уторак, 19. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Негација устава је негација државе, или како је Уставни суд одустао од себе
Политички живот

Негација устава је негација државе, или како је Уставни суд одустао од себе

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
уторак, 17. март 2015.

Надао сам се да ће о теми уставноправног несуђења Бриселском споразуму, јер је невероватно важна, бити прегршт чланака. Али се то сад показало неоснованим. Свега неколико текстова о теми која није актуелна само сад, већ ће то бити све док се буде „спроводио“ Бриселски споразум – остаје да упозорава о овој дубокој неуставности и нашем пристајању на њу.

Уставни суд се одрекао права да суди у свом, до сада, најважнијем спору. Тако је учврстио место у музеју неславних, али „политички коректних“ уставних и других судова. Прогласивши се (Закључком у Сл. гласнику РС од 2. фебруара 2015) ненадлежним за уставноправну оцену Бриселског споразума, открио је да у ствари није смео да се нађе на путу европских нам интеграција. И по цену гажења Устава. Зарад виших, срећнијих циљева.

У свом образложењу Уставни суд ипак није пропустио да нам систематски, а конфузно и неубедљиво објасни због чега тај споразум није прогласио неуставним. Из обиља речи, мисли и ставова издвајам најпростије. Каже, Бриселски споразум није међународни уговор, а није ни ратификован акт, нити је унет у наш правни систем.

Даље, тај споразум уопште није правни акт, ни појединачни, а камоли општи, па стога нема примену у правном поретку. Уставни суд сматра да је, између осталог, Бриселски споразум као Закључак Владе (од 22. 4. 2013) „усмерење у спровођењу политике“ или као Одлука Скупштине о прихватању Извештаја... (од 26. 4. 2013) он је одређени политички акт донет у сфери вођења политике без општеобавезујуће правне снаге...

Тако опстаде Бриселски споразум на рачун Устава и уставности и насупрот ставова на јавну расправу позваних професора уставног права (Р. Марковић, В. Петров, Т. Маринковић). И са гласом против од четворо уставних судија који не дадоше част ни струку (К. Манојловић Андрић, Д. Стојановић, О. Вучић, Б. Ненадић – троје потоњих такође су професори уставног права).

Вреди ли жалити, шта нам је чинити? Када је ономад премијерским парафом на Бриселски споразум (2013) овековечена намера власти да Србија оде са Косова и Метохије, ипак је тињала нада да и „над попом има поп“. Знало се да ће тај споразум кад тад доћи под удар Устава и заштитника му Уставног суда. А од њих два, као што студенте убеђујемо, у уставном праву и целом правном систему, веће силе нема. Али тај удар права сасвим изостаде. То значи да у овако свршеном уставном спору више правног лека нема. Ова тек процесна одлука о најтежем уставноправном питању (меритуму свих меритума) у досадашњој историји Уставног суда, једновремено је и крај фаме да у српском уставном праву Уставни суд увек брани свој Устав. Када је најтеже, он то нити хоће (не хвата се суђења), нити сме (ослушкује сигнал власти), нити уме (у Закључку као своје исписује налазе „владиних“ вештака).

Има ли бар политичког лека за неуставни Бриселски споразум? Елем, политички акти владе би могли бити лековити по Устав, а штетни за овај споразум. Влада на политичком пољу може све, па и да од Бриселског споразума одустане. А по коју цену? Велику ваљда јер следбеници споразума бранили би реалност, живот -  неће ваљда некаква конституција и неки уставни суд да поремети наш европски друм поплочан овим првим и наредним бриселским споразумима. Ма, макар и отишао Космет, макар и шта друго, ми у Европу морамо стићи. Али, мора се знати да невредновање устава, као државног симбола, једнако је негацији сопствене државе. То даље правни систем чини антисистемом, хрпом прописа без реда. Где некакав споразум са непризнатом територијом поништава устав – тамо то онда може и закон и уредба каква. И ето нас намах два века уназад, у Милошевом времену, па да се опет тражи народна „конштитуција“ и држава. Тада беше по цену главе, ил' народске ил' владарске.

Како само бејасмо наивно сигурни да је такво невреме давно иза нас.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер