субота, 02. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Срамна хипокризија ЕУ, САД и Александра Вучића
Политички живот

Срамна хипокризија ЕУ, САД и Александра Вучића

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
петак, 05. мај 2023.

Партнери у постизању евро-атлантског Споразума о нормализацији односа на Косову и Метохији, Александар Вучић ЕУ (Квинта) и САД као да су отворили својеврсно такмичење у демонстрирању врхунског лицемерства и хипокризије.

Председник Србије се утркује у доказивању да није прихватио Охридски Споразум већ само нови преговарачки оквир уз „поштовање“ његових црвених линија, а представници овог дела међународне заједнице су брже боље похитали да имплементирају овај Споразум сходно њиховим напорима да постигну признање независности тзв. косовске државности.

Они само тако показују своју евро-атлантистичку посвећеност спровођењу договорених елемената Охридског Споразума, наравно као што и увек чине , не водећи рачуна о интересима српског народа и сталној опструкцији сваког договора којој упорно прибегавају у преговорима представници албанске стране. При томе они не пропуштају, што је истински врхунац њиховог лицемерства, да наведу обавезу тзв. „косовске владе“ да коначно отпочне процес формирања заједнице српских општина, о чему је постигнута сагласност пре десет година. И на томе се остаје, на узалудном вишегодишњем позивању албанске стране да поштује Бриселски Споразум и утврђене елементе за формирање Заједнице српских општина. Она је већ увелико обесмишљена јер је сведена на недефинисану заједницу и то без икаквих извршних овлашћења а она сада служи Александру Вучићу као једино преостало средство за његово испразно маркетиншко доказивање бриге за положај српског народа на Косову и Метохији, пошто је све најважније елементе српске државе већ предао током десетогодишњег процеса преговарања.

ЗСО је већ увелико обесмишљена, јер је сведена на недефинисану заједницу и то без икаквих извршних овлашћења. Она сада служи Александру Вучићу као једино преостало средство за његово испразно маркетиншко доказивање "бриге" за положај српског народа на Косову и Метохији, пошто је све најважније елементе српске државе већ предао током десетогодишњег процеса преговарања

ЕУ и САД нису нашли за сходно да током протекле деценије приволе своје верне албанске савезнике на Косову и Метохији да испуне једину њихову обавезу прихваћену Бриселским Споразумом. Напротив, све је чињено да се што више охрабрују Албанци да не испуњавају своје обавезе и обезбеде нормалне услове за живот српске заједнице. Шта више они су награђивани као што је учињено и сада након прихватања Охридског Споразума о нормализацији стања на Косову и Метохији.

Без обзира што Албанци нису испунили обавезу формирања Заједнице српских општина, што је главни део Бриселског Споразума, њима је експресно дата визна либерализација као нека врста посебног подстицаја, а Немачка је у оквиру КВИНТЕ извршила додатни притисак да се крене у процес пријема тзв. косовске државе у Савет Европе. И том процесу сада присуствујемо као почетку спровођења Охридског Споразума (морају да се поштују рокови, што није био случај када је Бриселски Споразум у питању) који је прихваћен од обе стране и то се не може више оспоравати, ма колико то Александар Вучић настојао да чини, не би ли са себе скинуо историјску одговорност за учињену издају наших националних интереса непорецивим признавањем независности тзв. „косовске државности“. Тиме он само додатно збуњује нашу јавност и купује бесомучно и бесрамно време за свој опстанак на власти.

Вучић: ЕУ очекује нешто до 24. марта. Ја сам инсистирао на ЗСОЖозеп Борељ: Обе стране су прихватиле предложени текст споразума. До краја марта састанак на коме ће се говорити о његовој имплементацији (28. фебруар 2023.) 

Не треба никако овом приликом изоставити спомињање и недавно одржаних локалних избора у четири општине на Северу Косова и Метохије на које је изашло целих 3,47 одсто уписаних бирача.

У тумачењу резултата ових избора могли смо видети нама толико препознатљиво лицемерство и хипокризију дела међународне заједнице, која се истрајно позива на поштовање и заступање европских цивилизацијских и демократских принципа и вредности. То се јасно може видети у изјави америчке амбасаде у Приштини у којој се наводи да она подржава разноврсну, инклузивну и мултиетничку демократију на Косову и изборе који је подржавају. Добро сте прочитали: инклузивну разноврсну и мултиетничку демократију и изборе као њен израз - и то изборе на које је изашло 3. 47 посто уписаних бирача.

То је вероватно инклузивни „демократски“ стандард који би био прихваћен и на изборим у САД.

За овом изјавом не заостаје у лицемерству и отвореној хипокризији  ни портпарол ЕУ Петер Стано. Он је поводом одржаних локалних избора на северу Косова и Метохије рекао „да су избори за четири градоначелника и две скупштине општине на северу Косова одржани у складу са правним оквиром Косова и да су уложени напори да се они одрже на несметан и уредан начин.

Веома низак одзив, посебно косовских Срба, показује да овај процес није и не може се сматрати уобичајеним“. Само би било веома поучно да нам овај дужносник ЕУ, одушевљен уредношћу одржаних избора у контејнерима, додатно објасни ову нову страницу у историји европске демократије када се низак одзив посебно косовских Срба не може сматрати уобичајеним, а при томе ни одзив косовских Албанаца није био уобичајено висок. Али веома је јасно да ни ЕУ а ни САД ниједном речју нису довели у питање легитимитет и одрживост ових инклузивних и разноврсних локалних избора. Напротив , они очигледно из све снаге подржавају увођење у дужност албанских градоначелника у општинама у којима су одржани ови крњи и по свим познатим демократским стандардима (који изгледа важе само за земље које су на правој страни историје) апсолутно неприхватљиви и скандалозни избори.

Да подсетимо још једном - то су општине у којима већински живи српски народ. Подржавањем резултата ових нелегитимних избора ЕУ и САД су довели у питање, како они непрестано тврде, неопходност формирања Заједнице српских општина, јер су овако спроведени локални избори поништили реалну могућност да ова заједница у догледно време буде основа

Да подсетимо још једном - то су општине у којима већински живи српски народ. Подржавањем резултата ових нелегитимних избора ЕУ и САД су довели у питање, како они непрестано тврде, неопходност формирања Заједнице српских општина, јер су овако спроведени локални избори поништили реалну могућност да ова заједница у догледно време буде основа (можда и у следећих десет година она буде на дневном реду преговора). Као што се увек дешава и овога пута су Срби окривљени да „нису спремни да поштују постигнути Споразум у Охриду“, и да су и даље „реметилачки фактор на Балкану“.

Ово је изразити пример хипокризије и лицемерства што иначе прати целокупан процес преговарања од стране ЕУ и САД, али и бруталне и неспутане примене дуплих стандарда и истрајног подржавања албанске стране на Косову која очигледно има посебан, повлашћен статус и неисцрпан кредит код њених европских и америчких савезника.

Али ни њихов гарант стабилности у Србији и партнер у процесу нормализације стања на Косову и Метохији Александар Вучић дао је свој посебан и веома упечатљив допринос у овој изразитој манифестацији лицемерства и хипокризије. Идући у протеклих десет година преговарања из победе у победу он је довео српски народ на нашем Косову и Метохији на сам руб егзистенцијалног опстанка.

Прихватањем Охридског Споразума у коме је садржано и низ јасно одређених обавеза везаних за признавање независности тзв. „косовске државности“ и прихватања уласка у УН Александар Вучић је довео националну демобилизацију српског народа до свог трагичног врхунца (о којој је с пуно права још средином XX века говорио Слободан Јовановић) и то нажалост не само на Косову и Метохији.

Такође је његова верзија бруталног и срамног лицемерства и хипокризије дошла до изражаја након одржаних псеудо локалних избора на северу Косова и Метохије, јер се он у свом обраћању тим поводом изненада и одједном дошао до великог открића - да су га његови дојучерашњи „велики пријатељи“ из ЕУ, КВИНТЕ и САД варали и обмањивали протеклих десет година, када је он објављивао током преговора своје „историјске победе“, које је очигледно само он тако доживљавао.

Сада се суочава са суровом реалношћу коју су му приредили управо они којима је он увек имао „храбрости“ да се супротстави и саспе им његову верзију истину у лице а то је било само јалово и бесмислено „јуначење", које је њему служило само за унутрашњу употребу и прикривање узастопних пораза који су доживели свој врхунац у прихватању Охридског Споразума и независности Косова.

Свако ко се макар мало разуме у логику и суштину политичког преговарања могао је одмах након потписивања Бриселског споразума увидети да се ради о примени дуплих стандарда, манипулацији и начину да се албанској страни да потребни преговарачки легитимитет и отвори простор за спровођење њихове идеје о спровођењу етничког инжењеринга, у коме нема места за српску заједницу. Већ тада је било јасно да су бриселски преговори били само покриће за већ тада увелико изнети ултиматум да Србија мора због своје европске будућности да призна косовску тзв. независност.

При томе било је сасвим јасно да албанска страна није имала уопште намеру да испуни једину преузету обавезу формирања Заједнице српских општина, што и није учинила ни након десет година, а по свему судећи неће је формирати ни у догледној будућности онако како је она била договорена на бриселским преговорима.

Након што је коначно „спознао“ да је варан и обмањиван Александар Вучић је решио да предложи Србима на северу Косова и Метохије да мирно прихвате окупацију и његову капитулацију, јер су својим неизласком на изборе показали своје јединство и оданост држави Србији (што се за њега не може тврдити), а које је он окарактерисао као својеврсни „политички устанак“.

Али он је заборавио каква је стварна традиција српског народа у дизања устанака (1804,1815,1941) и да су они у темељу наше историјске вертикале и самосвести, традиције и обнављања српске државности. Позив на миротворно прихватање окупације је позив на исељавање српског народа не само са севера Косова и Метохије и то је већ очигледна последица његових преговарачких победа.

Оваквим приступом А. Вучић је још једном показао да су њему важнији његови маркетиншки трикови и бесомучно политикантско спиновање окренуто пре свега унутрашњој политици, јер он ни овога пута није дао одговор на питање, шта могу очекивати преостали Срби на Косову и Метохији након прихватања препоручене окупације и губљења сваке могућности да се заустави све бруталнији терор албанских јуришника.

Посебно је гротескно његово заклињање да ће он "стати у одбрану Срба на Косову и Метохији ако Албанци крену у отворени прогон српског становништва“, али очигледно да неко треба њему да саопшти да су Албанци и Куртијева влада увелико кренули да спроводе своју отворено показану намеру да етнички очисте српски народа са Косова и Метохије

Посебно је гротескно његово заклињање да „он неће стати у одбрани Срба на Косову и Метохији ако Албанци крену у отворени прогон српског становништва“, али очигледно да неко треба њему да саопшти да су Албанци и Куртијева влада увелико кренули да спроводе своју отворено показану намеру (у чему очигледно имају подршку својих евро-атлантских савезника) да етнички очисте српски народа са Косова и Метохије.

О томе сведочи предлог закона у коме се предвиђа да земљиште на којем су изграђене базе албанских специјалних снага буде пренето у својину тзв. „косовске државе“. А ми треба да и даље слушамо бесомучне јеремијаде Александра Вучића, чија је косовска политика доживела потпуну пропаст, али несрећа је што су њене последице такве да доводе до даљег све интензивнијег исељавања Срба сада и са севера Косова и Метохије, што је процес који ће имати далекосежно катастрофалне последице.

Очигледно је да се ради на томе да се Срби на Косову и Метохији сведу на занемарљив проценат (као што је то сада у Хрватској, Северној Македонији и Федерацији БИХ), јер и они већ сада доживљавају неку врсту „Олује“, и да када то етничко чишћење буде обављено ЕУ и САД ће моћи да прогласе да је „довршен процес нормализације стања на Косову и Метохији“ (јер то је сада неупитна реалност која се мора прихватити). А преосталим Србима ће бити обезбеђена права по међународним и европским стандардима као заштићеним врстама у резерватима.

У овом процесу нажалост учествује и Александар Вучић признавањем независности тзв. „косовске државности“ (што је очити и несумњиви акт издаје најсветијих националних српских интереса и драстично кршење нашег Устава), јер како другачије разумети његов позив да се мирно и достојанствено прихвати сада већ очита окупација нашег Косова и Метохије и препорука да се српски народ саживи са том „новом стварношћу“.

Прихватањем Охридског Споразума у коме је садржано и низ јасно одређених обавеза везаних за признавање независности тзв. „косовске државности“ и прихватања уласка у УН Александар Вучић је довео националну демобилизацију српског народа до свог трагичног врхунца

А да ли ико заиста води стварну и истинску бригу о реалним животним и безбедносним изазовима пред којима се сада налази страдални српски народ на Косову и Метохији, збуњен, дезоријентисан и остављен на брисаном простору?

Да ли смо ми заиста у потпуности свесни какви се трагични процеси одвијају сада на Косову и Метохији и то пред нашим очима, а ми нисмо спремни а ни одлучни да зауставимо овај још један у низу наших трагичних историјских пораза?

У тексту „Морална посусталост и тачка отпора“, објављеном у „Политици“ 27. Априла 2023. године, Милош Ковић је јасно указао на ове драматичне и узнемирујуће процесе, који не би смели да оставе равнодушним сваког коме на срцу лежи очување нашег државног територијалног интегритета и суверености, али и суштине наше историјске самосвести, идентитета и косовског опредељења. “Порази и повлачења на свим фронтовима највидљивији су у јавној и политичкој сфери. У електронским медијима нема слободног, компетентног дијалога о кључним темама, каква је рецимо, наша косовска политика. Уместо тога, принуђени смо да гледамо беспоштедне медијске кампање и линчовање оних који се усуде да јавно критикују политику власти и њихових западних тутора. У атмосфери општег разочарења, започела је продаја српске имовине и напуштање севера, баш онако како се одавно догађа на југу Косова и Метохије: Београд не чини ништа да тај процес заустави или умањи његове штетне последице. Стању опште поколебаности доприноси ћутање оних од којих то нико није очекивао“.

После мноштва аргументованих анализа и увида наших еминентних правника, социолога, политиколога, историчара и публициста више нема никакве дилеме да је Александар Вучић прихватио Охридски Споразум о „нормализацији односа Београда и Приштине“, као и да о њему нема више преговарања, без обзира што он сада након отпочињања његовог спровођења упорно и даље тврди да га „није прихватио“ (осим до граница његових имагинарних црвених линија који више и нема) јер га „није потписао“ - а то од њега нико није ни тражио.

Његово стално позивање на то да „није потписао овај Споразум“, само је део његове непрестане изборне маркетиншке кампање која служи да прикрије праве трагичне последице његовог признавања независности тзв. „косовске државности“ и подгрејава у нашој јавности и пре свега у његовом бирачком телу, постојећу илузију да се „он и даље лавовски бори за опстанак српског народа на Косову и Метохији“, коме сада једино може безочно да препоручи да „мирно и достојанствено прихвати окупацију“ - насталу након локалних избора на северу Косова и Метохије.

Зато ће се он и даље упорно придржавати своје мантре да „није потписао Охридски Споразум“, јер несумњиво сноси највећу историјску одговорност што се све убрзанијим ходом остварује коначно признање независности тзв. „косовске државности“, али ће он и даље говорити да „Косово неће никада ући у УН“ и да „неће ни по коју цену признати његову независност“.

Његово стално позивање на то да „није потписао овај Споразум“, само је део његове непрестане изборне маркетиншке кампање која служи да прикрије праве трагичне последице његовог признавања независности тзв. „косовске државности“

Све је то већ толико пута виђена његова медијска представа чији је једини циљ да се и даље одржава представа о њему као великом вођи који изгара у борби за опстанак српског народа на Косову и Метохији.

Очигледно је да је минуо час за писање Апела и Саопштења (што свакако и даље треба чинити), али много је важније и пресудније да се постигне друштвено активистичко обједињавање у организовању озбиљног надстраначког и политичког отпора овој катастрофалној и погубној политици Александра Вучића, коју он спроводи на Косову и Метохији, јер ће она убрзано довести до коначног нестанка српског народа са простора ове наше покрајине.

На великом историјском испиту и искушењу је наша људска и историјску одговорност и способност да се овај разарајућој напредњачкој политици супротставимо јасно одређеним циљевима и ефикасном организацијом отпора нашег народа, који двотрећинском већином одбија предају Косова и Метохије и признавање независности псеудо „косовске државе“.

Сада се захтева много више од Апела и Саопштења, само се поставља суштинско питање, да ли смо данас дорасли овом изузетном историјском изазову и националном прегнућу. Време пред нама даће прави одговор на ово за нас судбоносно историјско питање.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер