недеља, 27. септембар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Потпис грађанина Вучића на вашингтонском документу обавезује једино грађанина Вучића - председник Србије за то нема овлашћења
Политички живот

Потпис грађанина Вучића на вашингтонском документу обавезује једино грађанина Вучића - председник Србије за то нема овлашћења

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
четвртак, 10. септембар 2020.

У моменту када су се немачке војне позиције на Источном фронту све озбиљније урушавале, а фашистичка Италија нетом капитулирала, др Јозеф Гебелс је, у својим омиљеним новинама „Дас Рајх“, 26. септембра 1943, објавио посебан ратни пропис под називом „Тридесет ратних чланова за немачки народ“. Ова нацистичка пропагандна ратна „Библија“, штампана је и као посебан памфлет у тиражу од чак 14 милиона примерака јер ју је, уза се, мораo да има сваки партијски и државни званичник Рајха.

Сетих се тога док се Врховник наш насушни, од оног Хокличиндана у Овалном кабинету, 24/7 неуморно, уз сапојање хора громогласних напредних дечака, момака и девојака, труди да докаже да није потписао то што је потписао, да зна да не зна шта је потписао, да баш и није сигуран с ким је, али зна пред ким је потписао, да иако као правник зна да то није никакав билатерални споразум са Американцима, као политичар верује да би то могло и тако да се чита, да то можда и није билатерални са Американцима, пошто и није никакав уговор, али како није са Амеранцима, онда би могло да се тумачи да није ни са Албанцима, тј. све то скупа мож' да бидне, ал' не мора да значи... И, све то уз рафалну пуцњаву из свих режимских оружја, уз ону језиву комунистичку претњу „Ко са нама није – боље да га није!”, свима онима који поставе здраворазумска питања типа: Шта? Како? Зашто? Где? Када? Коме? С чијим мандатом? И, докле?

Дакле, слуђеном народу, уместо запиткивања и зановетања, топло препоручујем упутство за беспоговорно веровање државном руководству, ради сваке превенције, увек и у свакој прилици, без обзира шта оно каже, слаже, смаже. За не дај Боже, да те случајно не би „качио“ неких од ових чланова!

Члан 1 „30 чланова за немачки народ“, у преводу из књиге Зорана Цветковића „Гебелс – Господар истините лажи“, гласио је: „У овом рату све је могуће осим да ћемо капитулирати и поклекнути пред снагом непријатеља. Свако ко тако говори или чак мисли је кукавички издајник и мора бити, уз срамоту и стид, искључен из немачке борачке и радне заједнице.“

(Ето, сад – када ми већ нисте поверовали да је име победничке листе са октроисаних избора 21. јуна, „АВ – За нашу децу“, украдено од немачких националсоцијалиста са избора из марта 1936 - можете да се уверите одакле вам је познато оно, ове године толико раубовано: „Предаја није опција!“) 

Но, ако изузмемо оне најсуровије чланове декрета Рајхс-министарства за народно просветљење и пропаганду који предвиђају смртну казну за оне који искачу из уједначеног милозвука државне ратне пропаганде, још се много симптоматичних реченица скупило у ових 30 наредбодавних тачака.

Рецимо: „Овај рат ћемо свакако добити ако сви Немци мисле на заједницу и делују као што то чине најбољи синови нашег народа. Али, ако сви занемарујемо заједницу, као што то чине ленштине, кукавице и неодлучни, ми бисмо га већ одавно изгубили...“

Па: „ Сваки непријатељски савет је напад на наш ратни морал... Све што непријатељ каже и уради чини с намером да нас заведе и обмане. Онај ко слуша непријатеља, без обзира колико безазлене разлоге за то могао навести, доводи свој народ у велику опасност, а незнање га неће заштитити од заслужене казне.“

Или: „Ћутање је важно наређење нашег ратног руководства. Мало њих зна ратне тајне. Оне су оружје у нашој народној борби за опстанак и не смеју се открити непријатељу. Било би непоштено и разорно за општу добробит ширити гласине које би присилиле владу да говори о стварима које су важне или чак одлучујуће у овом рату. То може помоћи само непријатељу и нашкодити нашем народу.“

Те: „Ратно руководство даје све до себе. Често не сме да открије разлоге за нешто што чини, а да при том не открије непријатељу вредне инфомрацдије. То значи да и они добронамерни често не могу разумети оно што руководство ради. Зато је потребно да руководство има народно поверење, поверење које је заслужено храброшћу, памећу, далековидошћу, као и због успеха у прошлости. Свезналице могу критиковати само зато што је влада осуђена на ћутање; када би смела да говори, они би одмах били демантовани.“

Или: „Стари ратни трик је да се одвоји народ од његове владе, да остане без руководства, а тиме и одбране. То је једини трик којим нас наш непријатељ може поразити. Свако ко се упеца на тај трик је или глуп или издајник...“

Па: „Чувајте се оних привидно интелигентних људи који настоје да придобију ваше поверење паметним речима, а потом подривају вашу веру поплавом фраза и гласина. Слушајте пажљиво шта они говоре и убрзо ћете видети да су они кукавице, а не интелигентни људи...“

И: „Нико нема право да се жали што му је због рата ограничена његова лична слобода. Од каквог је то значаја ако се има у виду да је безброј мушкараца, чак и жена и деце умрло.“

Даље: „Постоје људи које такве ствари (држава, нација, част итд, прим. Ц.М) не занимају. То су материјалисти који мисле само на комфор и разоноду и који немају осећај за своју историјску одговорност. Њих можемо само презирати. Они су спремни да трампе будућност нашег народа за тренутну разоноду. Где год би они проговорили, са њима треба да се поступа одлучно...“

И, на крају: „У свему што чините или не чините, када говорите или не говорите, увек се сетите да сте Немци! Одано и непоколебљиво верујте у Фирера и победу!...“

Ако баш не можете да се стрпите до одговора са Највишег Места, привремено своју знатижељу можете да задовољите на надлежном, провереном, и са Највишег Места, верификованом месту – у коментарима овлашћених теледиригованих напредних ботова. Ево примера: Уместо што бисте да питате коме је то генију пало на памет да, у име Србије, позове Израел да призна Косово и да, тиме, стави прст у око целој ЕУ, Русији, Кини, исламским земљама које Косово нису признале итд, препоручујем вам да се, претходно, уједете за језик и погледате како то лепо објашњава напредна ботарија: „Није тачно да ћемо пренети амбасаду у Јерусалим; није тачно да смо индиректно позвали Израел да призна Косово; видећемо да ли ће Израел уоппте да призна Косово; Америка позива Израел својим спооразумом са Приштином, а хоће ли се то догодити, видећемо“... итд. И, то све тако редом, иако је израелски премијер, још на Хокличиндан, потврдио да је Израел промптно успоставио дипломатске односе са „Републиком Косово“!

Ради вашег здравља, немојте ни да помислите да питате о чему ће то, како је сам својевољно најавио, Врховник да „поднесе извештај о преговорима о Косову“ некаквом парламенту, чије конституисање није ни завршено, а који је, што је много важније, октроисан јер је последица нелегалних и нелегитимних избора, дакле, није резултат изборне воље грађана већ самовоље човека који обнаша функцију председника Републике. Уосталом, какав извештај, коме и о чему да „подноси“, осим можда самом себи, јер ни од једне легитимне институције није ни тражио мандат за вашингтонске преговоре на којима је учествовао? Осим, ако се у то не рачуна смехотресна, наводна, „декларација“ Владе која је нелегитимна и нелегална, јер је уставно покојна, од 3. јуна (од датума када је упокојен и претходни сазив парламента)?

Пристајући да игра кловна у Трамповој председничкој кампањи, што је учинио и пре пет година, кладећи се (и тада) на губитника – губитницу, Врховник је гурнуо прст у око и Савету безбедности, јер је он мандат за посредовање у преговорима између Београда и Приштине поверио Бриселу, а не Вашингтону. А тек за такву једну одлуку Врховник нема баш никакав мандат грађана Србије! Онда се, прихватајући да сели амбасаду Србије у Јерусалим, конфронтирао са целом ЕУ, јер на такво преселење не помишља нити једна од 28 чланица ЕУ...

Срећа па ово „писмено“ није релевантан акт са становишта међународног права, па, остаје нам само да се надамо, да неће моћи да произведе и негативне међународноправне последице по Србију и њену позицију на Косову.

Тако је: Србија ни на шта није пристала нити икога признала! То што је на „писмену“ потписао грађанин Александра Вучић, само њега као грађанина и обавезује. Јер, предедник Републике Србије, ем има само осам, мање-више, протоколарних надлежности, ем нема мандат највишег пресдтавничког тела у земљи, Народне скупштине. А и да има, тај парламент није ни легалан ни легитиман, већ октроисан јер није резултат изборне воље грађана већ производ личне самовоље Врховникове. То што му је некаква, самопрокламована, влада унапред, наводно, дала бланко „декларацију подршке“ за било шта што у Вашингтону потпише, грађанин Вучић, такође, може да окачи мачку о реп. Јер, јесте да, по нашем Уставу, „Влада влада“ (а не председник Републике), али тзв. Влада Врховникове Тајнице је поодавно бивша, због чега је она је, у озбиљној колизији са Кривичним закоником, који лажно представљање (она се и даље јавно потписује као некакав председник Владе) санкционише са три године робије...

Није мудро да питате ни ово: Да ли ће, од сада, после Врховниковог парафа, Србија, у сарадњи са оцем косовске независности, Вашингтоном, да, уместо на отпризнавању, партнерски ради на призавању Косова?! Како ћемо све то да објаснимо најмногољуднијој исламској земљи Индонезији, како Ирану, Сирији, Мароку, Алжиру, како Палестинцима, како свима онима које смо, до јуче, молили да не признају насилно отцепљење 17 одсто територије Србије; хоћемо ли сада да их наговарамо да то, ипак, учине, јер је то – мисли наш Врховник геније – „у интересу Србије“?

Ужасне међународнополитичке последице Трампово поклон-пенкало већ је произвело.

У само десетак дана, одметнути Врховник је, вероватно унапред антиципирајући могућност да неко у Бриселу отвори питање легалности и легитимности протеклих избора у Србији, пожурио да се придружи ЕУ-осуди недемократских избора у Белорусији, окрећући тако леђа једном од ретких принципијелних савезника Србије од 1999. наовамо. Да ли је Врховник, кад се оно преумљавао из ратног хушкача у јастреба мира, заборавио да је и он, бивши радикал, био чак и министар пропаганде у коалицији са социјалистима, када је, у априлу 1999, у време НАТО агресије, тадашњи савезни парламент изгласао одлуку о приступању ондашње Савезне Републике Југославије (чији је правни наследник Србија) - Савезу Русије и Белорусије! У тој Одлуци, писало је да СРЈ „изјављује да прихвата циљеве и принципе Савеза Русије и Белорусије и да преузима на себе, у пуном обиму, обавезе које проистичу из Споразума и Статута Савеза Русије и Белорусије“. Је ли, јуче, када је потурио, на речима (бело)русофилског екстремисту, редова Вулина да отказује, за данас заказану, војну вежбу „Словенско братство“ са Белорусима и Русима, заборавио да је Лукашенко био једини председник који је посетио Београд под бомбама? Каква је то војно-неутрална држава која, под притиском НАТО-а, „на шест месеци замрзава“ војне вежбе са било ким (за тај период, никакве вежбе са НАТО-ом нису биле ни планиране), а на делу њене територије је, већ две деценије, стационирана америчка НАТО база?

Али, не саветујем грађанима да јавно питају Врховника, зашто је, и по чијем налогу (коме он то одговара: грађанима Србије или Берлину, Вашингтону или неком трећем?), пристао на то да Приштина настави лобирање за нова признавања? Не саветујем им ни да га питају да ли је Врховник, позивом Израелу да призна Косово, изгубио свако морално право да од победничке коалиције у Црној Гори тражи да уђе у процес отпризнавања...

Не препоручујем им то, јер овај режим тренутно покушава да своје поданике колективно силује у здрав мозак. Вероватно, превентивно, и из сопственог страха, пре него што неки храбри тужилац активира неки од чланова 305 – 315 Кривичног законика Србије који се односе на кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије...

Зато, пре него што, чак и у себи, поставите нека од поменутих или неких других, ових дана, најактуелнијих питања – три пута размислите да ли се и на вас не односи неки од немачких „ратних чланова“ који се реперкусују на „неверне Томе“. „Рат је мир – мир је рат“, како је то писао Орвел, и зато се не правите пуно паметни или радознали. Има ту ко да мисли у име свих нас, па и да одговори, кад он процени да треба да одговори, а не кад то његовим поданицима падне на ум.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер