Imitiranje Putina

Suočen sa opštom krizom, i predsednik Tadić je morao da bar donekle skrene pogled sa Evrope i usmeri pažnju na oronulu Srbiju, a narodu pokaže da je osim Kipra, Sarajeva i Atine, kadar stići i u razrovano Trgovište, zapušteno Kraljevo i propali Bor. Putujući po Srbiji narodu je poručio da nade još ima, a da ima i novca, samo da ga najpre treba iščupati iz ruku nepatriota kojima je preči Kipar od zemlje koja im je omogućila da svoje prve milione uvećaju do milijardi. Predsednik je tako iz svog skladišta političkih ideja izvukao jednu od prikladnih za ove sumorne trenutke, tako da je, iako se nalazi na čelu režima kome su slobodna trgovina i otvoreno tržište jedno od deset zapovesti, iznenada i učestalo počeo da pominje ekonomski patriotizam.

Of-šor ekonomija

Prvu javnu opomenu tajkunima Tadić je izrekao na Kipru, omiljenom stecištu srpskih bogataša svih vrsta, da bi zatim sa socrealističkom patetikom uporedio doprinos borskih rudara, koji „svakodnevno pokazuju ekonomski patriotizam", sa učinkom tajkuna, kojima je poručio da moraju da vode računa i o interesima zemlje u kojoj rade. Kada je predsednik na Kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, treći put u nekoliko dana, upozorio tajkune postalo je jasno da njegove izjave o „ekonomskom patriotizmu“ nisu slučajne ni neplanirane. To, međutim, ne znači da je vlast shvatila pogubnost svoje ekonomske politike i odlučila da napravi radikalan zaokret, već da je sebičnost pojedinih tajkuna dostigla takve razmere, da je počela da direktno ugrožava sistem, koji je ionako na ivici pucanja. Tadićev poziv poklopio se naime sa momentom u kojem su se u javnosti pojavile špekulacije o tome da vlasnik „Delta holdinga“ Miroslav Mišković namerava da proda „Delta maksi“, pri čemu država na ime poreza ne bi videla ni dinara, pošto bi cela transakcija najverovatnije bila sprovedena preko of-šor firmi, čime bi se u potpunosti zaobišao poreski sistem Srbije, i to u momentu kada je državni deficit sve veći, kasa sve praznija a dinar sve nestabilniji. Uzbuna u vlasti povodom ovog slučaja dodatno je pojačana time što je država na sličan način zaobiđena i kada je Mišković prodavao „Delta banku“ italijanskoj Intezi početkom 2005. prvo u iznosu od 277,5 miliona evra, za 75% akcija. Kasnije su Italijani kupili ostatak akcija, što je vrednost ukupne transakcije podiglo na 370 miliona evra, ali je državni budžet ostao bez veoma značajnog poreskog prihoda, pošto je vlasnik „Delta banke“ bila kompanija sa Kipra. Suočen sa još jednom kalkulacijom najjačeg srpskog tajkuna, kome je do Srbije očigledno stalo koliko i do jučerašnjeg hleba iz „Maksija“, Tadić je i Miškoviću i ostalima poslao poruku da je neprihvatljivo da novac i porez od eventualne prodaje idu u neke druge zemlje, čime bi se dodatno ugrozila stabilnost dinara i ekonomije, i da od njih očekuje „neku vrstu ekonomskog patriotizma".

Srpski biznismeni inače najčešće posluju preko of-šor kompanija u inostranstvu, a veliki broj najvećih domaćih kompanija kao vlasnike ima kiparske, holandske, luksemburške ili neke druge firme. Ovakav način poslovanja je legalan i vrlo raširen i u svetu, gde se čak 60% finansijskih transfera obavlja preko poreskih rajeva, a srpske of-šor kompanije su najpre osnivane početkom devedesetih, najčešće zbog potreba poslovanja pod sankcijama. Međutim, Srbija i dalje stimuliše odlazak biznismena u poreske rajeve, pre svega kroz uvoz robe koji je daleko jeftiniji kad ide preko "of šor" kompanije, nego iz Srbije. Takođe, propisi koji se dotiču deviznog poslovanja favorizuju strane kompanije, koje mogu mnogo slobodnije da dobit iznose iz zemlje. Time su strane firme stavljene u privilegovan položaj, a zbog toga i sada postoji tendencija velikog broja preduzeća da registruju svoju firmu bilo gde van Srbije, jer će time dobiti preferencijalan tretman. Pored toga, biznismene iz Srbije često tera korupcija, neefikasna državna administracija, kurs dinara i veoma loša putna i železnička mreža, tako da se zbog svega toga i ne može mnogo zameriti ako neko umesto u Srbiji otvori firmu u inostranstvu.

Poslovanje krupnih srpskih biznismena preko of-šor kompanija, javlja se, međutim, kao ekonomski i moralni problem, jer su takvi „privrednici“ često najglasniji u traženju pomoći od države, od koje traže da im obezbedi privilegovan položaj na domaćem tržištu, i pomogne „proboj“ na inostrana, dok su na nedavno održanom sastanku sa predstavnicima sindikata i Vlade tajkuni tražili da deo sredstava iz deviznih rezervi i od prodaje „Telekoma“ država da najuspešnijim kompanijama. Ovi privrednici koriste i brojne povoljnosti na račun budžeta Srbije, poput raznih beneficija, regresa, premija, oslobađanja od plaćanja po raznim osnovama,stimulacija kod zapošljavanja i po raznim drugim osnovama. Takođe, koriste i regresirane ili povoljne kamate na kredite države ili fondova za razvoj, ali novac zarađen uz pomoć države prečesto putem raznih finansijskih akrobacija odlazi na Kipar ili neke druge destinacije. Time se izbegava plaćanje više vrsta poreza, kontrola finansijskog poslovanja, kao i devizna, carinska spoljnotrgovinska kontrola. Takođe se preko „iznajmljenih” vlasnika i direktora prikriva identitet i imovina stvarnih vlasnika Načini za izbegavanje plaćanja poreza su jednostavni i mnogostruki, a prema nekim podacima, ka poreskim rajevima iz Srbije se u 2007. godini ka of-šor destinacijama odlilo 90,3 miliona evra, a u 2008. 69,7 miliona. Prema podacima NBS, u prošloj godini po osnovu usluga, na brojne račune u Švajcarskoj uplaćeno je nešto više od 108 miliona evra, na Kipar 50 miliona evra, a u Holandiju 34 miliona evra. Prema nekim procenama, država je zahvaljujući poslovanju of-šor kompanija, u poslednje tri godine ostala bez 2,3 milijarde dinara, koliko iznosi porez na dobit čije su plaćanje vlasnici ovih firmi izbegli, a to je samo deo štete koju država trpi zbog činjenice da domaći privrednici maksimalno koriste poreske rajeve za legalan biznis.

Zakoni već postoje

Stoga Tadićev apel, koji sada pokušava da vrati skriveni novac u zemlju, ima smisla i opravdanja. On se između ostalog založio i za donošenje zakona koji omogućava ozbiljniju kontrolu of-šor kompanija, ali je problem sa njegovom inicijativom i iskrenošću taj što mehanizmi i zakoni kojima je moguće sprečiti velike zloupotrebe u of-šor poslovanju postoje već nekoliko godina.

Još 2004. godine donet je zakon o privrednim društvima koji ne priznaje sedište kompanije po mestu njene registracije već samo u mestu odakle se njom rukovodi, a sve fiskalne obaveze se regulišu prema stvarnom sedištu kompanije, a ne fiktivnom. U tom slučaju, svako ko je recimo izbegao plaćanje poreza na kapitalnu dobit, jer je prodao neko svoje preduzeće ili banku, učinio ozbiljno krivično delo. Takođe, građani Srbije koji imaju prebivalište u Republici Srbiji, a pravi su osnivači of-šor kompanija, u obavezi su da po Zakonu o porezu na dohodak građana (član 61), prijave svoje ukupne prihode po osnovu kapitala, bez obzira na to gde se taj kapital stvorio, i plate za njega porez po stopi od 20%. Novi Zakon o pranju novca nalaže da se utvrdi pravi vlasnik neke of-šor kompanije, bez obzira na to ko se pojavljuje kao zastupnik kapitala ili fiktivni nosilac osnivačkih prava, tako da ovi zakoni mogu obuhvatiti gotovo svakog građanina Republike Srbije koji je pravi vlasnik of-šor kompanija u svetu, i samim tim od njega naplatiti ono što državi duguje. Međutim, za uvođenja reda u tom segmentu nije do sada bilo ni političke volje ni snage, jer su najveći deo tajkuna i političara čvrsto vezani mnogobrojnim zajedničkim interesima. Zato je na primer, umesto nekog tajkuna, najveći porez na dohodak u Srbiji za 2009. godinu platio izvesni kontrolor leta sa Voždovca.

U međuvremenu, ponašanje tajkuna je izgleda postalo gore od najezde skakavaca, tako da se politička volja da se njihova alavost malo zakoči najzad pojavila, bar kod predsednika Tadića. On je nedavno i razjasnio da je razlog njegovog poziva da se kompanije ne prodaju preko of šor firmi nepredvidljiv kurs evra, a da novac od prodaje treba da ide u naše banke da bi doprinosio stabilnosti dinara. Pored toga, Tadića verovatno muči i nedostatak investicija za ovu godinu, koje iz inostranstva najverovatnije neće stići, a prema pisanju nekih medija, u njegovom kabinetu sada zri ideja da bi svaki tajkun u Srbiji morao da izgradi po jednu profitabilnu fabriku. Verovatno je s tom idejom povezano njegovo obraćanje učesnicima 14. kongresa Saveza samostalnih sindikata Srbije, kada je Tadić poručio da je za njega u ovom trenutku „izraz najvećeg patriotizma otvaranje novih radnih mesta“. Međutim, iako je Tadić pokazao volju, za sada nije pokazao i moć da učini ono što želi, što je donekle i sam priznao kada je rekao da „nije mađioničar“ a da čini sve što može. Jasno je da je moć predsednika, što zbog njegovih ovlašćenja, što zbog zavisnosti politike od tajkunskog novca, ograničena. Ta ograničenja su izgleda poznata i tajkunima, koji su za sada „iskulirali“ njegove apele, a predsednika je „ohladio“ i njegov ministar Mlađan Dinkić, koji je brzo reagovao izjavom da Srbija ne treba da bude prva u zakonskom regulisanju poslovanja "of šor" kompanija, već treba da sačeka Evropu.

Zadnje vreme

Iako se Srbija danas nalazi na sličnom stepenu ekonomskog uništenja kao i Rusija s kraja devedesetih, čini se da je ruski scenario ovde teže ostvarljiv. To može da posvedoči i primer iz 1996, kada je velika IT firma „Komtrejd“ obećala da će na jugu Srbije izgraditi pogon za proizvodnju kompjutera. Od toga naravno, nije bilo ništa, a kao što ovih dana možemo videti, za razliku od Putina, koji je ovakve stvari rešavao vrlo efikasno, a neposlušne poput Mihaila Hodorkovskog uspešno strpao iza rešetaka, naš predsednik reaguje mlakim pozivima i upozorenjima, koji za sada nisu pokazali mnogo efekta. Tajkuni su ćutali i isključili mobilne telefone, osim što je udruženje tajkuna „Privrednik“ poslalo obilatu pomoć u razrušeno Trgovište, što je uostalom mnogo jeftinije od onoga što se od njih traži.

Država je ranije u slučaju Bogoljuba Karića pokazala da ima mogućnosti za obračun, ali je pitanje da li će varnice između Tadića i Miškovića prerasti u ozbiljan sukob koji bi Miškovića naterao da postane „ekonomski patriota“. Njegova pozicija trenutno nije sjajna, a u pregovore o prodaji „Maksija“ morao je da uđe zbog je prezaduženosti ove kompanije i drastičnog pada prometa. Mediji pišu da se sprema da novac uloži u poljoprivredu, ali ga je nedavno napustila i Milka Forcan. Prema pisanju nekih dnevnika, Mišković je veoma burno reagovao na povike predsednika o nepatriotskom poslovanju. Ako je istina ono što navodi dnevnik „Alo“, čak ih je i shvatio kao izdaju, s obzirom na to da je bio ključni čovek u formiranju vlade sa SPS-om. Prema nekim mišljenjima, Mišković se u poslednje vreme sve više okreće od demokrata, a izgleda da ima i rezervni položaj kod opozicije. Sve to, međutim, ne mora da znači da će doći do sukoba, i moguće je da će Mišković na kraju platiti porez u Srbiji, isto kao što je moguće da će slične pozive i dalje ignorisati. Ostaje da se vidi da li će država naći snage da natera njega i ostale tajkune na odgovornije poslovanje, osim ako ceo slučaj nije samo još jedna režija predsednikovog PR-tima. Šta će se desiti, za sada nije poznato, ali kako god se završila ova epizoda, ostaje činjenica da je za Srbiju došlo stvarno poslednje vreme kada je Tadić počeo da glumi Putina.