna stara anegdota o tom brendu.

DA NE VIDI KUVAR: Frederik Grinvud (1830–1909), izdavač lista "Pall Mall Gazette", novinar i pisac, sreo je jednom u svom klubu lorda DŽordža Ridela, advokata, vlasnika novina i javnog radnika koji mu se u konverzaciji pohvalio da je vlasnik sopstvenih novina. "Oh, do you? What is it?" "Zove se ‘News of the World’, poslaću vam primerak", odgovorio je Ridel i sutradan mu poslao novine, a u sledećoj prilici ga pitao šta misli o tom njegovom listu. Grinvud je odgovorio: "Pogledao sam ga, i bacio sam ga u korpu za smeće – a onda sam pomislio da ako ga tu ostavim, može da ga pročita moj kuvar, pa sam ga spalio."

"News of the World" je originalno 1. oktobra 1843. uspostavljen kao list za tri penija, najjeftiniji list tog vremena. Štampan je u takozvanom novinskom formatu (broadsheet). Oslanjao se na transkripte policijskih saslušanja, policijske opise bordela i na ulične glasine. List je 1984. transformisan u tabloidni format (430 × 280 mm) kada je pojačano takozvano kopanje po životima slavnih i bogatih, po seks skandalima, rubrikama poznatim u novinarskom žargonu kao News of the Screws i Screws of the World. Nacionalne i lokalne zvezde često su prikazivane kao narkomani, seksualne nakaze, ili kriminalci. Na albumu Bitlsa Abbey Road, DŽon Lenon u pesmi Polythene Pam peva: "Ona je bila takva vrsta devojke koja pravi ‘News of the World’, da, možete reći da je bila atraktivno građena." Grupa The Jam u pesmi News of the World ima stih "Ne verujte ništa. Saznajte sami. Proverite pre nego što proširite. News of the World."

Jedno britansko istraživanje pokazuje da manje od deset odsto ljudi veruje da novine kao što su "Sun", "Mirror" ili "Daily Star" objavljuju istinu. Ne veruju, ali kupuju.

Mnogi su ih tužili, ili su najavljivali tužbe za klevetu uz zahtev za odštetu od 100 do 200.000 funti: od Dejvida Bekama, fudbalera Runija, do Anđeline Žoli. S nekima su se nagodili, nekima su platili, a nekada su osuđeni za krivokletstvo. Pošto sudski troškovi nisu zanemarljivi, da bi se obezbedila video ili fotografska evidencija za tračeve o "onima sa TV-a", oslonac je često tražen u insajderima, u telefonskom prisluškivanju i u policijskim izvorima.

HERST I PULICER: Profil tabloida, koji su nekada nazivani i žuta štampa, razvijen je inače još 1895-1898. u čuvenim bitkama između lista "News of the World" DŽosefa Pulicera i lista "New York Journal" Vilijama Randolfa Hersta. Oba lista su optuživana od strane kritičara za senzacionalizovanje vesti radi povećanja tiraža, a oba vlasnika su ostavila neizbrisiv trag u istoriji novinarstva. Po Puliceru je nazvana prestižna novinarska nagrada, a iza Hersta je ostala uspomena na populističko podržavanje "malog čoveka".

"Klasična" tabloidna formula, inače, podrazumeva da se objavljuju senzacionalističke kriminalne storije. Još od Hersta i Pulicera takvo novinarstvo je povezano s policijom koja često hrani bulevarsku štampu da bi joj ona pripremila teren. Sad se ispostavilo da policiju plaća Mardok. Mardoka, koji je težak 6,2 milijarde dolara, neki opisuju kao pobunjenika i kontraša, uvek na strani malog čoveka protiv liberalne elite. To je inače deo tabloidne hokus-pokus formule, malo demagogije, malo povlađivanja voajerizmu, uz osvetničko ogovaranje "onih gore".

Jedno pravilo, primenjivo na tu temu, kaže: "Ne treba da se ljutite na lava zato što hoće da vas pojede." U Britaniji su, kako izgleda, dugo slegali ramenima zbog saznanja da su reporteri tabloida sistematski prisluškivali mobilne telefone političara i uglednih ličnosti kako bi došli do ekskluzivnih informacija. Na koji način su prisluškivali, nije objavljeno. "Irish Daily Mirror", irski list u britanskom vlasništvu, još je 1998. godine objavio da glasovne poruke irskih političara mogu da se slušaju prosto okretanjem njihovih brojeva i pritiskanjem dirke 0000.

POŠTA UBIJENE DEVOJČICE: Ponekad su granice etičkog prikupljanja činjenica razvlačene da bi se naglasilo da novinari ne treba da imaju mnogo obzira prema integritetu predstavnika establišmenta, kada je u pitanju javni interes.

Sada je dara prevršila meru – ispostavilo se da su ovi Mardokovi prisluškivali sve redom od članova dinastije do rođaka žrtava terorističkih napada u Londonu 7. jula 2005. i porodice poginulih britanskih vojnika, što je izazvalo masovnu moralnu indignaciju.

Osobito je porazio publiku sledeći slučaj: Godine 2002. u jednom gradiću u grofoviji Surej nestala je trinaestogodišnja učenica Mili Dauner. Uplašena rodbina zasula je nestalu devojčicu telefonskim pozivima, toliko da je njena govorna pošta bila prepunjena i nije mogla više da prima nove poruke. Iznenada, sve stare poruke su bile izbrisane i rodbina je bila zahvaćena ekstazom radosti – možda je Mili obrisala poruke, znači živa je!

Međutim, uskoro je pronađeno mrtvo telo te devojčice. Tek 2011. razjašnjeno je da je njena govorna pošta bila nezakonito brisana po nalogu novinara tabloida "News of the World". Nedostajalo im je materijala za priču.

Nema indicija, a ni tvrdnji, da je isti metod bezobzirnog neetičkog prikupljanja činjenica korišćen u drugim delovima Mardokove korporacije koja uključuje "New York Post" i "Wall Street Journal" u SAD, kao ni u listovima "Australian" i "Daily Telegraph", a ni u stotinama lokalnih listova od Kalgarija u Kanadi do Perta u Australiji – ali ko će sada verovati da nije. Mardokova medijska imperija obuhvata inače tiražne listove, lokalnu štampu, televizijsku produkciju, satelitske i kablovske mreže. Zona delovanja: Australija, Novi Zeland, Velika Britanija, Italija, istočna Evropa, Južna Amerika.

Neki sociolozi medija zaključuju da ako urednici i novina cirkulišu unutar korporacije kao što je Mardokova News Corp, onda je moguće da takva praksa ide s njima i da se širi svuda.

KONTROLA ŠTETE: Neki Mardokovu odluku da ugasi obrukane novine povezuju i sa činjenicom da je nekoliko velikih kompanija odbilo da se oglašava u pomenutom tabloidu. Većina izveštača smatra da je Rupert Mardok zatvorio radnju tabloida "News of the World" samo da bi ga pretvorio u žrtveno jagnje, kao "kontrolu štete", ne bi li povećao šanse da preuzme BskyB, kablovsku TV mrežu, što je sada dovedeno u pitanje. Za "News of the World" će lako, prebaciće publiku na nedeljno izdanje svog tabloida "Sun", pošto se glad za tračom i senzacijom ne može ugasiti.

"Kontrola štete" za sada ne daje željeni rezultat. Po medijskim izveštajima stvari postaju sve gore i gore za Mardokovu imperiju, pa čak DŽejms Mardok — šef holdinga News Corp’s international, donedavno viđen kao naslednik imperije svog tate Ruperta Mardoka — može da se suoči s krivičnim procesom u Britaniji, a i u SAD na osnovu antikorupcijskih zakona. List "Economist" piše i o tome da je Mardok možda izbegavao plaćanje poreza na dobit kompanija, pošto ima ekspoziture na egzotičnim ostrvima.

Američko državljanstvo Rupert Mardok je uzeo 4. septembra 1985. zato što američki zakon ne zabranjuje vlasništvo nad novinama i TV mrežama istovremeno, ali određuje da samo američki državljani mogu da poseduju TV stanice. Mardok je 1985. kupio filmski 20th Century Fox; a 1986. godine kupio je šest televizijskih stanica, što je bio nukleus za njegovu Fox Broadcasting Company. Dvehiljaditih postao je vodeći svetski investitor u satelitsku televiziju, filmsku industriju i u internet, i kupovao je američke listove. Omogućio je da njegova News Corp. u SAD poseduje Fox News, "Wall Street Journal" i "New York Post".

TABLOIDNA POLITIKA: Rupert Mardok je, prema Forbsovoj listi najbogatijih Amerikanaca, 38. po bogatstvu u SAD i 117. na svetu, umešan je u politiku – kao što je Mardokova medijska imperija razgranata širom sveta, tako su razgranate i njegove političke veze. U Americi, Mardok je pomagao Hilari Klinton u njenoj kampanji za reizbor za Senat 2006. Na pitanje da li će njegov "New York Post" podržati Baraka Obamu, bez kolebanja je rekao da je Obama rock star. Posle je u hotelu Valdorf-Astorija u Njujorku sreo Obamu (koji se tome u početku opirao i bio hladan i distanciran), kao što je sreo sve američke predsednike počev od Harija Trumana. Dobro se sporazumevao i sa kanadskim konzervativnim premijerom Stefenom Harperom.

U Britaniji, Mardok je, kažu, pomagao izbornim pobedama Margaret Tačer i DŽona Mejdžora. Prethodna laburistička vlada je takođe razvila crveni tepih za Mardoka – 1995, bivši britanski premijer Toni Bler, tada još opozicioni lider, leteo je čak u Australiju da sretne Mardoka i nagovori ga da podrži laburiste. Mardokovi listovi su se držali neutralno prema Bleru, ili su mu bili naklonjeni. Kada je Bler "nove laburiste" pomerio prema centru, Mardok je objavio da je i sam postao "libertarijanac".

Kad je Bler pao, list "Independent" je nagoveštavao da bi mu Mardok mogao ponuditi mesto u hijerarhiji svoje imperije. I bivši britanski premijer Gordon Braun je s Mardokom imao "redovnu komunikaciju" a njegov predstavnik za štampu je izjavljivao da nema ničeg neobičnog da premijer razgovara s Mardokom. Sada je Braun izjavio da je šokiran vestima o prisluškivanju, a nakon što je "Gardian" objavio saznanja da je Mardokova korporacija sakupila detaljne informacije i o Braunovom ozbiljno bolesnom sinu i Braunova supruga je izrazila užasnutost zbog zadiranja u privatnu sferu.

Supruga Lesa Hintona, Kejt, nekadašnja je saradnica Gordona Brauna. Žive na istočnoj strani Menhetna, u kući s džakuzijem. Visok i elegantan, pronicljiv, s naočarima bez okvira i talasima srebrnkaste kose, Hinton je desna ruka, najbliži saradnik, "dugogodišnji poručnik" Ruperta Mardoka. Bio je na čelu korporacije News International u vreme prisluškivanja, a sada vodi njujorški Dow Jones & Co., američku granu Mardokove News Corp, uspostavljenu nakon što je Rupet Mardok kupio "Wall Street Journal".

Hinton je celog života radio s Mardokom, počevši kao reporter u listu "Adelaide News".

Anegdote kažu da je Mardoku "donosio sendviče", a posle se popeo u hijerarhiji. U Britaniju nije dolazio poslednjih šest meseci da ne bi skretao pažnju na sebe, a pred britanskim parlamentarnim komitetom odgovarao je preko linka iz Njujorka, 2007, a i u septembru 2009. uveravajući poslanike da je s "britanskim tabloidom" sve u redu.

PROMINENTNI GOSTI: Na opšte iznenađenje, Mardok je bio među prvim ličnostima pozvanim da se sretnu s novim torijevskim britanskim premijerom Dejvidom Kameronom, samo nekoliko sati posle njegove izborne pobede. Kameron nije pominjao kontakte sa Mardokom, ali je registru Donjeg doma prijavio da je koristio privatni avion Gulfstream IV Mardokovog zeta Metjua Freuda, što je procenjeno kao poklon vredan 30.000 funti.

Dejvid Kameron je u avgustu 2008. prihvatio vožnju privatnim avionom da bi išao na privatni razgovor s Mardokom na njegovoj jahti Rosehearty. Drugi gosti na takvim društvenim događajima (u novogovoru "social events") uključili su tadašnjeg komesara EU za trgovinu lorda Mandelsona, ruskog oligarha Olega Deripasku i druge. I australijski premijer Kevin Rad je večerao s Rupertom Mardokom u Njujorku posle jednosatnog razgovora u zgradi njegove News Corporation.

Kameruna sada laburistička opozicija proziva zato što je za šefa ureda za komunikacije u Dauning stritu 10 postavio Endija Kulsona, nekadašnjeg urednika Mardokovog sada ugašenog tabloida (uhapšen je u petak 8. jula pod sumnjom za prisluškivanje i korupciju).

Kritikovan od strane opozicionog laburističkog lidera Eda Milibanda, premijer Kameron je izjavio da je odluka o angažovanju Kulsona, nakon što je ovaj zabrljao, njegova lična, i da preuzima odgovornost za to što mu je dao drugu šansu. To nanosi štetu Kamerunu kao političaru koji je flertovao s Mardokom i koji je kupio "kvarnu robu".

Na političkom nivou pokazalo se da naslednik Tonija Blera primenjuje iste prljave metode u komunikaciji, koje je primenjivao ovaj političar čije ime izvrću u reč lažov. U najmanju ruku obojica su se oslanjala na novinare tabloida: prvi je imao Alistera Kembela, koji je podneo ostavku 2003, posle sudske istrage o smrti vladinog stručnjaka za oružje Dejvida Kelija, koji je "doterivao" obaveštajne izveštaje da bi stvorio atmosferu za početak rata u Iraku, a drugi Kulsona, bivšeg novinara tabloida.

Po zapažanju Brajana Kačarta sa Univerziteta Kingston u Londonu, ostaje činjenica da je Mardokovu podršku uživala svaka britanska vlada, izabrana u poslednjih 25 godina.

"On je nekrunisani kralj naše zemlje", ocenjuje Jasmin Alibai-Braun, iz lista "Independent".

NEKRUNISANI KRALj: "Pustili smo jednog čoveka da uspostavi dominaciju nad našim nacionalnim životom", grmeo je u parlamentu laburista Kris Brajant. "Nijedna zemlja ne bi dozvolila jednom čoveku da uzme četiri nacionalna lista, drugog po veličini emitera, monopole na prikazivanje filmova, i na sportska prava. Ni Amerika, kolevka agresivnih preduzimača to ne bi dozvolila... "

Kad je kupio "News of the World", Rupert Mardok je, inače, izjavljivao da je on britanski i da će ostati toliko britanski koliko su to rostbif i jorširski puding. Rupert Mardok 1998. ipak nije uspeo da kupi fudbalski klub Mančester zato što je komisija za zaštitu konkurencije zaključila da bi to "ugrozilo konkurenciju u radiodifuznoj industriji i kvalitet britanskog fudbala".

Brajan je napadao Mardoka da je koristio svoje novine da zaplaši ljude koji ugrožavaju njegove medijske interese, da je favorizovao na sve moguće načine posebno političke partije zarad osiguravanja svojih finansijskih interesa. Sudeći po medijskim izveštajima, mnogi političari i javne ličnosti su se plašili spremnosti tabloida "News of the World" da uništi svačiju reputaciju.

Neki kažu da je epoha "medija-kratije" nastupila u Britaniji na početku dvadesetprvog veka i da to verno oslikava onaj slučaj kada je premijer DŽon Mejdžor pozvao telefonom urednika bulevarskog lista "Sun" Kelvina Mekenzija. U to vreme neočekivano je počinjala finansijska kriza. Premijer se interesovao šta će sutra biti na naslovnoj stranici. Urednik je odgovorio: "Gospodine premijeru! Pod stolom mi stoji kanta s pomijama. Sutra ću je na prvoj strani ja izručiti na vašu glavu!"

Odnos između političara i tabloida sada se opisuje kao too close, too cozy, suviše blizu, suviše udoban, a oni su pod pritiskom da prestanu da se dodvoravaju štampi i da progovore kada uoče zloupotrebe. Premijer Dejvid Kameron je bio primoran da naredi dve odvojene istrage — jednu o skandalu telefonskih prisluškivanja, a drugu o ponašanju britanske štampe. Policija je počela da hapsi.

Čuju se primedbe o tome da se tokom skandala koji je trajao nekoliko godina, nisu pokazale efikasnim ni komisija za prigovore štampi ni unutrašnja policijska kontrola. Politička i medijska elita isprepletane i međusobno korumpirane teško izlaze iz zagrljaja. To je možda globalni fenomen: tabloidi su se razuzdali, političari su postali tabloidni ovisnici. U vreme kada je politika postala tabloidna, jedna afera pokazuje kako i mediji, kao četvrta grana vlasti, kontrolori vlast, mogu da budu opasni po javno zdravlje.