среда, 07. децембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Има ли писац Добрица Ћосић право на слободу говора
Политички живот

Има ли писац Добрица Ћосић право на слободу говора

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
четвртак, 10. јануар 2013.

Реаговања тзв. грађанске Србије на писмо које је писац Добрица Ћосић упутио српским студентима у иностранству показала су да је фама о политичком „помирењу“ прве и друге Србије послужила у једнократне политикантске сврхе. Миљенко Дерета, који се у нашој јавности непрестано јавља у двострукој, грађанско-политичкој улози, легитимише се и као гласноговорник и идеолог грађанске Србије, и као агилни посланик ЛДП – кад треба да одигра своју самопроглашену посланичку улогу у заступању интереса невладиног сектора у Србији. У сваком случају, он не жели да испусти из руку свој идеолошки монопол на заступање грађанске Србије, што се јасно може препознати у тексту „Сејао ветар, пожео буру”. Ту Дерета настоји да нам открије да се у отпору ретроградним и националистичким ставовима Добрице Ћосића ствара трећа Србија, чији ће он бити тумач и заступник. То је млада, образована Србија спремна да ради, а не да се жртвује у борби за своју земљу.

Наравно, Миљенко Дерета јавља се као њен предводник, идеолошки заступник и тумач, користећи се својеврсном монтажом цитата из текстова које су написали ојађени студенти из редова треће Србије након објављивања ставова Добрице Ћосића. При том, Дерета је веома брижљиво бирао цитате како би показао да Добрица Ћосић још не одустаје од свог „рециклираног патетичног мудровања о историјској угрожености српског народа“.

Говорити данас о историјској угрожености српског народа заиста спада у провокацију првог реда – у тумачењима идеолога грађанске Србије, за које се о српском народу може говорити само као о изазивачу ратова у Југославији, али не и као о народу који је у двадесетом веку претрпео највећа историјска искушења. Миљенко Дерета је посебно задовољан одговорима који стижу са „левице“, из редова омладине Социјалдемократске уније (није познато да ли ова странка и даље ефективно постоји, осим што у парламенту има вечитог посланика Жарка Кораћа) који дају драгоцено различиту слику о младима у Србији. Њихов иступ, међутим, пун је негативних предрасуда и најчешће увредљив.

Миљенко Дерета и следбеници грађанске, либерално-демократске Србије до јуче су говорили о најезди клерофашизма и доминацији национализма у Србији као владајућој идеологији која се нарочито укоренила у новим генерацијама. Писмо Добрице Ћосића студентима представници омладине СДУ искористили су да по ко зна који пут понове оптужбе на његов рачун, као човека одговорног за отмице и злочине у Сјеверину и Штрпцу, и да истакну неизбежни захтев за суочавањем с прошлошћу у којој је Добрица Ћосић заступао монструозне идеје што су изазвале ескалацију грађанског рата у Југославији.

Свако ко је макар и прелистао Ћосићеве записе из времена када је обављао председничку дужност могао је да види да је управо Ћосић свим силама настојао да заустави крвопролиће у Југославији. Али то не интересује омладину СДУ и њене менторе, за њих је важно да нађу одговарајући повод да са својих ексклузивних анационалних „левичарских“ позиција још једном покажу како је српски национализам главни кривац за разбијање југословенске политичке идиле. Они се не либе да себе прогласе и за револуционарни постоктобарски суд (као прави изданак радикалних „левичара“), који би, да је револуција у потпуности успела, казнио Добрицу Ћосића за оно што је написао о Албанцима. Они не пропуштају да истакну своје незадовољство што је „Службени гласник” објављивао књиге Добрице Ћосића – активисти би то решили по кратком поступку: забранили би штампање књига писаца који нису по њиховој „левичарској мери“ и које оптужују за хумана пресељења, ратове, размену територија, убиства, отмице и говор мржње. Они сасвим губе из вида да је „Службени гласник” штампао књиге аутора који су припадали најразличитијим политичким, естетичким и идеолошким оријентацијама.

Веома је интересантно да Миљенку Дерети, као великом борцу за људска права и противнику говора мржње, као ни његовим „левичарима“ из СДУ, не смета отворени говор мржње Биљане Србљановић, која је позвала на линч Добрице Ћосића, служећи се најприземнијим увредама и дисквалификацијама, што је њен већ препознатљив манир. Србљановићева захтева да се забрани јавно наступање Добрици Ћосићу, који је имао довољно грађанске храбрости да се обрачуна са својим идеолошким заблудама, и признао своје грешке и илузије, бивајући често најжешћи судија самом себи.

Биљана Србљановић и наши либерално и грађански оријентисани идеолози сад траже да се „злим старцима” коначно одузме реч, и то чине отворено – уживајте, кажу, у својој незаслуженој слободи и држите се што даље од јавног живота. По њима, треба спровести својеврстан немилосрдни идеолошки и политички лапот. Биљана Србљановић је најјасније изразила ово становиште следећим речима:

„Срам га, бре, било, приученог, злог, доконог, незајажљивог, алавог, необразованог, притупог и користољубивог старца. Срам. Нема од ове државе ништа док и последњи зли старац, одговоран за морални и материјални суноврат нерођених генерација, буде и даље говорио.“

Зар ово није школски пример говора мржње против кога се тако здушно, али очигледно веома селективно, залажу представници грађанске Србије, којима су овакви испади, јасно је, дозвољени? И то зато што не могу више да се суздрже у изражавању своје идеолошке искључивости и тежње да до краја дисквалификују своје идеолошке неистомишљенике.

Позната је чињеница да се Добрица Ћосић најодлучније и најдалекосежније суочио с погубним последицама југословенске идеологије коју припадници омладине СДУ и треће Србије Миљенка Дерете и даље сликају као да се није одиграо крвави грађански рат и као да савезна држава није разбијена. Они и даље говоре о идеологији југословенства као о политичкој пракси која је предлагала суживот, једнакост и солидарност. Према њиховом мишљењу, идеологији југословенства није било важно како се ко звао, а они који су с намером да убију ушли у воз у Штрпцу и Сјеверину своје су жртве бирали само на основу имена.

А како су биране жртве српског народа, то не интересује заговорнике југословенске идеологије, јер је за њих српски национализам разорио спасоносну идеју југословенства, које је захтевало да се поштују национална и људска права.

У колажу цитата које користи Миљенко Дерета садржана је и тежња да се на што убедљивији начин представи идеја треће Србије, у којој нема места за оне што и даље потпирују српски национализам и тако спречавају убрзану модернизацију Србије по калупу изливеном у редовима Либералнодемократске партије, чији је Дерета посланик. Миљенко Дерета се позива и на текст М. Чирића, који каже да не чита дела писаца расиста, те да ни отворено писмо Добрице Ћосића није пажљиво прочитао, што, међутим, није разлог да не изнесе свој суд о његовом „разорном деловању“. Али то за ове острашћене идеолошке јуришнике није много битно; они се служе идеолошким дисквалификацијама док оптужују Добрицу Ћосића, али и српске националисте, за сва зла проистекла из грађанског рата у Југославији.

Очигледно је да су напади на Добрицу Ћосића нека врста идеолошке иницијације за улазак у круг посвећеника некад агилне друге Србије, а сада новорођене треће Србије. Мирко Симоновић нам из Утрехта поручује да он живи у средишту бикултуралности и осећа да је код куће и у Србији и тамо где живи, а при том воли странце, говори њихов језик, живи са њима и зна да не постоји „непријатељ“ који је „демонизовао и озлочинио“ наш народ. Он себе сматра за ноћну мору сваког етничког чистунства.

Бикултуралност, негирање да је било демонизовања Срба, културно и језичко прожимање, борба против етничког ексклузивизма и ксенофобије, антифашизам, љубав према странцима – све су то постулати треће Србије које нам представља (незалеђени) активиста грађанског друштва и народни посланик ЛДП Миљенко Дерета. Али то је стара и израубована идеолошка роба друге Србије у новом паковању, где постоје константе у идеолошком средишту: Срби су ксенофобичан народ који верује да постоји непријатељ који га је озлочинио, Срби су ти који теже етничком чистунству и поништавању мултикултуралности.

Јасно је да је Миљенко Дерета пажљиво бирао како ће монтирати цитате, али овом приликом треба навести и ставове који вероватно нису одговарали новој идеолошкој конструкцији овог великог борца. Они показују до које мере може ићи говор мржње који то није ако се односи на Добрицу Ћосића и српске националисте.

Александар Лучић у тексту „Фуснота о баналности зла” написао је следеће реченице:

„Пар дана пред Нову годину одржана је 'традиционална' конвенција групе српских студената у иностранству, наводно су замолили Добрицу Ћосића да им се обрати. Овај им је молбу благонаклоно услишио, додуше писмом; ваљда му је било претешко да устаје из сандука. У писму захтева од подмлатка – који је имао среће да студира у иностранству – да поклоне своје животе некој небулозној измишљотини о нацији којом се поноси као да је нешто чега се сам досетио, а не проста ономатопеја смрти и рушења. Поред све његове жудње за харизмом, остаје само утисак леденог људождера који, уплашен да ће га заборавити, тражи свежу крв. Заиста би било сјајно осудити га на свест о себи, и то не само на свест колико је безначајан у стварном свету, већ да је обичан злотвор и да се извукао, да је једино достигнуће које му се може признати то што је, руку крвавих до лаката, дочекао дубоку старост. У нарацији србијанског јавног мњења неотесани патуљак некрофилског шунда и даље ужива статус сеоског врача. Ипак, гадно је видети га још увек у пуној снази. Сасвим је извесно да ће од комплетног Ћосићевог животног дела, колико год он маштао о сопственом значају, ускоро остати само мучна фуснота у студијама о баналности зла – али тешко је пожелети огавном старцу да спозна једном и заувек тачно шта је он, тачно ко је и колико то заиста мало значи.“

Овај цитат није нашао места у цитатном мозаику Миљенка Дерете, али он у великој мери представља сублимацију проблема пред којом се налази грађанска Србија, која се тако упорно залаже за поштовање људских права, борбу против говора мржње, за толеранцију и мултикултуралност.

Проблем је у томе што залагање за ове цивилизацијске вредности и начела не трпи одступања. Оне се морају бранити увек и у свакој прилици и имају универзалну важност и примену. Зато се представницима грађанске Србије који се сада сврставају у трећу Србију поставља следеће елементарно питање: има ли писац Добрица Ћосић право на слободу говора и мишљења и заступања својих идеја о судбини и историјским изазовима пред којима се данас налази српски народ? То је једноставно питање на које мора да одговори грађанска Србија, која очигледно не може да превазиђе своју идеолошку ограниченост и острашћеност, што се показало и у тексту активисте Миљенка Дерете, идеолога треће Србије, у којој нема места за оне што не деле идеолошке и политичке ставове наших грађаниста. За њих је резервисан говор мржње и ниподаштавања, а слутим каква би им била судбина да ова политичка групација којим случајем дође у прилику да одлучује о остваривању основних људских права неистомишљеника.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер