субота, 27. август 2016.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Фашизмом против бојкота, или „паљење Рајхстага“ у Косовској Митровици
Косово и Метохија

Фашизмом против бојкота, или „паљење Рајхстага“ у Косовској Митровици

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
понедељак, 04. новембар 2013.

Тренутно је у Србији на делу једна надреалана и у историји незабележена ситуација; да се држава, која формално није окупирана, одриче сопствене територије у корист државе коју не признаје, при том избацује 70.000 сопствених грађана који желе да остану њени грађани и насилно их утерује у другу државу коју она сама не признаје. Због надреалности ситуације, и чињенице да нема преседана у светској историји, већина грађана Србије још увек није свесна ове чињенице, а медијско испирање мозга тера их у потпуну конфузију и незнање када је у питању ситуација на Косову и Метохији. Због тога је неопходно мало појаснити и подсетити како је до ове ситуације уопште дошло.

Последњих година, главна борба око Косова води се заправо око тога коме ће припасти северни део покрајине, насељен Србима, који су 1999. успели да избегну судбину остатка српског народа на КиМ, и сачувају институције и живот под окриљем Србије. Не постоји ни један аргумент за одвајање ове територије од Србије – ни правни, ни историјски, ни етнички, ни демократски. И са становишта међународног права (што важи за читаво Косово и Метохију), али и са становишта „права народа на самоопредељење“, на које су се толико позивали у Вашингтону и Приштини, север Косова је саставни део Србије!

Међутим, по Вашингтону, Бриселу и Берлину, али – након потписивања Бриселског споразума –  и по Вучићу, Дачићу и Николићу, четири српске општине на северу КиМ (Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић)  неотуђиви су део суседне независне државе, и све што тамошњи Срби могу да добију јесте климава аутономија у саставу „Републике Косово“.

Одустајање од Косова (укључујући и север) у саставу Србије, његови поборници називају „прихаватање реалности на терену“. Међутим, ови „реалисти“ превиђају чињеницу да се та територија преко сто година у континуитету налази у саставу Србије, и да се чак и током Другог светског рата, када су многе српске земље раскомадане, север Косова, укључујући Косовску Митровицу, налазио у саставу Недићеве Србије. Да и не говоримо о реалности да све ове године, након 1999. приштински челници нису могли слободно да уђу северно од Ибра, баш као што ни српски челници нису могли у Приштину. Уважавајући ову чињеницу и ову реалност, чак је и Борис Тадић  2010. морао да одбије захтев Ангеле Меркел да на северу укине институције Србије, што је две године касније платио губитком власти. Николић, Вучић и Дачић, међутим, нису имали моралну дилему око тога да – због власти или личних интереса – промене ту севернокосовску реалност на штету Србије, а у корист сепаратиста из Приштине.

Ова власт је себи задала – или га је добила – двоструки задатак у вези Косова, који је до сада прилично глатко извршавала. Са једне стране, да повуче Србију са севера покрајине и изручи четири српске општине Приштини (зарад обавеза према западним газдама). А, са друге стране, да ова велеиздаја у остатку Србије прође готово неприметно и неосетно (зарад очувања сопственог рејтинга и популарности у народу). Уз тоталну подршку медијске машинерије, која подразумева државне медије (РТС, Новости), приватне таблоиде (Курир, Информер, Наше) и медије у власништву западних корпорација (Блиц, Б92), све је пролазило без већих проблема по велеиздајнике. Саграђен је гранични прелаз на Јарињу; потписан је антиуставан Бриселски споразум, у коме се нигде не спомиње Србија, али зато на више места „устав и закони Косова“; незаконито су распуштени органи локалне власти на КиМ, који су легитимно и легално изабрани на локалним изборима 2012. године, склопљен погубан споразум о енергетици и телекомуникацијама.

Међутим, када је на ред дошло гласање на косовским изборима, односно интеграција Срба са севера у уставни и правни систем „Косова“, велеиздаја је била све огољенија и почела је да се истерује на чистац. Односно, у Београду и остатку Србије је можда то још и могло да има прођу, али не и међу Србима на северу Косова. Нема тог медија, ни тог политичара који вас може убедити да вас „за ваше добро“ избацују из државе и изручују Тачију. Зато је одговор Срба са севера заиста био у складу са антиизборним слоганом: 0% Тачију, Дачићу и Вучићу! 100% БОЈКОТ!

Главни утисак бурног 3. новембра јесте храброст, патриотизам и јединство српског народа на северу КиМ који су исказани кроз масовни бојкот, али исто тако и демонстрација бруталности, квислинштва и злобе режима и медија, који су, очито,  по сваку цену решени да ампутирају север Косова од Србије и интегришу 70.000 Срба у Тачијеву државу.

Бахатост и осионост режима и медија испољавала се на свим питањима везаним за изборе. Једно су лажи, манипулације и обмане које су пласиране до избора, али након што је та политика доживела дебакл 3. новембра, спинови не само да нису спласнули, него се кренуло са још бруталнијим, готово фашистичким методама обрачуна са неистомишљеницима и противницима издаје Косова.

Прво је тражење узрока бојкота у суманутим и бесмисленим теоријама попут, на пример, оне да „екстремисти нису дозоволили грађанима да изађу на изборе“, Чињеница је да последњих месеци противници Бриселског споразума немају никакву власт на северу, пошто их је Влада незаконито сменила. Сви локални медији били су под контролом београдског режима, као и сви директори јавних предузећа. Фактичку власт имао је Вулин. Грађани севера КиМ бојкотовали су изборе упркос вишемесечним притисцима и манипулацијама од свих нивоа власти и свих медија – како оних великих са националном фреквенцијом, тако и локалних. По суманутој званичној теорији режима, испада да Марко Јакшић и Ђорђе Вукадиновић (нападнут од стране саветника предсеника Србије Марка Ђурића за „подстицање бојкота“) имају већи ауторитет и моћ од председника, премијера, првог потпредседика и комплетне државно-безбедносне и медијске структуре Републике Србије.

Други скандалозан потез режима у фашистичком маниру јесте „паљење Рајхстага“ односно насилничко прекидање избора у Митровици, како би имали повод да оптуже заговорнике бојкота за „екстремизам“ и „тероризам“, а изборе понове, уз још „бољу припрему“ и још већу медијску и физичку тортуру. Пошто су увидели да бојкот избора успева, неко из власти је одлучио да пошаље своје преторијанце у цивилу да упадну на неколико биралишта и полупају гласачке кутије и тако своје београдске шефове спасу од пораза и понижења. А овај неуспех и крах шиптарских избора на северу моментално је у „српским“ медијима прекрштен у „прекид избора од стране српских екстремиста“. Нема везе што није било никакве логике да бојкоташи, који су већ однели победу због чињенице да су бирачка места у Митровици углавном зврјала празна, сада прекидају изборе и дају аргумент за њихово понављање. Нема везе што су на сав глас још од јутра најављивали да ће режим послати маскиране нападаче да прекину изборе уколико излазност буде ниска. Не. Бело је црно, црно је бело, тврде београдска власт и београдски медији, без изузетка.

На крају, врхунац безобразлука званичног Београда јесте стална претња „албанском влашћу“ у српским општинама на северу, уколико бојкот успе. Чак су и западни медији јавили да ако излазност на северу буде сувише ниска, избори неће имати никакав кредибилитет и овде неће бити могућа примена Бриселског споразума. То међутим, није подстакло београдске властодршце да преиспитају своју политику према северу КиМ, да уваже став апсолутне већине својих грађана са севера покрајине, и почну да разговарају са њиховим легалним и легитимним представницима. Не. Београд хладнокрвно инсистира на томе да, ако Срби не изађу на косовске изборе, локалну власт на северу преузму Шиптари, док ће ових 70.000 Срба третирати као грађане другог реда. То наравно није изводљиво, нити могуће, нити сами становници неколико албанских села северно од Ибра имају нарочите амбиције да владају читавим севером, али то открива суштину механизма београдске квислиншке власти – „Интегрисаћемо север Косова у „Републику Косово“, са или без Срба“. Питање опстанка Срба и Србије на северу Косова њих уопште не занима, интересују их једино да испуне своје обећање и дуг Западу, и да истовремено почињеном велеиздајом ни мало не „усталасају духове“ у апатичној и дефетистичкој Србији.

А да ли ће у томе успети, од нас зависи.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Банер

Анкета

Да ли мислите да би требало подићи споменик Слободану Милошевићу у Београду?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер