четвртак, 19. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Не праштај им Боже, знају шта раде
Куда иде Србија

Не праштај им Боже, знају шта раде

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Дикић   
субота, 01. јун 2013.

Последњи Сабор Српске православне цркве уследио је после многих искушења пред која је стављена готово свакодневно ова институција од некада великог поверења грађана.

Бриселски споразум, дописивање са председником, утамничење владике Јована, репови који се повлаче за Пахомијем, политичка препуцавања епископа у јавности попут страначких портпарола...

Чак и у току Сабора, као некада са чувених комунистичких пленума, цуреле су пикантерије које су завршавале на насловним странама порноида одмах уз нове догодовштине са осталих ријалитија, те и не чуди предлог једног од учесника да се у Патријаршији уграде камере које ће уживо преносити беседе „мудраца“, како би се и народ уверио у памет Божјих изасланика на земљи.

Колективна анестезија која траје довољна је да се поднесе реалност налик разбијеном огледалу када се, на пример, поред вести о Станијиној трудноћи нађе позив на војни удар милешевског јастреба или када је Авин „handjob“ само део фотосешн-а који се наставља перверзним ентеријерима владичанских двора.

Да ли је технологија божје или људско чудо више није ни толико важно, али да се путем исте дешавају многа чуда то је више него извесно.

Видео снимак раних радова популарне Северине уверио нас је у неистинитост њених стихова да су „све Хрватице опатице“.

Снимак разуларених и крвожедних Шкорпиона како стрељају заробљене муслимане показао нам је да и „онај ко се брани“ може и те како да чини злочине, чак и горе од нападача, те да и српски геном није очишћен од мутираних злочиначких алела.

Колекцију видео записа, као непобитних доказа, допунио је и бивши владика Василије Качавенда, додуше не на јахти уз шампањац, нити на отвореном са везаним рукама, али овај доказ није оставио нимало маневарског простора чак и тако спретној, лукавој и конзервативној организацији каква је црква, било које конфесије.

Црква је на Сабору промптно пензионисала свог некадашњег пулена.

Остаје отворено да ли је у питању инвалидска пензија пошто друштво у мантијама хомосексуалност сматра за поремећај (читај болест) иако друштво у белим мантилима тврди супротно, али се у једноме слажу- педофилија јесте ментални поремећај и захтева дуготрајни, ако не и доживотни третман.

На страну кривична одговорност. Тиме ће се позабавити друштво у плавим мантијама, те остаје могућност да Качавенда добије нову, пругасту униформу и нови, не тако раскошни владичански двор.

Ако је заиста другачије сексуалне оријентације, у затвору му можда и неће бити тако лоше.

Ипак, ма колико се ЛГБТ популација радовала новом члану, мислим да разлога за славље нема јер Качавенда може само појачати устаљене предрасуде о овој дикриминисаној мањини.

Наиме, ради се о човеку који је имао трауматично детињство што хомофоби сматрају главним узроком ове „болести“, а такође он је заједнички пресек две потпуно одвојене кохорте- хомосексуалаца и педофила. Ова чињеница може само удаљити геј активисте од њиховог коначног циља – да постану равноправни чланови друштвене заједнице.

Са друге стране, црква је покушала да мајчинском љубављу помогне залуталој овчици тиме што је овну коме је поверила стадо одузела пастирски штап, иако су се и у овом случају очекивале библијске претње црногорско-приморског врача по коме и ово босанско-тузланско „ дрво које плода не рађа“ маниту треба да исече и у огањ баци .

Предвиђа ли чешњејши Амфилохије да ће мужеложничка љубав грешног Василија коштати царства небескога јер је исту страшну судбу предвидео учесницима Параде поноса пре пар година?   Мудри старина ћути.

Неко из цркве рече да нико није имао храбрости да поверује у „говоркања“ која су кружила везано за баханалије у поменутој епархији, па се уз помоћ те резерве и свесног окретања главе и гурањем проблема под, наравно, скупоцене тепихе на волшебан начин извукао владика Пахомије, који се још и похваљује јер тај „проблем“ није поновио што је крунски доказ његовог искреног покајања.

Ако је оно у шта „часни оци“ нису желели да верују заправо истина, ко може да гарантује да је истина оно у шта кажу да верују и оно шта свакодневно проповедају?

Ипак, ни Бог, ни кредибилитет Цркве овде нису најважнији. Најбитније су жртве, деца која су заборављена, а која своје трауме никада неће моћи да забораве.

Њих нико, па ни мајка Црква, не спомиње.

Они који религију своде на библијске бајке, који слепо верују у проповеди оних лицемера који од цркве праве нову касту и у овоме ће видети неку заверу, јер им је то још једини механизам одбране да очувају свој лажни свет саграђен на песку.

Они који су очекивали да буду политичко крило Српске православне цркве, списатељи синодских саопштења требало би да се запитају зашто су завели црвкене великодостојнике да у време парафирања споразума Београда и Приштине поново на квази-политичко тржиште износе понуду о подели којом би огромна већина цркава и манастира, српско историјско и духовно благо остало испод те нове границе.

Донекле се и може разумети критика да је овај споразум заправо предаја, а не продаја, јер онима који продају готово све своје услуге и „производе“, од крштења, преко венчања до покопа, од календара, преко иконица до „благословених" свећа, неразумна и несхватљива је таква врста трговине.

Да ли ће се бацање ореола Цркве у световно блато наставити или не зависи само од понашања оних који представљају ову , за сада, невладину, опозициону организацију, а њен углед могуће је поправити само ако се она сама издигне из свакодневне жабокречине и узвишеном храброшћу постане огледало и морални коректив српског друштва.

То огледало не сме бити сребрно, јер сијање није одлика племенитости, нити искривљено, јер Србија је уморна од лажи.

Истина ослобађа – нека то буде прва Божја заповест онима који су на остале заповести заборавили.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер