петак, 20. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > ЕУ узвраћа ударац, или фашизмом против Русије
Савремени свет

ЕУ узвраћа ударац, или фашизмом против Русије

PDF Штампа Ел. пошта
Игор Марковић   
четвртак, 30. јануар 2014.

Ако је већи део 2013. протекао у спољнополитичким успесима Русије и поразима америчког империјализма - од афере „Сноуден“ до пропасти америчког плана интервенције у Сирији - онда се крај протекле и почетак 2014. године може насловити паролом „Империја узвраћа ударац“. Запад је, на примеру Украјине, показао да не преза ни од чега, да је способан да и најситнији повод искористи за рушење легално изабраних власти, и то у руском комшилуку; да је спреман на отворену сарадњу са неонацистима и да је спреман на грађански рат усред Европе само како би остварио свој геостратешки циљ – антируску и прозападну НАТО Украјину.

Велики број људи у Србији са горчином посматра како се у Кијеву успешно примењује петооктобарски сценарио и како једна велика држава од 45 милиона становника не може да се избори са екстремистима, западним плаћеницама и револуцијом режираном споља. Који год чинилац украјинских немира да се анализара, резултат је узнемирујући.

Први је званичан повод револуције, односно отказивање споразума о придружвању са ЕУ. Делује просто невероватно да, након свега што се у ЕУ дешавало протеклих година, од економске кризе и колапса неких земаља, преко нестанка последњих атома демократије и постепеног претварања ове заједнице у нови немачки Рајх, бриселска бирократија може неком да делује толико привлачно да је због ње спреман чак и на револуцију. Међутим, Брисел је овај повлашћени положај у Украјини градио годинама уназад, кроз контролу медија и политичких партија, којима су, слично као у Србији, давани епитети „проевропских“ и „модерних“.

Политичко-пропагандни рад западних служби у Украјини нарочито је интензивиран последњих година, када се појавила бојазан да би Виктор Јанукович, који је победио на председничким изборима 2010, могао повести Украјину путем евроазијских интеграција и чвршћег везивања за Русију. Тако се 2010, услед компромитовања и слабљења старог миљеника Брисела - „Баткившћине“ Јулије Тимошенко – појављује УДАР (Украјинска демократска алијанса за реформе) под вођством боксера Виталија Кличка, који се и раније политички ангажовао на страни прозападне „наранџасте револуције“. За само две године постојања УДАР је, уз огромну логистику са Запада, успео да постане трећа партија по снази у Украјини, претекавши комунисте и освојивши скоро 14% гласова на изборима 2012.

Међутим, пошто им подршка кијевских европејаца није била довољна, Запад се одлучио за оживљавање нациста из унијатске западне Украјине. Екстремистичка партија „Свобода“, чија се идеологија заснива на русофобији и антисемитизму, доживљава вртоглави успон у року од неколико година и са 0,76 одсто гласова освојених на изборима 2007. достиже рекордних 10,5 одсто на изборима 2012, што јој гарантује 25 мандата у Врховној ради. Поред „Свободе“, на територији Украјини делује више неонацистичких организација, које имају своје кампове за обучвање паравојних формација – „Десни сектор“, „Украјински национални Збор“ (УНА-УНСО), „Тризуб“  и „Патриоте Украјине“. Русија, са друге стране, није организвовала свој „УДАР“ нити своју „Свободу“, односно директније и отвореније проруске партије, као алтернативу постојећој „Партији региона“.

Друго што узнемирава јесте бруталност коју испољавају плаћени револуционари и њихови западни ментори. Показало се да Запад не преза ни од чега зарад остваривања свог геостратешког циља – контроле над Украјином. Штавише, спремни су да у потпуности понове сиријски сценарио – крвави грађански рат и уништење земље. Већ на почетку немира, када су сви западни медији извештавали о „добрим европским демонстрантима“, револуција је испољавала невиђену бруталност, док је полиција трпела нападе багером и каменицама. Када су се масовно појавили молотовљеви коктели, пиштољи и војна опрема, постало је јасно да се не ради ни о каквим „огорченим грађанима“ већ о класичном тероризму, који има озбиљну финансијску залеђину и логистику. Ту је и врхунски цинизам неолибералних апаратчика (западне дипломате, ОЕБС, Бан Ки Мун), који, у тренутку када терористи ватреним оружјем убијају људе и пале Украјину, позивају на „укидање репресивних закона који угрожавају слободу медија и митинга“ и чак отворено хвале до зуба наоружане екстремисте као „храбре проевропске демонстранте“. Наравно да би свака западна земља неупоредиво оштрије реаговала и на најмањи изгред приликом демонстрација, али то не спречава ове неолибералне фашисте да демонстрирају своје главне особине – лицемерје и цинизам.

Трећа узнемирујућа чињеница јесте да се све ово догађа у претежно православној, словенској земљи, у којој већина ставновништва говори руски језик и која припада руској култури. Међутим, управо та историјска блискост и припадност Украјине Русији један је од разлога због којих западни антируски пројекти увек имају јаку базу у Украјини. Иако многи у Србији често пореде односе између Украјинаца и Руса са односом Хрвата према Србима, заправо у Украјини има много више елемената српско-црногорског и српско- македонског идентитетског спора. А знамо колико и овај спор може да изазове мржње и нетрпељивости – скандирање „Уби Србина“ на Цетињу и звиждање српској химни у Скопљу. Зато Запад игра на карту украјинског национализма, подржава све украјинске националистичке организације, чак и када су отворено неонацистичке, зато што зна да све оне имају јак антируски карактер.

Перманентном политичком нестабилношћу, атмосфером страха, неизвесности и поделе, коју Запад годинама производи у Украјини, спречава се консолидација земље, економски напредак и њено везивање за свог природног и историјског савезника – Русију. То потврђује и чињеница да мотив украјинског руководства да прекине преговоре са ЕУ и затражи помоћ од Русије није био идеолошке већ економске природе. Украјинске власти су схватиле да би њихова економија претрпела неупоредиво више штете него користи уколико би потписали изузетно неповољан споразум са Бриселом и да је једини спас за земљу већа сарадња са великим источним суседом.

Испоставило се да ЕУ не може економски да парира Русији у Украјини, па се зато окренула свом старом, увежбаном методу пропаганде, насиља и „обојених револуција“, не марећи при томе за катастрофалне последице такве своје политике.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер