четвртак, 18. јануар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Политички живот

Јасно и нејасно

PDF Штампа Ел. пошта
Бранко Павловић   
уторак, 26. децембар 2017.

Код Вучића је све јасно, нарочито оно што је свима разборитима нејасно. Небројено пута сте чули став да „Србија треба да се придружи Европској унији“. Колико пута сте чули разматрање о томе „шта је то ЕУ сутра“?  О томе говорим у овом тексту.

Ако бих рекао „Људи треба да лете као птице“, онда би већина присутних на нашим великим медијима рекли „Бранко то је бесмислица, ми имамо ноге којима ходамо, али не и крила без којих лет није могућ“. Међутим тврдња да се Европска унија узима као нешто што је само собом разумљиво је једнако бесмислено, али о томе исти актери говоре као о нечем сасвим неупитном.

Како поуздано знамо да није реч о болесним људима, јасно увиђају да људи немају крила, па да зато не могу да лете као птице, онда остаје да размотримо да ли они немају знања  или имају други мотив да говоре као да немају знања када је у питању ЕУ. Не оно што се чита у брошурама у чекаоницама у Бриселу, него заиста.

А шта је то ЕУ сутра - о томе нема сагласности ни у Немачкој. 

Социјалдемократе (СПД) које предводи Шулц, са 20% подршке у бирачком телу, имају једно виђење - у суштини Макроново. Своди се формално на захтев за брзим јачањем и изградњом нових институција ЕУ- пре свега у фискланој сфери са јединственим министром финансија, а суштински тај предлог иде за тиме да Немачка солидарно плаћа Француске дугове. Звучи невероватно, да Немац прихвата такав концепт, али он суштински није Немац него глобалиста екстремно политичко-коректне-неолибералне орјентације. Па како у том свету држава има да одумре у корист њих одабраних који на врху владају Светом, то исто важи и за Немачку. Зато су и забележели најгори резултат у историји и даље ће само падати.

Демохришћани (ЦДУ) са 32% са Меркеловом, имају друго виђење ЕУ - формално се захтева даљи развој, али суштински се инсистира на систему који ће претходно натерати Француску да се по свему у макроекономским показатељима изједначи са Немачком. Ми би рекли „стандарди пре статуса“. А то ће рећи: да Француска смањи дуг за једну тећину, повећа продуктивност, повећа старосну границу за пензионисање за 7 година, оствари  у условима повећаних референтних каматних стопа и јачања евра стабилан раст. Једном речју оствари концепт који никада није остварила, уз огромна одрицања грађана и уз најмање петогодишњу рецесију.

Треће виђење имају Слободне демократе (10%) и Алтернатива за Немачку (13%), који су против било каквог даљег преношења овлашћења на ЕУ, уз јасне захтеве да се нека већ пренета овлашћења морају вратити на национални ниво одлучивања. Нарочито када су у питању контрола границе и евро као јединствена валута. Ове две групације, упркос оштрих међусобних тонова, треба узимати заједно (23%) када је у питању однос према ЕУ.

Најважније је уочити да се ове три концепције (чак и када занемаримо Зелене и Црвене који су такође добили по око 10%) међусобно искључују, а све имају значајну подршку грађана. Уопште није јасно како би било могуће хармонизовати овако различите приступе, осим у маниру Меркелове да обећа партнерима шта год треба, а онда ради по своме и не спроведе ништа од обећаног.

У Француској је две трећине грађана, у првом кругу председничких избора, гласало за концепције у односа на ЕУ које су потпуно супротне овој коју заговара Макрон. Опет да парафразирам „ово нам је наша борба дала“, то му је дао изборни систем који омогућава да потпуну власт има неко ко не заговара ставове већине грађана. Наравно, тиме опредељење грађана није нестало, само мора да тражи своје остварење у сукобу са естаблишментом. Да је тог сукоба свестан и Макрон, види се по томе што предлаже концепт ЕУ којим би се немачки новац прелио за француске дугове. Али грађани, њих 66% су већ данас на истим позицијама као 33% Немаца (Алтернатива + Црвени + Слободне демократе) и та сила ће пре или касније наћи и свој институционализовани утицај.

Ако претпоставимо да су се накако „хармонизовала“ виђења ЕУ унутар и  Француске и Немачке, сад би требало њих међусобно хармонизовати. Па онда то (шта год да се добије) хармонизовати са Португалом, Шпанијом, Италијом и Грчком (јасно вам је да свака од тих држава има своје виђење односа са ЕУ - што остављам по страни да би стигао до краја текста). Па, ако се у томе успе, онда све то треба хармонизовати са католичком групацијом: Аустрија, Мађарска, Пољска, Чешка и Словачка- које су све до једне против било каквог даљег јачања ЕУ, а веома против неких већ пренетих функција на ЕУ. Па тек онда долазе „богати/сиромашни“ - Холандија и скандинавске државе - балканске и Кипар.

Укратко - заједничка ЕУ је немогућа. Наставак овакве ЕУ је немогућ. Могући су: а) потпуни распад, б) делимични распад, в) тоталитарна ЕУ са Немачком као пијемонтом оних који желе да је следе - са варијацијама на исту тему.

То чему ми желимо да се придружимо не постоји. А ономе што може настати се извесно не треба придруживати. ЕУ не само да нема крила, она нема ни ноге. Више личи на оног кинеског змаја који вијуга улицама пред Нову годину, с тим што у овом случају тог змаја носи Немачка, док јој не досади.

Тек након овог увида долази питање посебног односа Србије према ЕУ. И из угла територијалног интегритета због КиМ и из угла могућности значајнијег одрживог привредног раста уз повећање боље плаћених послова. Наравно и на оба ова питања је одговор по Србију негативан: од Србије се тражи одрицање од теритријалног интегритета и то из најгорег могућег разлога - да бисмо се одрекли себе као Срба и из угла економског развоја. Неће га никада бити у оквиру ЕУ, као што га нема ни за Мађарску, Хрватску, Пољску итд. Достигне се ниво од око 600 ЕУР за једноставне послове, јер других ни нема и то је крај.

Овако како Вучић и имитатори говоре о ЕУ, тако унутар ЕУ, осим бриселске бирократије која се бори за своје привилегије,  не говори нико.  Сви виде значајне проблеме, а многи од њих виде непремостиве проблеме. И да није страха од тога што нико не зна како се уопште излази из тог кола, ЕУ би се већ распала.

Е сад, о овим нашим мудрацима који онако успут изговарају да је наравно опредељење Србије пут ка ЕУ. Једним делом је то свакако због незнања. Значајан  део наше номиналне елите стварно не прати податке и не сагледава чињенице. Али другим делом је то последица личног материјалног интереса. Упорно изговарање бесмислица о ЕУ омогућава врло пристојне приходе. А брука је мала, обзиром да исти послодаваци контролишу и медије и укупну јавну сцену у великој мери.

Једно је сигурно, када се проговори о ЕУ онако како јесте, онда ни њих на јавној сцени, ни њихових удобних живота неће више бити. А пред Србијом ће се отворити стварни проблеми стварног развоја.

Моја амбиција је да се о томе расправља док илузија још траје. После може да буде касно.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће опозиција на београдске изборе изаћи у
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер