недеља, 28. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Предизборно (де)маскирање
Политички живот

Предизборно (де)маскирање

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић   
петак, 01. јул 2011.

Предизборна температура полако се подиже из недеље у недељу. Жива на том политичком термометру трепери и показује константност у расту да би тачку кључања достигла на пролеће.

У тим условима, као што нас физика учи, мењању се стања, из течног прелази се у аморфно, из аморфног у гасовито и обратно, све је нејасно, хаотично, реверзибилно, несолидно.

Изборни резултати вратиће хомеостазу српском друштву, ствари ће добити свој нови облик, другачију форму и квалитет.

Оно што је обележило први део предизборне године био је штрајк жеђу Томислава Николића. Оно што је обележило њен други део је хапшење Ратка Младића.

Легуре које ће настати у тој постизборној високој пећи имаће пре свега завидан еластицитет (да би амортизовали јаке ударце предстојећих економских искушења), отпорност (да би издржале болно решавање националних и политичких антагонизама), чистоћу (како по саставу тако и по намерама, како за очи бирача, тако и за микроскопе страних оцењивача).

Оно што је обележило први део предизборне године био је штрајк жеђу Томислава Николића. Оно што је обележило њен други део је хапшење Ратка Младића.

Испуњење најтеже хашке обавезе прилично подсећа на механизам „црне кутије“, ни једна ни друга страна не зна какву ће улазна акција имати излазну реакцију.

Што се власти тиче, њен циљ и насушна потреба је да овај хазардерски потез капитализује у што већој мери на свим странама, и код бирача, и у региону, и у међународним оквирима.

Ветар у леђа који се очекује као својеврсно тапшање по рамену је пуњење батерије за предизборни спринт или очајнички покушај да западни савезници не пусте низ воду лиценциране демократске ветеране.

Европско тврђење пазара преко ратификације ССП-а, стари добри холандски уцењивачи због нечисте сребреничке савести, лицемерно наметање „добросуседских“ односа са Косовом и евентуално одлагање датума о започињању преговора о кандидатури је превише штапова у тој садо-мазо игри да ни плантажа шаргарепе не би задовољила чак ни добронамерног, еврофилног српског бирача.

Тако да је карта која је одиграна хапшењем натраженијег светског бегунца из старог шпила и не важи у новој партији која је кренула, партији са неизвесним исходом, где се на талон може бацити све, и петооктобарска револуција, и дванаестомартовски митови, и радикалска ратно-хушкачка прошлост, и путна-професорска-грађевинска-ђубретарска мафија, и политичке позадине мафијашких ликвидација, и тајкунске позадине политичких ликвидација...

Уместо почетне предности коју је власт желела овим потезом превасходно је дошло до олакшања код оних који желе да буду алтернатива овој власти.

Опозиција коју чини коалиција око напредњака маркентишки довитљиво, а политички пажљиво извагано своју мету напада лоцирала је у начину хапшења, односно у „завери“ која је томе претходила, лукаво скривајући свој став и у вези са хапшењем и у вези са самим генералом Младићем.

Пажљивом анализом дошло би се до закључка да је опозиција урадила исто што и власт, то јест, оно што једино и може.

Како је попуштање европске комисије исцрпљено, а стрпљењу разних известалаца, повереника и комесара дошао крај, безбедоносне структуре добиле су ону потребну, политичку шифру за завршну операцију и десант на Лазарево могао је да почне.

Опозиција коју чини коалиција око напредњака маркентишки довитљиво, а политички пажљиво извагано своју мету напада лоцирала је у начину хапшења, односно у „завери“ која је томе претходила, лукаво скривајући свој став и у вези са хапшењем и у вези са самим генералом Младићем.

Опозиција, као и цела јавност, била је затечена, али није дала да је догађаји воде. Знала је да је Младић терет који води у живо блато, баласт који вуче у политички амбис и критиковати његово хапшење било би облачење тек одбаченог радикалског плашта који је засигурно униформа губитника, освајање власти био би недосањани сан, а трећи пораз одвео би у пензију читаву плејаду садашњих опозиционих првака.

Са друге стране, напад на самог Младића, односно одобравање хапшења, био би неприродан чин за напредњаке.

Још увек су свеже слике преименовања булевара по Новом Београду, претварање Скупштине у сигурну кућу за бегунца, митинговање због хапшења Радована Караџића...

То хронична амнезија српског бирача још није избрисала, ма колико се Вучић и Николић крили иза антикорупцијских предизборних димних завеса и усмеравали пажњу на ту провидну кампањску диверзију.

Лидери опозиције показали су да су научили лекцију, да нису једносмерни политичари, да нису дресирани овнови на брвну и да их ружа ветрова која дува на брдовитом Балкану неће сломити.

Научили су да имају два лица, две приче и као двоглави Арапи на једној страни, „тамо где треба“ кроз шапат, рекло би се кроз зубе похвале хапшење и купе себи улазницу за равноправну борбу за власт, а на другој страни, илегално, унутарпартијски, гасе незадовољство свог чланства због „издајничког“ чина Бориса Тадића.

По оној Његошевој „ко на брду ак и мало стоји...“ напредни брђани знају шта би радили да су на власти – тражили би и даље генерала, тражили би га да га не нађу, јер по њиховом схватању обавеза није наћи него тражити, без обзира на то што је сваком ко логично размишља извршење нечега свршена радња, а не радња у трајању.

У овом надреалном објашњењу резервисано само за резигнирану страначку војску, каже се да би Вучић и Николић бегунца тражили са „оба затворена ока“ и да би нашли начин да задовоље и захтеве Запада и танана осећања српских патриота.

Остаје питање да ли би се овако „слепи“ будући властодршци односили и према дуговима које би сами правили или које су у име државе неки други „слепци“ већ направили.

Да ли би исто тако убеђивали и поверенике ММФ-а на мукотрпним преговорима да траже новац за рату њихових кредита, али да не знају да ли ће га и наћи, јер обавеза је тражити, то је, по њима, довољно за испуњавање међународних обавеза.

Напредњаци имају још пар замки да прескоче, то јест, њихову окретност у будућим предизборним сукобљавањима ограничаваће и пар тегова који су свесно понели у битку да би добили на „тежини“.

Њихова фрустрираност постизборном издајом СПС-а из 2008. која је онемогућила прво Вучића да постане градоначелник престонице, а онда и радикалима да преузму републичку власт, више је него очигледна.

На сваку критику власти да су „маскирани шешељевци“ и да их прате кошмарне сенке деведесетих, напредњаци имају спреман одговор да су за катастрофе из наведене деценије криви садашњи коалициони партнери демократа.

Ова тврдња је у старту на климавим ногама јер СПС жели, макар и вербално, да заокрене курс своје политике и претвори себе у модерну странку левице ма колико та метаморфоза била болна и скупа.

Чудно је да они који инсистирају на еволуционој промени од радикала ка напредњацима и на том Дарвиновом стаблу желе себе да закаче на највишу грану, не дозвољавају развој и трансформацију других. Поготово када узимају на заједничку листу политичког представника оне струје која је била парадигма политичке деспотије деведесетих.

Српски Че Гевара променивши фризуру није променио и убеђења испод фризуре, њих маказе времена нису ни дотакле, па Мирин последњи Мохиканац може да буде тежак тег у европском капуту Томислава Николића и својеврсни пуцањ у ногу када оптужује садашње вођство социјалиста за демоне из прошлости. Сукоб некадашњих и садашњих левичара биће јалов и може само одвратити пажњу са тема на којима опозиција може ефикасно поентирати.

Чудно је да они који инсистирају на еволуционој промени од радикала ка напредњацима и на том Дарвиновом стаблу желе себе да закаче на највишу грану, не дозвољавају развој и трансформацију других.

Ако би и тако погрбљен под теретом лидер напредњака хтео да зада ударац тајкунској природи садашњег режима, оштрица тог напада иступиће се под хипотезом још једног бегунца у азилу чија жена покушава да замени зелену салату и лупање по катанцима модерним политичким маркетингом.

Иако парадоксно изледа бити један од говорника на митингу „гладних и бедних“ и прозивати власт да је народ довела до просјачког штапа, а онда са пратњом у џипу одвести се у топлину своје виле, код дела грађана битно је шта се говори, а не ко те речи изговара.

Чуло вида је обамрло, да ли од глади или се нагледало свега и свачега, чуло мириса је искључено, а и тешко да би регистровало да је у свему томе „нешто труло“, још само чуло слуха повезује изнурено, збуњено, дезоријентисано бирачко тело са онима који би да га воде.

Овде вође нису слепе, они су „слепима“ пси водичи, и то они бесни, халапљиви.

Чак и „зицер“ који власт дозвољава свом опоненту и где је најрањивија неће бити валоризован у правој мери, нити ће проћи без бумеранг последица.

Корупција је рак-рана система, са метастазама у свим друштвеним структурама, болест која је ушла готово у терминални стадијум. Али, поставити за „првог поред себе“ бившег министра чији су сарадници оптужени за злоупотребу положаја, а он сам предмет испитивања свих сумњивих радњи када су капиталне инвестиције у питању за време Коштиничиних влада, слаби морално упориште нападача и баца сенку на његову промишљеност када су политички компромиси на делу.

Снага коалиције око напредњака, поред Томиног политичког талента лежи, у ствари, у његовом заменику.

Александар Вучић као млад, образован и интелигентан политичар довољно је искусан и способан да све контрадикторности које његови сарадници носе претвори у лукративну комбинацију која може донети оних магичних 50+1. Харизма која га прати и на коју нису имуни људи различитог соја и одгоја од навијача и анархиста, радника и студената, до професора и академика, омогућила је да се двомилионска снага радикала готово у потпуности прелије на његов тас, у странку која са одмереношћу и мудром индигнацијом одбија осветољубиве нападе дојучерашњих сабораца.

Као човек са дипломатским искуством зна да се власт у Србији добија у Београду, али оверава у Бриселу. У складу са тим,снагом своје воље радио је прво на себи, на својим уздржаним, понекад и претерано пристојним наступима, на комуникацији са медијима чак и када се видело да тешко сакрива емоције које нужно утичу на расуђивање у време када му пријатељ трпи последице штрајка жеђи.

Његова мржња према врхушци демократа је очигледна, али искре те фрустрације бљесну само у посебним приликама, као тог варљивог априла.

Он зна да ништа не успева као успех и зна да га кад-тад чека директан окршај за градоначелника Београда, позицију коју сања још од фото-финиш трке са Ненадом Богдановићем.

Демократе су вештим маневром онемогућиле Вучићево устоличење 2008, али следећи пут правила игре, као и околности, биће другачије, по њих много неповољније.

Да ли ће овај спиритус мовенс напредњака имати довољан капацитет да све дволичности и неопходна лицемерства која захтева озбиљна политичка игра уновчи и задобије поверење бирача остаје да се види.

Али, једно је сигурно – све воштане маске које нашминкане овог лета тако лепо, готово фестивалски изгледају, почеће да се већ почетком следеће године топе када изборни штабови и запаљива, беспоштедна кампања достигну радну температуру коју ће само најспремнији издржати без последица.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер