среда, 27. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Неолиберализам у Србији - Социјална функција ауторитарне владавине Александра Вучића
Политички живот

Неолиберализам у Србији - Социјална функција ауторитарне владавине Александра Вучића

PDF Штампа Ел. пошта
Мирослав Самарџић   
недеља, 20. јун 2021.

Када се, којим случајем, Александар Вучић једног дана не би појавио на свим националним телевизијским фреквенцијама, бирачи би моглида виде која је социјална функција његове ауторитарне власти. Читава медјска машинарија има за циљ да сакрије у чијем интересу он влада Србијом већ девет година. 

Макс Хоркхајмер својевремно је писао: “Јер ко неће да говори о капитализму, требало би да ћути и о фашизму“. (1) Свако ко критикује Вучића морао би шире да посматра ствари, да открива системске основе његове власти. Само из те перспективе могу се разумети друштвени процеси у Србији. Није угушена демократија у нашој земљи само због тога што су један човек и његова странка узурпирали власт због личних и групних интереса. Затирање демократије, људских права и националног суверенитета суштинска је потреба капитализма.

Полоније за Хамлета каже: “Иакоје то лудило, ипак у њему има методе“. Не сме се политичка анализа свести само на делатност политичких странака или једнострано усмерити на личне карактеристике владара. Треба видети има ли методе, шта се скрива иза Вучићевих хистеричних испада. Важно је изучавати како безличне структуре детерминишу друштвени развој и политичке процесе. А кад су мале и сиромашне земље у питању, пажњу нарочито треба усмерити на то како су оне позициониране у међународним економским и политичким односима. Увиде тако стечене треба комбиновати са анализом појединачних актера и личности, са оним што је индивидуално или представља непоновљив сплет околоности. 

У последњих двадесет година у Србији је консолидован неолиберални економски систем. Осим капитализма не постоји данас скоро нигде у свету други систем, како истиче економиста Бранко Милановић. Оно што ситуацију у нашој земљи чини тешком је то што се она у светском капиталистичком систему налази у периферној позицији. Капитализамје добар систем за оне који живе у Данској, Норвешкој или другим земљама тзв. центра. У њима је сконцентрисано економско богатство и постоји још увек каква- таква демократија. У таквим државама лоциране су високопрофитабилне економске активности и добро плаћена радна места. 

Периферне земље подређене су интересима богатих држава. Њихове привреде и ресурси служе само као допунски простор који развијене економије користе да би појачале своје позиције на светском тржишту. Развијене економске силе онемогућавају развој неразвијених

Периферне земље подређене су интересима богатих држава. Њихове привреде и ресурси служе само као допунски простор који развијене економије користе да би појачале своје позиције на светском тржишту. Развијене економске силе онемогућавају развој неразвијених.

Неразмену конфронтацију са целим светом деведесетих, после 5. октобра 2000. заменила је бесперспективна колаборација. Преовладао је став да ће привредни развој аутоматски уследити чим се примене тзв. сруктурне реформе, тј.  привредни живот постави на принципе приватног власништва и „слободне тржишне привреде“. Унапред се, на основу искустава из руске транзиције, могло знати какви ће бити ефекти. Кинези су, после 1978. пошли другим путем. Нису прихватили савете западних економиста. За разлику од Руса, самостално су замислили  и спровели привредне реформе  захваљујући којима су постали једна од најмоћнијих економија света.

Првих година после Милошевићевог пада неолиберални концепт најелоквентније је заступао Зоран Ђинђић. Он је мучки убијен 2003. и тај злочин онемогућио је критичко сагледавање његових идеолошких и политичких позиција. Знатан број људи и даље мисли да је он био велики реформатор. На жалост, ствари стоје друкчије. Још осамдесетих  година Ђинђић је прихватио неолиберални програм који је тада већ стекао хегемону позицију у свету. Није било ничег оргиналног у његовим погледима. Био је и лош политичар. Да би дошао на власт обећао је да ће испоручти Милошевића Хашком суду, а због тога је изгубио главу. Он није имао довољно политичке моћи да би могао да спроведе тако крупну одлуку, због које је ушао у сукоб са Коштуницом. Тада је остао сам и постао је лака мета злочинаца који су га убили.

Ђинђић је погрешно мислио да у политици уверња не играју никакву улогу. Приписује му се изјава: “Ко хоће морал, нека иде у цркву“. Вођен таквим ставовима, окружио се најгорим ловцима на положаје који су га оставили чим се нашао у опасности. То је била фатална грешка. Макс Вебер је писао: „Политика, наравно није моралан посао. Али се, ипак, неки минимум срама и обавеза коју намеће пристојност ни у политици не може некажњено повредити.“ (2)

Као и други српски либерали и Ђинђић је веровао да капитализам нема алтернативу. Пропуштао је да уочи да он не функционише на исти начин у земљама центра и периферије. Иако је био образован филозоф, веровао је у крајње поједностављне неолибералне догме. Мислио је да ће Србија процветати чим се изврши приватизација и створи повољан привредни амбијент. Истина је да је иза Милошевића остала пустош, али неоправдано је било очекивање да ће приватизација аутоматски решити све проблеме у привреди. 

У Србији је примењена „шок терапија“ тј. брза и обавезна приватизација, која је тада била и противуставна

У Србији је примењена „шок терапија“ тј. брза и обавезна приватизација, која је тада била и противуставна. Прва жртва неолибералне транзиције био је новинар Милан Пантић. Он је убијен 2001. због тога што је истраживао приватизацију цементаре у Новом Поповцу. Веран Матић, који предводи комисију која истражује убиства новинара, тврди да су познати не само непосредни починиоци убиства Милана Пантића већ и мотиви и наручиоци из тадашњег врха власти. Само овај злочин је довољан да "жути" (ДС) у српској историји буду уписани црним словима.

После Ђинђићевог убиства на власт је дошао Коштуница, који је имао друкчије погледе на национално питање, али је делио са Ђинђићем неолибералне илузије. Уставом из 2006. конституционализована је приватизација и створена је правна инфрстрктура за довршетак рестаурације капитализма. Према Уставу, економско уређење у Републици Србији почива на тржишној привреди, отвореном и слободном тржишту. Сви имају једнак правни положај на тржишту, а страна лица изједначена су на њему са домаћим. Захваљујући оваквом систему брзо смо се нашли у ситуацији да највреднија имовина у Србији припада странцима или домаћој пљачкашкој буржоазији. 

И менаџери Рио Тинта ће тврдити да је литијум њихов, а јаловина српска. Да би била очувана животна средина у богатим земљама неопходно је да се дозволи  употреба искључиво  електричних аутомобила. За производњу батерија потребан је литијум, кога има у Србији. Њима чист ваздух, нама еколошка деструкција

Од 2012. на власти су Вучић и СНС. Они су наставили и радикализовали примену неолибералне доктрине. Између Ђинђића, Коштунице и Вучића у том погледу нема разлике. И Вучића су на власт довеле западне силе, да би признао Косово и омогућио западним компанијама да немилице пљачкају Србију и уништавају животну средину. Али, није он креатор таквог система, наследио га је. У време Тадићеве и Коштуничине власти НИС је поклоњен руској државној компанији Газпром Нефт. Ове године та фирма улаже 107,5 милиона динара за заштиту животне средине. У исто време, НИС користи у Војводини технологију "ломљења стена" (hydraulic fracturing) која је доказано штетна за природу. Дакле, нису кинеске компаније и Рио Тинто никакав изузетак. Ради се о правилу. 

Стара либерална идеја је да ресурси припадају онима који су способни да их најпродуктивније употребљавају. Један амерички генерал је после окупације Ирака рекао: "Испод ваше земље је наша нафта". И менаџери Рио Тинта ће тврдити да је литијум њихов, а јаловина српска. Да би била очувана животна средина у богатим земљама неопходно је да се дозволи  употреба искључиво  електричних аутомобила. За производњу батерија потребан је литијум, кога има у Србији. Њима чист ваздух, нама еколошка деструкција.

Да би Србија била ослобођена од неоколонијалног положаја непоходно је постојање критичке интелигенције која ће раскринкавати неолибералне догме којима се служи Вучићев режим. Интелигенција у Србији, на жалост, више служи силама које нас поробљавају него свом народу. Концпет неолибералне транзиције, који је декласирао већи део становништва, развијен је на економским факултетима и институтима. Велики "научници" убеђивали су нас да ће нам бити боље кад не будемо имали ништа. Додуше, протагонисти оваквих привредних реформи тврдили су да ће у почетку бити лошије, да би убрзо постало боље. Ако су непосредне последице друштвене промене штетне, упозоравао је Карл Полањи, штетне су и дугорочне последице, док се не докаже супротоно. Оваква ригорозност у мишљењу није особина већине наших економиста. За неуспех транзције они упорно оптужују неспремност становништва да прихвати њихове предлоге. Неолиберали су као средњовековни лекари, каже Пол Кругман. Кад је пацијенту лоше, они му пусте крв. Кад је, због тога, овоме још горе, они пусте више крви. И после свега што се догодило у последње две деценије, незнатан број економиста  критички сагледва неолиберализам. Небојша Катић и Јован Душанић представљају ретке изузетке.  

Ослањање на страни капитал као покретач привредног развоја прикривени је начин да се доведе у питање државни суверенитет. Мултинационални капитал не трпи било какву домаћу регулацију која доводи у питање његове интересе. То је неоколонијални концепт. Према Уставу, Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, а сувереност потиче од грађана. У стварности, Србијом данас владају управни одбори великих страних компанија и банака који, уз подршку својих држава, фактички врше врховну власт.

Капитал успешно корумпира интелигенцију и тако спречава настанак критичке мисли. Одбрана Србије од различтих облика агресије у модерном добу зависила је од храбрости и спремности на жртву обичних људи. Кнезови обично нису били ради кавзи. Србија је била способна да се ослободи туђинске власти само кад су устали кука и мотика, срп и чекић.

Данас се говори о томе како су универзитети изгубили аутономију. Али, итоком најдужег периода њиховог постојања нису је ни имали.  Већина универзитетских наставника одувек су били конформисти и подржавали су сваку политичку гарнитуру и владајућу класу. Универзитет је део државног апарата. Мали број научника и научних институција изајаснили су се о Рио Тинту. Исплативије је заступати интересе крупног капитала него свог народа и земље. Привредне, политичке  и научне елите испреплетене су и повезане интересима.

Култна књига космополитских неолиберала у Србије је „Филозофија паланке“ Радомира Константиновића. У тешко разумљивом тексту, аутор је покушао да прикаже доминантне парохијалне менталне матрице које су у историји онеспособљавале Србију да крене путем модернизације. Ствари су се промениле. Данас је догматски неолиберализам крајње провинцијална мисао која блокира развој Србије. У свету је развијена критика неолиберализама, којекод нас још увек нема довољно. Наивно је веровање да постоји само један, универзални, развојни модел. Не представља снагу неке културе некритичко прихватање свега што долази са Запада. Треба проблематизовати све, и властите националне митове и поједностављене представе по којима економски просперитет обавезно наступа чим се примене правила „вашингтонског консензуса.“

Правни систем на тај начин прилагођава се потребама капитализма. Циљ  је да се највећи део стновништва пролетаризује. Сиромашним  грађанима биће у знатној мери  ускраћен приступ правди. У нашем капитализму судска заштита права могућа је само онима који имају економску моћ

Део адвоката, а не правни факултети, побунили су се против измена Закона о парничном поступку. Измене се врше како би богати могли да отимају имовину сиромашним. Наша држава дозволила је банкама, које су готово искључиво у страном власништву, да на разне начине пљачкају клијенте. Када су људи схватили да је таква пракса незаконита и почели масовно да подносе тужбе, власт се досетила да измени правила парничког поступка и да тако фактички онемогући подношење тужби. Правни систем на тај начин прилагођава се потребама капитализма. Циљ  је да се највећи део стновништва пролетаризује. Сиромашним  грађанима биће у знатној мери  ускраћен приступ правди. У нашем капитализму судска заштита права могућа је само онима који имају економску моћ.

Али, ни то није никаква новина. У време владавине Демократске странке и њених коалиционих партнера, донет је 2011. Законик о кривичном поступку којим је, између осталих новина, уведена и тужилачка истрага. По том концепту суд више нема задатак да утврди истину, а пресуда зависи од умешности адвоката.Уместо истражних судија, главну реч воде стране у поступку, тужиоци и адвокати. Другим речима, од осуђујуће пресуде може да се одбрани само онај ко има довољно новца да плати доброг адвоката. 

Југословенски социјализам био је ауторитаран систем. али, положај малог човека пред судом био је повољнији у то време него данас. (Осим оних који су били оптужени за политичка кривична дела). Демократичност неког система не може се мерити само по томе да ли постоје формалне политичке слободе, већ и по томе какав је положај малог човека у односу на државну моћ. Реформе правосуђа у Србији у последњих двадесет година имају  за циљ да судску грану власти претвори у сервис крупног капитала. Најважнији процесни закони мењају се на штету обичних људи. 

Реформе правосуђа у Србији у последњих двадесет година имају  за циљ да судску грану власти претвори у сервис крупног капитала. Најважнији процесни закони мењају се на штету обичних људи

Ових дана води се у Србији полемика око родно осетљивог језика. Законом о родној равноправности за широк круг субјекта прописана је обавезна употреба назива занимања у женском роду. Лингвистички стучњаци, за разлику од законодавца, сматрају да се језиком тако не може манипулисати. У српскомјезику постоје називи занимања који се не могу лако из мушког превести у женски род. Осим тога, језик не чине неповезане речи, већреченички контекст. Ако се каже да је Ана лекар, то је већ родно осетљиво. Стриктна примена Закона учинила би језик неразумљивим и рогобатним. Стално би требало говорити радници и раднице, докторке и доктори и сл.  

Овако није поступљено да би био поправљен положај жена. Раднице које у фабрикама носе пелене неће на тај начин бити еманциповане, социјалне хијерархије неће бити доведене у питање. Да би се покорио неки народ неопходна је и деструкција смисла коју производи језички инжењеринг. Када људи не разумеју занчење речи, престају да буду слободни. Језик припада народу, а не држави или ЕУ, одакле је и дошао  притисак да се донесу овако накарадна решења. Законска обавеза употребе родно осетљивог језика пре ће довести до семантичког хаоса, него до поправљања положаја жена. Језик се спонтано развија, не може се путем казни народ натерати да користи неке речи.  

Тачно је да је недостатак назива за одређена занимања у женском роду последица историјски подређеног положаја жена. Престижна занимања су им била недоступна, зато недостају речи. Речник рефлектује односе моћи у друштву. Али, овако наслеђено стање може се превазићи само спонтаним развојем језика, који ће уследити као последица поправљања друштвеног положаја жена. Али, периферни неолиберални капитализам већину становника поробљава, а не ослобађа. Законодавац се ограничава на речи, као да се у њима све исцрпљује. Неолиберални новоговор служи томе да замагли комплексну реалност и да сакрије стварне узроке доминације у друштву.

У Србији су у последње време чести протести против уништавања природе. Масовнији су од оних које организују опозиционе политичке странке. Ради се о мобилизацији одоздо, побунили су се обични људи погођени штетним деловањем приватних фирми у локалним срединама. Овај покрет унастајању биће успешан  уколико угрози неолибералну културну хегемонију. На властитом искусту активисти су увидели да капитализам не доноси корист свима. Кад БДП расте, чиме се стално хвали Вучић, питање је „ко добија“, како се новостворена вредност расподељује и на кога се преваљују негативне еколошке последице трке за профитом.

Константа Вучићеве политике је подређивање Србије интересима великих сила и глобалног капитала. Мање важне одлуке доноси тако што се додворава јавном мњењу. Да се Власи не досете! Негативне последице за народ и државу своје владавине он скрива запаљивом националном реториком. Такву стратегију најбоље је описао Грамши:„..често такозвана "партија туђина" није она коју као такву вулгарно означују, него баш она најнационалистичкија партија која мање представља виталне снаге своје земље, а више њихову потчињеност и економску подјармљеност хегемониситичким нацијама." (3)

Аутор је политиколог из Зрењанина 

1.  Наведено по: Тодор Куљић, Фашизам, Београд,1977, стр.7.

2.  Макс Вебер, Политички списи, Београд, 2006, стр.217.

3. Антонио Грамши, Изабрана дела, Београд, 1957, стр.226.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер