Početna strana > Rubrike > Politički život > Eh, da je samo Angela
Politički život

Eh, da je samo Angela

PDF Štampa El. pošta
Milan Purić   
utorak, 27. decembar 2011.

Po rečima onih što su nedavno imali priliku da se u Beogradu susretnu s gospođom Merkel, kancelarka Nemačke ispoljila je bes zbog ranjavanja nemačkih vojnika na KiM oktobra ove godine, i to na neprikriven i vrlo grub način. (Dobro je da države brinu o svojim građanima, naravno, one koje to mogu, a Srbija, nažalost, nije u toj poziciji.) I majke povređenih vojnika, razume se, imaju svoje strahove i pravo na gnev. Ali na koga? Na one što su pucali u njihovu naoružanu decu (a nikad nije razjašnjeno ko je to učinio), ili na one što su zbog Srbije prekršili ustavno zaveštenje Brantove generacije nemačkih političara da njihovi vojnici nikad više neće naoružani napustiti granice Nemačke? Uprkos Brantovom zaveštanju, Nemci su u „mirovnim misijama“ počeli da pucaju u druge i da ginu od ruke neprijatelja.

Kada su nemački političari prema Srbiji imali navodno neutralan stav, kao Bizmark na Berlinskom kongresu, Kosmet nije bio na dnevnom redu jer Srbija tada nije bila suverena na svom Kosovu i Metohiji. Kasnije je upravo zbog Srbije, koja je poslužila kao izgovor za Veliki rat i drugačiju raspodelu kolonija, car Viljem gubio carstvo i sve tadašnje kolonije. U nezaboravljene posledice Prvog svetskog rata spada i plaćanje ogromne ratne odštete. Tako smo Nemce zadužili za vjeki vjekova. Pred početak napada na Jugoslaviju, recimo, Hitler je svojim vojnicima kazao da su Srbi – iako ih on, Firer, ne voli – hrabar i pošten narod. Potom je jedino u Srbiji streljao 100 civila za jednog ubijenog nemačkog vojnika. Dug je narastao kad je Jugoslavija, s većinskim srpskim narodom, postala najznačajnija članica pobedničke koalicije, naravno posle velikih sila. Onda se Genšer s Kolom, kasnije osuđenim za korupciju, potrudio da rasturi Jugoslaviju, državu u kojoj je bio sakupljen sav srpski narod na Balkanu i koju su Srbi shvatali kao svoju zemlju. Nemačka je u okviru NATO-a 1999. uništavala srpske živote, fabrike, komunikacije i ostalu životno važnu infrastrukturu. Sva njihova, od strane DOS-a reklamirana i potom pristigla pomoć, samo je promil u odnosu na ogromnu, svakojaku štetu nanesenu našem narodu. Sada se ispostavilo i da su materijalni dokazi o najmonstruoznijim zločinima u ljudskoj istoriji, trgovini ljudskim organima na KiM, uništeni, gle čuda, u Nemačkoj. I tako, zvao se neko Oto, Ditrih, Viljem, Adolf, Gerhard ili Angela, nema razlike. Generacije nemačkih političara stalno se prema nama ponašaju na isti način. Na jednoj strani je moćan, istorijski velik evropski narod, sa sposobnošću da oblikuje svoju povest i svetsku istoriju, nekad uspešno, nekad pogubno i za sebe i za ostale. Na drugoj je strani, sopstvenom odlukom, mali „nebeski“ narod koji svoju povest tka tako da nas je, u relativnom, razvojnom smislu, sve manje i manje. To je remetilački narod za druge zemlje i nacije, a pogotovo za velike sile. No kako kaže Darvin, evolucija ne bi odmakla dalje od ameba da se nisu stvarali remetilački geni, kakvih su Srbi, očigledno, puni. Da nas nema, trebalo bi nas izmisliti.

Istorijski gledano, materijalna i ljudska stradanja od moćne nemačke države, u kratkom dvadesetogodišnjem periodu početkom i sredinom dvadesetog veka, na brojčano mali srpski narod ostavila su neizbrisivu traumu: Šumarice su, svakako, simbol nad simbolima. No kako reče patrijarh Pavle, hrišćanski je praštati, ali ne treba zaboravljati.

Vreme je prolazilo i mnogobrojni Srbi, i ostali s prostora SFRJ, Španije, Grčke, Italije počeli su da odlaze u Nemačku, da njenoj zahuktaloj privrednoj mašini daju i ljudski zamah. Onda su se Tito i Brant nešto dogovorili o izgradnji atomske centrale „Krško”, koja ostade, hvala im lepo, u Sloveniji, a naši stradalnici u nemačkim logorima bez nadoknade, i država bez adekvatne ratne odštete. Ljudi otišli na „privremeni rad“ bili su prvi most, a kako se pokazalo dugoročno, i najstabilniji i najbolji izvozni proizvod Srbije u zapadni svet. Njihove devizne doznake, i u poslednje vreme, postale su spasonosna injekcija protiv hroničnog, ogromnog platnobilansnog deficita Srbije. Naši gastarbajteri u Nemačkoj su među onim narodima koji su domaćinima najprihvatljiviji. O tome svedoči i priprema za nagli odlazak bar 5.000 lekara iz Srbije, koji ovih dana završavaju kurseve nemačkog jezika i spremaju se da se pridruže stotinama hiljada svojih zemljaka. Oni će uvećati one tri milijarde evra deviznih doznaka koje su nas sve ovo krizno vreme spasavale većih nevolja.

Na drugoj strani, i Nemačka ima svoje važne strateške interese u Srbiji. No ovoga puta ne mora da uđe u Srbiju, pa stoga ni da ispuni bilo kakve uslove, niti da istraži slučajeve 1.000 ubijenih i stotine nestalih Srba na Kosmetu, u vreme dok su njihovi vojnici, policajci i tužioci boravili tamo, gde i dalje borave. Ne mora ni da glasa za rezoluciju o istrazi trgovine ljudskim organima u UN. Na Kosovu i Metohiji ima mnogo raznovrsnih prirodnih resursa na koje su oko, a pogotovo šapu, stavili Amerikanci, dok Nemci „s pravom” misle da to nije fer, jer su oni duže a i više finansirali i logistički podržavali „pravednu“ borbu OVK. Vojvodina, s druge strane, nije pogodna samo za masovna nemačka ulaganja. Nemačkoj je, pre svega, značajan povraćaj oduzete i nacionalizovane folksdojčerske zemlje. I to ne samo kao ispravljanje istorijske nepravde, već kao presedan na osnovu koga će se otvoriti takvo isto pitanje u Češkoj, Francuskoj, Poljskoj, što bi praktično i u krajnjoj instanciji dovelo do revizije rezultata Drugog svetskog rata.

Danas, postkrizni oporavak i rast nemačke privrede ne teče na bazi proizvodnje za američko i evropsko tržište (mada je to i dalje osnova njene dobre ekonomije), već za tržišta Kine, Rusije, Indije i ostalih brzo narastajućih, pre svega azijskih zemalja. To je i prirodan strateški pravac kojim će se u narednim decenijama kretati privreda ove države. U Evropi ta (za sada) samo ekonomska velesila, koja, očigledno, ne trpi protivljenje (Sarkozi je tu samo ikebana), želi da uvede red. Navikla je na svoje disciplinovane građane koji slušaju i rade, što im, očigledno, donosi rezultate. No sa ostalim evropskim narodima to je malo teže, a pogotovo sa Srbima, što je i istorijski dokazano. Širom Evrope već se stvara otpor Nemačkoj superdominaciji, i ne samo ekonomskoj superdominaciji. U Engleskoj, Francuskoj, a pogotovo u Španiji, Italiji i Grčkoj verbalni otpor Nemačkoj sve više se širi. To je jasan signal da „teoriju zavere” zvanu Četvrti rajh mnogi prepoznaju u današnjoj evropskoj stvarnosti. Koliki je rizik po Nemačku da se događaji sa Srbijom i na KiM iskoriste kao krunski dokaz osvete onima koji su joj „tradicionalni“ protivnici i pobedioci u poslednjih stotinu godina? Popriličan. Za to je Nemačka nemalo kriva, i njen ogoljen pritisak na Srbiju biće znak da Četvrti rajh ne kuca na vrata Evrope, nego je već tu. Svi se sad podsećaju „vizionarskih reči njihovog prirodnog saveznika Hrvatske izrečenih kroz usta Stjepana Mesića: „Svešćemo mi vas Srbe na Beogradski pašaluk.“ To je njegova, kako se ispostavlja, najvažnija rečenica posle one „Jugoslavije više nema, ja sam zadatak obavio“. Da li je na delu strateški nemački plan? Izjava pokojnog nemačkog ambasadora Cobela i delovanje vojvođanskih secesionista i ostalih nezadovoljnih manjina s rubnih područja Srbije to, svakako, potvrđuje. Da li Nemačka može da se domogne jedne od najvažnijih svetskih pozicija bez atomskog oružja, jedinog koje je do sada bilo geopolitički efikasno? Kakav je domet ekonomske snage u sukobu s golom, atomskom silom drugih? Odnos prema Srbiji najogoljenije pokazuje nemačku brutalnost prema slabijima od sebe, a to neko pomno prati. Zato mislim da se Nemačkoj ne isplati da ide do kraja.

Ipak, danas s Nemcima imamo nešto važno što nas spaja. Zajednička istorijska opsesija Rusijom, ali iz različitih pobuda. Stotinu godina već traje uspešna borba Anglosaksonaca da se spreči približavanje Nemačke i Rusije. To je išlo dotle da je bivši američki predsednik Buš Mlađi izjavio kako su američke tri crvene linije za upotrebu A bombe interesno spajanje Rusije i Nemačke, pitanje Tajvana i povratak Ukrajine u zajedničku državu s Rusijom. To, na sreću, danas više ne važi. Severni tok, zajednička gasna investicija, najveća svetska investicija, tako malo pominjana na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju, neraskidivo je povezala ekonomske interese Rusije i Nemačke, i ne samo njih. Iako je previše koštao (polaganje na hiljade podmorskih cevi u uslovima ledenih voda), gasovod je zaobišao Poljsku kao glavnu među i nemačko-ruski klin, kako su to SAD zamislile i pokušale da ostvare.

Ta nova, svetski važna geopolitička veza Nemačke i Rusije, koja se postepeno učvršćuje, ima i za nas sudbinsku važnost. Očigledno je da naš interes da sa svojim vekovnim zaštitnikom, kako ga narod u Srbiji uglavnom istinito prepoznaje u Rusiji, pronađemo način da zaštitimo svoje nacionalne interese, sačuvamo prirodne resurse i u perspektivi normalan života na našim prostorima. Koliko će Rusija želeti ili imati interesa da svoje odnose s novim strateškim partnerom usaglašava oko Srbije, pokazaće vreme. Naša politika možda bi mogla pokušati da svoj nacionalni interes oko Kosmeta predloži kao temu na kojoj bi Nemačka pokazala Evropi da nije pretnja po mir i stabilnost Balkana, i time izbila jedan od glavnih argumenata onima što tvrde da je Četvrti rajh uveliko na delu. Da li je to moguće i da li se upravo u tome krije naša šansa?

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner