Početna strana > Rubrike > Politički život > Medijska pozadina izdaje Kosova
Politički život

Medijska pozadina izdaje Kosova

PDF Štampa El. pošta
Igor Marković   
utorak, 30. april 2013.

Parlament Srbije je na sednici 26. aprila 2013. sa 173 glasa „za“ podržao predaju i priznanje nezavisnog Kosova. Sigurno su mnogi sa ogorčenjem posmatrali kako poslanici SNS-a i SPS-a prosipaju jeftnije evrofilske floskule, koje su do nedavno bile isključivo lična svojina Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića, i kako 80% poslanika u parlamentu izglasava nešto što bi do pre pet godina mogli da podrže jedino LDP i LSV. Međutim, ono što ovu izdaju čini dodatno težom i bolnijom jeste mlaka reakcija javnosti prema sporazumu. Tu naravno odnos prema izdaji nije 80:20 kao u parlamentu, ali se ipak, pored ogorčenja i nezadovoljstva kapitulantskim sporazumom iz Brisela, mogla čuti i otvorena podrška sporazumu, ne toliko kroz zadovoljstvo samim dokumentom, već kroz demonstriranje nezainteresovanosti i zamora od problema Kosova. Nikada se do sada sa toliko strana nije čulo „smorili su više sa Kosovom“, „neka ga se reše više, pa da živimo ko sav normalan svet“.

I dok je masovna „ldp-izacija" političkih partija posledica korupcije i oportunizma, apatija i nezainteresovanost naroda za ključne državne probleme, uključujući Kosovo, posledica je višegodišnjeg rada beogradskih medija na paralizovanju i anesteziranju srpske nacionalne svesti po pitanju Kosova. U tekstu koji sledi biće izloženi glavni mehanizmi koje su mediji u periodu od 2008. do 2013. primenjivali u cilju slamanja otpora koji su građani Srbije instinktivno i nedvosmisleno pružali secesiji Kosova.

Kako je počelo, ili „Kosovo za patike“

Sve je počelo još u vreme bombardovanja, intenziviralo se posle 5. oktobra, ali  medijske akcije u cilju „omekšavanja“  javnog mnjenja i slabljenja pozicije Srbije po pitanju Kosova kulminirale su neposredno pre i odmah po proglašenju kosovske nezavisnosti 17. februara 2008. Istog dana širom Srbije spontano su se održavali protesti i okupljanja građana, a mediji su u izveštajima ili potpuno ignorisali ili drastično smanjivali brojke prisutnih građana. Već tada je bilo jasno da je glavna prepreka priznavanju nezavisnosti Kosova od strane Srbije izuzetno snažan otpor koji postoji u narodu i da se to mora slomiti ukoliko hoćete da se Srbija jednog dana odrekne svoje teritorije.

Prvu ozbiljniju priliku da iskažu svoju lojalnost zapadnim gazdama mediji su dobili prilikom održavanja velikog mitinga ispred Narodne skupštine 21. februara. Umesto da glavna tema bude okupljanje gotovo pola miliona ljudi i jasan konsenzus građana Srbije da ne priznaju nezavisnost Kosova i da su za to spremni da se bore, mediji su svoju pažnju koncentrisali isključivo na paljenje ambasade i druge izlive sporadičnog huliganizma, koji su neminovni na ovako masovnim skupovima, dok je sam miting potpuno marginalizovan. To veče na RTS-u je održana specijalna emisija u kojoj su se sva četiri gosta bukvalno sprdala sa mitingom, a u cinizmu je prednjačio urednik lista Vreme Dragoljub Žarković. U medijskom spinovanju neprevaziđene su bile vesti B92, koje miting nisu ni spomenule, osim u kontekstu paljenja ambasade i razbijanja izloga.

Već od tog trenutka (21. februara 2008) glavni problem za srpske medije više nije nezavisnost Kosova, već huliganizam i razbijanje izloga i žardinjera. A za Kosovo „srpski“ mediji spremaju posebnu strategiju, koju će primnjivati narednih godina, sve dok se na kraju nije došlo do današnjeg stanja da u trenutku kada srpske vlasti priznaju i izdaju Kosovo većina ljudi u Srbiji mirno sprema prvomajske roštilje i razgovara o tome ko je sa kim imao snošaj na Farmi ili Velikom Bratu.

Cilj strategije bio je jasan – maksimalno ocrniti i obesmisliti borbu Srbije za svoj teritorijalni integritet, učiniti građane umornim od problema Kosova, tako da na kraju sami budu spremni da prihvate svako rešenje, kolko god ono bilo nepovoljno, samo kako bi okončali postojeću agoniju (stav „Muka mi je više od Kosova“). U skladu sa tim, svi izveštaji vezani za Kosovo morali su kao posledicu imati širenje apatije i defetizma. Važni argumenti zbog kojih Srbija mora da brani i da se bori za svoj teritorijalni integritet potpuno su marginalizovani, potiskivani, karikirani i predstavljani kao „prevaziđeni“. Sa druge strane, stavovi ekstremne autošovinističke manjine koja podržava nezavisnost Kosova postali su mejnstrim stavovi u medijima, a njihovi nosioci su u svojstvu raznih analitičara, novinara, kolumnista i dramaturga, dobili neograničeni medijski prostor da, kao navodni pripadnici „kulturne elite“ (za šta su sami sebe proglasili), promovišu interese Zapada u Srbiji, između ostalog i nezavisno Kosovo.

Tako smo u svim političkim emisijama, praktično svakodnevno bili prinuđeni da slušamo kako je „nezavisnost Kosova realnost sa kojom moramo da se pomirimo“, kako je borba Srbije za Kosovo (a samim tim i za svoj Ustav i svoju državnost) „uzaludna i retrogradna“ i predstavlja „vraćanje u devedesete“, kako je „Kosovo omča za vratom Srbije, koja je sputava na evropskom putu“, kako nam „borba za Kosovo neće rešiti osnovne životne probleme“... Iskreno, i sam se iznenadio koliko sam dobro upamtio sve ove parole, a verovatno bi svako od vas mogao da nabroji bar još nekoliko sličnih. Pitate se zašto? Pa zato što ih neprekidno slušamo pet godina sa svih sredstava informisanja, dok drugačije mišljenje, sem kao sporadični izuzetak, gotovo da nismo mogli čuti. Upravo je cilj ovakvog izveštavanja bio da ove floskule dopru do svakog građanina Srbije i toliko mu se urežu u glavu i podsvest, tako da jednostavno ne može da ih zaboravi.

Marginalizacija kulturno-istorijskog nasleđa

Obično se za Kosovo i Metohiju vezuje bogato kulturno-istorijsko nasleđe Srbije i srpskog naroda. Međutim, kada ste poslednji put na nekoj televiziji ili u dnevnoj štampi mogli da pronađete reportažu o manastirima, starim gradovima i tvrđavama, ili važnim istorijskim događajima koji su se desili na Kosovu? Verovatno se ne sećate. Ovakve emisije su bile prava retkost i na RTS 2, a kamoli na drugim, komercijalnim medijima. Umesto da se u periodu nakon proglašenja kosovske nezavisnosti dodatno radi na uzdizanju kulturne i nacionalne svesti o značaju Kosova – domaći mediji činili su upravo suprotno – nastojali su da izbrišu svako sećanje na kulturno-istorijsku baštinu države Srbije na Kosovu i Metohiji i da Kosovo predstave u sasvim drugom svetlu.

Vesti o Kosovu su se građanima Srbije proteklih godina plasirale isključivo u sklopu crne hronike (ubistva, teror, kriminal, bombaški napadi...) ili mračnih vesti iz politike. Ta činjenica, da u vezi sa Kosovom godinama niste čuli ili videli ništa lepo ili pozitivno, ali zato stalno slušate tragične i obeshrabrujuće vesti, u velikoj meri je doprinela da ljudi spontano počnu osećati mučninu i nelagodu pri samom pomenu Kosova.

Plata ili Kosovo, pitanje je sad?!

Globalizacija, individualizam i egoizam, koje donosi neoliberalni poredak sveta, neminovno dolaze u sukob sa nacionalnom državom, koju nastoje da obezvlaste i učine bespotrebnom. Međutim, ni u jednoj zemlji na svetu medijske i političke elite ne stavljaju direktno i brutalno svoje građane pred dilemu „vi ili država“, odnosno „tvoj lični ili nacionalni interes“, kao što je to slučaj u Srbiji, gde pojava suprostavljanja nacionalnih sa ličnim interesima dostiže tragikomične razmere. Tako je nedavno u emisiji „Oko magazin“ na RTS-u Marko Blagojević, programski direktor CESID-a, izjavio da bi najbolji način da se proveri mišljenje građana Srbije o pitanju Kosova, bio da se postavi pitanje: „Da li biste bili spremni da se odreknete svog materijalnog blagostanja, zarad ostanka Kosova u Srbiji?“. Blagojević dakle direktno suprotstavlja borbu za teritorijalni integritet Srbije sa materijalnim stanjem i ličnim interesima svakog od 7 miliona građana Srbije.

Nažalost, slična „upozorenja“ stizala su i od „prvog potpredsednika Vlade“ Aleksandra Vučića, koji, kad god su tema briselski pregovori sa Tačijem, obavezno spomene „plate i penzije građana Srbije koje vise o koncu“. Pri tom, paralelno sa ovom demonizacijom Kosova, kao nečega zbog čega možemo ostati bez plata i penzija, a možda i biti malo izbombardovani i pod sankcijama (ne brinite, na sve misle naši prijatelji), vrši se i brutalna evropropaganda, koja nas, uprkos činjeničnom stanju da zemlje EU jedna za drugom propadaju, uverava da će nam ulazak u EU obezbediti toliko traženo blagostanje i raj na zemlji. Dakle, EU = bolji život. Ustav i teritorijalni integritet Srbije = lošiji život ( uz moguće padavine osiromašenog uranijuma), pa vi sada vidite, šta vam je preče. Zanimljivo je da i pored ovog spinovanja, na pitanje „da li biste kao uslov za ulazak u EU prihvatili priznanje nezavisnog Kosova“, čak 75% građana Srbije odgovara odrično, zbog čega su Blagojević i Vučić odlučili da „preformulišu“ pitanje, kako bi odgovor okrenuli u korist EU i nezavisnog Kosova.

„Patriotska pljačka“

Dakle, za ovih nekoliko godina medijskog spinovanja dobili smo Ustav i međunarodno pravo koji se nipodaštavaju i smatraju „prevaziđenim kategorijama“, Kosovo o čijem kulturno-istorijskom značaju ne znamo ništa, koje nam se uglavnom javlja u crnoj hronici i koje pri tom može biti uzrok lošijeg životnog standarda. Šta nam još fali da dokrajčimo to, ionako nepopularno, Kosovo? - Pljačka! Potrebno je kompletnu višedecenijsku borbu Srbije da očuva svoj teritrojalni integritet predstaviti kao običan paravan da bi neko mogao dobro da se obogati na uštrb svih građana. Neposredno pred samo finale i pregovore Dači-Tači, na B92, emitovao se serijal emisije Insajder „Patriotska pljačka“. Serijal se emitovao u šest delova za šest nedelja, a reklame za njega vrtele su se na svakih nekoliko minuta, tako da nema čoveka u Srbiji koji nije čuo usplahirani glas Gorana Dimitrijevića kako izgovara „PATRIOTSKA PLjAČKA“. Poenta emisije, u kojoj se Kosovo sve vreme tretiralo kao susedna i nezavisna država, bila je da se obesmisli legitimna i pravedna borba Srbije za svoj teritorijalni integritet, na osnovu „senzacionalnog otkrića“ B92 da je jedna firma zloupotrebila odluku vlade Srbije da se na robu sa Kosova ne plaća PDV. Međunarodno pravo, Ustav Srbije, rezolucija 1244, sve je to običan paravan da bi izvesni Srđan Knežević i njegova firma „Knez petrol“ mogli da „maznu kintu“, ubeđivali su nas šest nedelja Brankica Stanković i Goran Dimitrijević. I uspeli su. Bez obzira na prozaične ciljeve emisije, primitivne poruke i banalizacija problema koju je ponudila „Patriotska pljačka“ („patriotizam i borba za Kosovo su ti koji vas pljačkaju!“) imala je dubokog odjeka, naročito među manje obrazovanim i neupućenim slojevima stanovništva, koji ovakva pojednostavljena objašnjenja najlakše i najbrže upijaju.

Posle svega ovoga, apatija i defetizam građana Srbije toliko su se raširili da je „gađenje“ i bežanje od problema Kosova poslednjih meseci postalo svojevrstan trend, a izjave tipa „muka mi je više od Kosova“, koje bi do 2008. izazvale zgražavanje i osudu većine ljudi, sada su postale sasvim legitimne i razumljive. Ostalo je još samo da se da završna anestezija koja je stigla u vidu hapšenja Miškovića, „Velikog Brata“ i „Farme“, i rezultat smo videli – građani Srbije su se, uz retke i časne izuzetke, zbog kapitulacije u Briselu i faktičke predaje severa Kosova u ustavni i pravni sistem Prištine potresli skoro koliko i zbog referenduma na Foklandima ili kinesko-japanskog spora oko nenaseljenih ostrva u Istočnokineskom moru.

Žalosno, ali je tako. I, kao što smo se upravo podsetili, nije došlo spontano ni slučajno.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner