Predizborno (de)maskiranje

Predizborna temperatura polako se podiže iz nedelje u nedelju. Živa na tom političkom termometru treperi i pokazuje konstantnost u rastu da bi tačku ključanja dostigla na proleće.

U tim uslovima, kao što nas fizika uči, menjanju se stanja, iz tečnog prelazi se u amorfno, iz amorfnog u gasovito i obratno, sve je nejasno, haotično, reverzibilno, nesolidno.

Izborni rezultati vratiće homeostazu srpskom društvu, stvari će dobiti svoj novi oblik, drugačiju formu i kvalitet.

Ono što je obeležilo prvi deo predizborne godine bio je štrajk žeđu Tomislava Nikolića. Ono što je obeležilo njen drugi deo je hapšenje Ratka Mladića.

Legure koje će nastati u toj postizbornoj visokoj peći imaće pre svega zavidan elasticitet (da bi amortizovali jake udarce predstojećih ekonomskih iskušenja), otpornost (da bi izdržale bolno rešavanje nacionalnih i političkih antagonizama), čistoću (kako po sastavu tako i po namerama, kako za oči birača, tako i za mikroskope stranih ocenjivača).

Ono što je obeležilo prvi deo predizborne godine bio je štrajk žeđu Tomislava Nikolića. Ono što je obeležilo njen drugi deo je hapšenje Ratka Mladića.

Ispunjenje najteže haške obaveze prilično podseća na mehanizam „crne kutije“, ni jedna ni druga strana ne zna kakvu će ulazna akcija imati izlaznu reakciju.

Što se vlasti tiče, njen cilj i nasušna potreba je da ovaj hazarderski potez kapitalizuje u što većoj meri na svim stranama, i kod birača, i u regionu, i u međunarodnim okvirima.

Vetar u leđa koji se očekuje kao svojevrsno tapšanje po ramenu je punjenje baterije za predizborni sprint ili očajnički pokušaj da zapadni saveznici ne puste niz vodu licencirane demokratske veterane.

Evropsko tvrđenje pazara preko ratifikacije SSP-a, stari dobri holandski ucenjivači zbog nečiste srebreničke savesti, licemerno nametanje „dobrosusedskih“ odnosa sa Kosovom i eventualno odlaganje datuma o započinjanju pregovora o kandidaturi je previše štapova u toj sado-mazo igri da ni plantaža šargarepe ne bi zadovoljila čak ni dobronamernog, evrofilnog srpskog birača.

Tako da je karta koja je odigrana hapšenjem natraženijeg svetskog begunca iz starog špila i ne važi u novoj partiji koja je krenula, partiji sa neizvesnim ishodom, gde se na talon može baciti sve, i petooktobarska revolucija, i dvanaestomartovski mitovi, i radikalska ratno-huškačka prošlost, i putna-profesorska-građevinska-đubretarska mafija, i političke pozadine mafijaških likvidacija, i tajkunske pozadine političkih likvidacija...

Umesto početne prednosti koju je vlast želela ovim potezom prevashodno je došlo do olakšanja kod onih koji žele da budu alternativa ovoj vlasti.

Opozicija koju čini koalicija oko naprednjaka markentiški dovitljivo, a politički pažljivo izvagano svoju metu napada locirala je u načinu hapšenja, odnosno u „zaveri“ koja je tome prethodila, lukavo skrivajući svoj stav i u vezi sa hapšenjem i u vezi sa samim generalom Mladićem.

Pažljivom analizom došlo bi se do zaključka da je opozicija uradila isto što i vlast, to jest, ono što jedino i može.

Kako je popuštanje evropske komisije iscrpljeno, a strpljenju raznih izvestalaca, poverenika i komesara došao kraj, bezbedonosne strukture dobile su onu potrebnu, političku šifru za završnu operaciju i desant na Lazarevo mogao je da počne.

Opozicija koju čini koalicija oko naprednjaka markentiški dovitljivo, a politički pažljivo izvagano svoju metu napada locirala je u načinu hapšenja, odnosno u „zaveri“ koja je tome prethodila, lukavo skrivajući svoj stav i u vezi sa hapšenjem i u vezi sa samim generalom Mladićem.

Opozicija, kao i cela javnost, bila je zatečena, ali nije dala da je događaji vode. Znala je da je Mladić teret koji vodi u živo blato, balast koji vuče u politički ambis i kritikovati njegovo hapšenje bilo bi oblačenje tek odbačenog radikalskog plašta koji je zasigurno uniforma gubitnika, osvajanje vlasti bio bi nedosanjani san, a treći poraz odveo bi u penziju čitavu plejadu sadašnjih opozicionih prvaka.

Sa druge strane, napad na samog Mladića, odnosno odobravanje hapšenja, bio bi neprirodan čin za naprednjake.

Još uvek su sveže slike preimenovanja bulevara po Novom Beogradu, pretvaranje Skupštine u sigurnu kuću za begunca, mitingovanje zbog hapšenja Radovana Karadžića...

To hronična amnezija srpskog birača još nije izbrisala, ma koliko se Vučić i Nikolić krili iza antikorupcijskih predizbornih dimnih zavesa i usmeravali pažnju na tu providnu kampanjsku diverziju.

Lideri opozicije pokazali su da su naučili lekciju, da nisu jednosmerni političari, da nisu dresirani ovnovi na brvnu i da ih ruža vetrova koja duva na brdovitom Balkanu neće slomiti.

Naučili su da imaju dva lica, dve priče i kao dvoglavi Arapi na jednoj strani, „tamo gde treba“ kroz šapat, reklo bi se kroz zube pohvale hapšenje i kupe sebi ulaznicu za ravnopravnu borbu za vlast, a na drugoj strani, ilegalno, unutarpartijski, gase nezadovoljstvo svog članstva zbog „izdajničkog“ čina Borisa Tadića.

Po onoj Njegoševoj „ko na brdu ak i malo stoji...“ napredni brđani znaju šta bi radili da su na vlasti – tražili bi i dalje generala, tražili bi ga da ga ne nađu, jer po njihovom shvatanju obaveza nije naći nego tražiti, bez obzira na to što je svakom ko logično razmišlja izvršenje nečega svršena radnja, a ne radnja u trajanju.

U ovom nadrealnom objašnjenju rezervisano samo za rezigniranu stranačku vojsku, kaže se da bi Vučić i Nikolić begunca tražili sa „oba zatvorena oka“ i da bi našli način da zadovolje i zahteve Zapada i tanana osećanja srpskih patriota.

Ostaje pitanje da li bi se ovako „slepi“ budući vlastodršci odnosili i prema dugovima koje bi sami pravili ili koje su u ime države neki drugi „slepci“ već napravili.

Da li bi isto tako ubeđivali i poverenike MMF-a na mukotrpnim pregovorima da traže novac za ratu njihovih kredita, ali da ne znaju da li će ga i naći, jer obaveza je tražiti, to je, po njima, dovoljno za ispunjavanje međunarodnih obaveza.

Naprednjaci imaju još par zamki da preskoče, to jest, njihovu okretnost u budućim predizbornim sukobljavanjima ograničavaće i par tegova koji su svesno poneli u bitku da bi dobili na „težini“.

Njihova frustriranost postizbornom izdajom SPS-a iz 2008. koja je onemogućila prvo Vučića da postane gradonačelnik prestonice, a onda i radikalima da preuzmu republičku vlast, više je nego očigledna.

Na svaku kritiku vlasti da su „maskirani šešeljevci“ i da ih prate košmarne senke devedesetih, naprednjaci imaju spreman odgovor da su za katastrofe iz navedene decenije krivi sadašnji koalicioni partneri demokrata.

Ova tvrdnja je u startu na klimavim nogama jer SPS želi, makar i verbalno, da zaokrene kurs svoje politike i pretvori sebe u modernu stranku levice ma koliko ta metamorfoza bila bolna i skupa.

Čudno je da oni koji insistiraju na evolucionoj promeni od radikala ka naprednjacima i na tom Darvinovom stablu žele sebe da zakače na najvišu granu, ne dozvoljavaju razvoj i transformaciju drugih. Pogotovo kada uzimaju na zajedničku listu političkog predstavnika one struje koja je bila paradigma političke despotije devedesetih.

Srpski Če Gevara promenivši frizuru nije promenio i ubeđenja ispod frizure, njih makaze vremena nisu ni dotakle, pa Mirin poslednji Mohikanac može da bude težak teg u evropskom kaputu Tomislava Nikolića i svojevrsni pucanj u nogu kada optužuje sadašnje vođstvo socijalista za demone iz prošlosti. Sukob nekadašnjih i sadašnjih levičara biće jalov i može samo odvratiti pažnju sa tema na kojima opozicija može efikasno poentirati.

Čudno je da oni koji insistiraju na evolucionoj promeni od radikala ka naprednjacima i na tom Darvinovom stablu žele sebe da zakače na najvišu granu, ne dozvoljavaju razvoj i transformaciju drugih.

Ako bi i tako pogrbljen pod teretom lider naprednjaka hteo da zada udarac tajkunskoj prirodi sadašnjeg režima, oštrica tog napada istupiće se pod hipotezom još jednog begunca u azilu čija žena pokušava da zameni zelenu salatu i lupanje po katancima modernim političkim marketingom.

Iako paradoksno izleda biti jedan od govornika na mitingu „gladnih i bednih“ i prozivati vlast da je narod dovela do prosjačkog štapa, a onda sa pratnjom u džipu odvesti se u toplinu svoje vile, kod dela građana bitno je šta se govori, a ne ko te reči izgovara.

Čulo vida je obamrlo, da li od gladi ili se nagledalo svega i svačega, čulo mirisa je isključeno, a i teško da bi registrovalo da je u svemu tome „nešto trulo“, još samo čulo sluha povezuje iznureno, zbunjeno, dezorijentisano biračko telo sa onima koji bi da ga vode.

Ovde vođe nisu slepe, oni su „slepima“ psi vodiči, i to oni besni, halapljivi.

Čak i „zicer“ koji vlast dozvoljava svom oponentu i gde je najranjivija neće biti valorizovan u pravoj meri, niti će proći bez bumerang posledica.

Korupcija je rak-rana sistema, sa metastazama u svim društvenim strukturama, bolest koja je ušla gotovo u terminalni stadijum. Ali, postaviti za „prvog pored sebe“ bivšeg ministra čiji su saradnici optuženi za zloupotrebu položaja, a on sam predmet ispitivanja svih sumnjivih radnji kada su kapitalne investicije u pitanju za vreme Koštiničinih vlada, slabi moralno uporište napadača i baca senku na njegovu promišljenost kada su politički kompromisi na delu.

Snaga koalicije oko naprednjaka, pored Tominog političkog talenta leži, u stvari, u njegovom zameniku.

Aleksandar Vučić kao mlad, obrazovan i inteligentan političar dovoljno je iskusan i sposoban da sve kontradiktornosti koje njegovi saradnici nose pretvori u lukrativnu kombinaciju koja može doneti onih magičnih 50+1. Harizma koja ga prati i na koju nisu imuni ljudi različitog soja i odgoja od navijača i anarhista, radnika i studenata, do profesora i akademika, omogućila je da se dvomilionska snaga radikala gotovo u potpunosti prelije na njegov tas, u stranku koja sa odmerenošću i mudrom indignacijom odbija osvetoljubive napade dojučerašnjih saboraca.

Kao čovek sa diplomatskim iskustvom zna da se vlast u Srbiji dobija u Beogradu, ali overava u Briselu. U skladu sa tim,snagom svoje volje radio je prvo na sebi, na svojim uzdržanim, ponekad i preterano pristojnim nastupima, na komunikaciji sa medijima čak i kada se videlo da teško sakriva emocije koje nužno utiču na rasuđivanje u vreme kada mu prijatelj trpi posledice štrajka žeđi.

Njegova mržnja prema vrhušci demokrata je očigledna, ali iskre te frustracije bljesnu samo u posebnim prilikama, kao tog varljivog aprila.

On zna da ništa ne uspeva kao uspeh i zna da ga kad-tad čeka direktan okršaj za gradonačelnika Beograda, poziciju koju sanja još od foto-finiš trke sa Nenadom Bogdanovićem.

Demokrate su veštim manevrom onemogućile Vučićevo ustoličenje 2008, ali sledeći put pravila igre, kao i okolnosti, biće drugačije, po njih mnogo nepovoljnije.

Da li će ovaj spiritus movens naprednjaka imati dovoljan kapacitet da sve dvoličnosti i neophodna licemerstva koja zahteva ozbiljna politička igra unovči i zadobije poverenje birača ostaje da se vidi.

Ali, jedno je sigurno – sve voštane maske koje našminkane ovog leta tako lepo, gotovo festivalski izgledaju, počeće da se već početkom sledeće godine tope kada izborni štabovi i zapaljiva, bespoštedna kampanja dostignu radnu temperaturu koju će samo najspremniji izdržati bez posledica.