четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Медијска позадина издаје Косова
Политички живот

Медијска позадина издаје Косова

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
уторак, 30. април 2013.

Парламент Србије је на седници 26. априла 2013. са 173 гласа „за“ подржао предају и признање независног Косова. Сигурно су многи са огорчењем посматрали како посланици СНС-а и СПС-а просипају јефтније еврофилске флоскуле, које су до недавно биле искључиво лична својина Ненада Чанка и Чедомира Јовановића, и како 80% посланика у парламенту изгласава нешто што би до пре пет година могли да подрже једино ЛДП и ЛСВ. Међутим, оно што ову издају чини додатно тежом и болнијом јесте млака реакција јавности према споразуму. Ту наравно однос према издаји није 80:20 као у парламенту, али се ипак, поред огорчења и незадовољства капитулантским споразумом из Брисела, могла чути и отворена подршка споразуму, не толико кроз задовољство самим документом, већ кроз демонстрирање незаинтересованости и замора од проблема Косова. Никада се до сада са толико страна није чуло „сморили су више са Косовом“, „нека га се реше више, па да живимо ко сав нормалан свет“.

И док је масовна „лдп-изација" политичких партија последица корупције и опортунизма, апатија и незаинтересованост народа за кључне државне проблеме, укључујући Косово, последица је вишегодишњег рада београдских медија на парализовању и анестезирању српске националне свести по питању Косова. У тексту који следи биће изложени главни механизми које су медији у периоду од 2008. до 2013. примењивали у циљу сламања отпора који су грађани Србије инстинктивно и недвосмислено пружали сецесији Косова.

Како је почело, или „Косово за патике“

Све је почело још у време бомбардовања, интензивирало се после 5. октобра, али  медијске акције у циљу „омекшавања“  јавног мњења и слабљења позиције Србије по питању Косова кулминирале су непосредно пре и одмах по проглашењу косовске независности 17. фебруара 2008. Истог дана широм Србије спонтано су се одржавали протести и окупљања грађана, а медији су у извештајима или потпуно игнорисали или драстично смањивали бројке присутних грађана. Већ тада је било јасно да је главна препрека признавању независности Косова од стране Србије изузетно снажан отпор који постоји у народу и да се то мора сломити уколико хоћете да се Србија једног дана одрекне своје територије.

Прву озбиљнију прилику да искажу своју лојалност западним газдама медији су добили приликом одржавања великог митинга испред Народне скупштине 21. фебруара. Уместо да главна тема буде окупљање готово пола милиона људи и јасан консензус грађана Србије да не признају независност Косова и да су за то спремни да се боре, медији су своју пажњу концентрисали искључиво на паљење амбасаде и друге изливе спорадичног хулиганизма, који су неминовни на овако масовним скуповима, док је сам митинг потпуно маргинализован. То вече на РТС-у је одржана специјална емисија у којој су се сва четири госта буквално спрдала са митингом, а у цинизму је предњачио уредник листа Време Драгољуб Жарковић. У медијском спиновању непревазиђене су биле вести Б92, које митинг нису ни споменуле, осим у контексту паљења амбасаде и разбијања излога.

Већ од тог тренутка (21. фебруара 2008) главни проблем за српске медије више није независност Косова, већ хулиганизам и разбијање излога и жардињера. А за Косово „српски“ медији спремају посебну стратегију, коју ће примњивати наредних година, све док се на крају није дошло до данашњег стања да у тренутку када српске власти признају и издају Косово већина људи у Србији мирно спрема првомајске роштиље и разговара о томе ко је са ким имао сношај на Фарми или Великом Брату.

Циљ стратегије био је јасан – максимално оцрнити и обесмислити борбу Србије за свој територијални интегритет, учинити грађане уморним од проблема Косова, тако да на крају сами буду спремни да прихвате свако решење, колко год оно било неповољно, само како би окончали постојећу агонију (став „Мука ми је више од Косова“). У складу са тим, сви извештаји везани за Косово морали су као последицу имати ширење апатије и дефетизма. Важни аргументи због којих Србија мора да брани и да се бори за свој територијални интегритет потпуно су маргинализовани, потискивани, карикирани и представљани као „превазиђени“. Са друге стране, ставови екстремне аутошовинистичке мањине која подржава независност Косова постали су мејнстрим ставови у медијима, а њихови носиоци су у својству разних аналитичара, новинара, колумниста и драматурга, добили неограничени медијски простор да, као наводни припадници „културне елите“ (за шта су сами себе прогласили), промовишу интересе Запада у Србији, између осталог и независно Косово.

Тако смо у свим политичким емисијама, практично свакодневно били принуђени да слушамо како је „независност Косова реалност са којом морамо да се помиримо“, како је борба Србије за Косово (а самим тим и за свој Устав и своју државност) „узалудна и ретроградна“ и представља „враћање у деведесете“, како је „Косово омча за вратом Србије, која је спутава на европском путу“, како нам „борба за Косово неће решити основне животне проблеме“... Искрено, и сам се изненадио колико сам добро упамтио све ове пароле, а вероватно би свако од вас могао да наброји бар још неколико сличних. Питате се зашто? Па зато што их непрекидно слушамо пет година са свих средстава информисања, док другачије мишљење, сем као спорадични изузетак, готово да нисмо могли чути. Управо је циљ оваквог извештавања био да ове флоскуле допру до сваког грађанина Србије и толико му се урежу у главу и подсвест, тако да једноставно не може да их заборави.

Маргинализација културно-историјског наслеђа

Обично се за Косово и Метохију везује богато културно-историјско наслеђе Србије и српског народа. Међутим, када сте последњи пут на некој телевизији или у дневној штампи могли да пронађете репортажу о манастирима, старим градовима и тврђавама, или важним историјским догађајима који су се десили на Косову? Вероватно се не сећате. Овакве емисије су биле права реткост и на РТС 2, а камоли на другим, комерцијалним медијима. Уместо да се у периоду након проглашења косовске независности додатно ради на уздизању културне и националне свести о значају Косова – домаћи медији чинили су управо супротно – настојали су да избришу свако сећање на културно-историјску баштину државе Србије на Косову и Метохији и да Косово представе у сасвим другом светлу.

Вести о Косову су се грађанима Србије протеклих година пласирале искључиво у склопу црне хронике (убиства, терор, криминал, бомбашки напади...) или мрачних вести из политике. Та чињеница, да у вези са Косовом годинама нисте чули или видели ништа лепо или позитивно, али зато стално слушате трагичне и обесхрабрујуће вести, у великој мери је допринела да људи спонтано почну осећати мучнину и нелагоду при самом помену Косова.

Плата или Косово, питање је сад?!

Глобализација, индивидуализам и егоизам, које доноси неолиберални поредак света, неминовно долазе у сукоб са националном државом, коју настоје да обезвласте и учине беспотребном. Међутим, ни у једној земљи на свету медијске и политичке елите не стављају директно и брутално своје грађане пред дилему „ви или држава“, односно „твој лични или национални интерес“, као што је то случај у Србији, где појава супростављања националних са личним интересима достиже трагикомичне размере. Тако је недавно у емисији „Око магазин“ на РТС-у Марко Благојевић, програмски директор ЦЕСИД-а, изјавио да би најбољи начин да се провери мишљење грађана Србије о питању Косова, био да се постави питање: „Да ли бисте били спремни да се одрекнете свог материјалног благостања, зарад останка Косова у Србији?“. Благојевић дакле директно супротставља борбу за територијални интегритет Србије са материјалним стањем и личним интересима сваког од 7 милиона грађана Србије.

Нажалост, слична „упозорења“ стизала су и од „првог потпредседника Владе“ Александра Вучића, који, кад год су тема бриселски преговори са Тачијем, обавезно спомене „плате и пензије грађана Србије које висе о концу“. При том, паралелно са овом демонизацијом Косова, као нечега због чега можемо остати без плата и пензија, а можда и бити мало избомбардовани и под санкцијама (не брините, на све мисле наши пријатељи), врши се и брутална европропаганда, која нас, упркос чињеничном стању да земље ЕУ једна за другом пропадају, уверава да ће нам улазак у ЕУ обезбедити толико тражено благостање и рај на земљи. Дакле, ЕУ = бољи живот. Устав и територијални интегритет Србије = лошији живот ( уз могуће падавине осиромашеног уранијума), па ви сада видите, шта вам је прече. Занимљиво је да и поред овог спиновања, на питање „да ли бисте као услов за улазак у ЕУ прихватили признање независног Косова“, чак 75% грађана Србије одговара одрично, због чега су Благојевић и Вучић одлучили да „преформулишу“ питање, како би одговор окренули у корист ЕУ и независног Косова.

„Патриотска пљачка“

Дакле, за ових неколико година медијског спиновања добили смо Устав и међународно право који се ниподаштавају и сматрају „превазиђеним категоријама“, Косово о чијем културно-историјском значају не знамо ништа, које нам се углавном јавља у црној хроници и које при том може бити узрок лошијег животног стандарда. Шта нам још фали да докрајчимо то, ионако непопуларно, Косово? - Пљачка! Потребно је комплетну вишедеценијску борбу Србије да очува свој теритројални интегритет представити као обичан параван да би неко могао добро да се обогати на уштрб свих грађана. Непосредно пред само финале и преговоре Дачи-Тачи, на Б92, емитовао се серијал емисије Инсајдер „Патриотска пљачка“. Серијал се емитовао у шест делова за шест недеља, а рекламе за њега вртеле су се на сваких неколико минута, тако да нема човека у Србији који није чуо усплахирани глас Горана Димитријевића како изговара „ПАТРИОТСКА ПЉАЧКА“. Поента емисије, у којој се Косово све време третирало као суседна и независна држава, била је да се обесмисли легитимна и праведна борба Србије за свој територијални интегритет, на основу „сензационалног открића“ Б92 да је једна фирма злоупотребила одлуку владе Србије да се на робу са Косова не плаћа ПДВ. Међународно право, Устав Србије, резолуција 1244, све је то обичан параван да би извесни Срђан Кнежевић и његова фирма „Кнез петрол“ могли да „мазну кинту“, убеђивали су нас шест недеља Бранкица Станковић и Горан Димитријевић. И успели су. Без обзира на прозаичне циљеве емисије, примитивне поруке и банализација проблема коју је понудила „Патриотска пљачка“ („патриотизам и борба за Косово су ти који вас пљачкају!“) имала је дубоког одјека, нарочито међу мање образованим и неупућеним слојевима становништва, који оваква поједностављена објашњења најлакше и најбрже упијају.

После свега овога, апатија и дефетизам грађана Србије толико су се раширили да је „гађење“ и бежање од проблема Косова последњих месеци постало својеврстан тренд, а изјаве типа „мука ми је више од Косова“, које би до 2008. изазвале згражавање и осуду већине људи, сада су постале сасвим легитимне и разумљиве. Остало је још само да се да завршна анестезија која је стигла у виду хапшења Мишковића, „Великог Брата“ и „Фарме“, и резултат смо видели – грађани Србије су се, уз ретке и часне изузетке, због капитулације у Бриселу и фактичке предаје севера Косова у уставни и правни систем Приштине потресли скоро колико и због референдума на Фокландима или кинеско-јапанског спора око ненасељених острва у Источнокинеском мору.

Жалосно, али је тако. И, као што смо се управо подсетили, није дошло спонтано ни случајно.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер