Da li je Srbija najveći gubitnik izbora?

Bliži se drugi krug predsedničkih izbora i pobednik se već nazire, a to nije država Srbija. Boris Tadić, da se ne zavaravamo, pobediće u drugom krugu – na žalost naše zemlje i naroda. Takođe, sasvim je izvesno s kim će Demokratska stranka napraviti koaliciju i ko će biti novi premijer, kako je to lider tzv. Socijalističke partije Srbije već stigao da proklamuje.

Interesantno je napraviti paralelu sa izborima u Evropi, gde je narod umeo da prepozna manjkavosti i loše rukovođenje državom. Prvi primer je Francuska. Sarkozi je izgubio podršku naroda i morao je da napusti Jelisejsku palatu. Njegov protivkandidat Fransoa Oland juče je zvanično preuzeo dužnost predsednika Francuske. Narod je u prvom socijalisti posle Miterana prepoznao nekoga ko će zemlju izvući iz krize.

Međutim, suština je u tome da su francuski birači uvideli ko je krivac za njihove socijalno-ekonomske probleme i odlučili da ga kazne nepoverenjem. Drugi sličan primer je Nemačka, gde je kancelarka Angela Merkel ubedljivo izgubila na lokalnim izborima u najmnogoljudnijoj i jednoj od najrazvijenijih pokrajina Severnoj Rajni-Vestfaliji, gde je osvojila samo četvrtinu glasova. U pomenutoj pokrajini veliku većinu glasova dobile su opozicione socijaldemokrate. Birači su i u Nemačkoj izabrali promene. Treći primer je Grčka, gde su građani, nezadovoljni rigoroznim vladinim merama štednje, koje su nametnuli strani kreditori, odlučili da na izborima kazne dosadašnji kabinet, što je izazvalo parlamentarnu krizu. Tri stranke koje su dobile najviše glasova nisu uspele da se slože oko daljih mera štednje, tako da nisu uspele da formiraju vladu. Prethodna Grčka vlast izgubila je poverenje naroda jer je prihvatala sve uslove koji su joj zapadni kreditori postavljali.

Zajedničko za sva ova tri slučaja jeste to da su birači umeli i hteli da prepoznaju krivca za sopstvenu tešku ekonomsko-socijalnu situaciju, što sa biračima u Srbiji nije bio slučaj. U našoj zemlji sve više rastu socijalne nejednakosti, bela kuga neprestano uzima svoj danak, tako da će za nekoliko decenija srpski narod biti manjina u sopstvenoj državi. Skupoća je ovde nepodnošljiva, mladi stručni kadar napušta zemlju glavom bez obzira, a oni koji ostaju mogu naći posao jedino po liniji pripadnosti partijama sadašnje, to jest buduće vlasti. To je slučaj u obrazovanju, zdravstvu, mnogobrojnim ministarstvima i agencijama koje su vladajuće partije stvorile da bi zaposlile svoje probrane članove. Uspeh na studijama i završetak fakulteta u roku postali su potpuno nebitni ako u džepu nemate partijsku člansku knjižicu ili, što je možda još gore, dve-tri hiljade evra. Dok nacija sve više stari, mladi nemaju posla, niti nalaze perspektivu u ovoj zemlji sa sve više penzionera, koji su, po svemu sudeći, glasali za SPS-PUPS-JS. Dakle za koaliciju koja je ogroman broj glasova osvojila zahvaljujući pre svega obmanjujućoj retorici Ivice Dačića. Po potrebi, Dačić oblači Miloševićevo ruho, ali ljudi toga nisu svesni i ne prepoznaju da je ovaj političar davno napustio principe na kojima je počivala Socijalistička partija Srbije. Ivica Dačić tumači politiku kako mu je volja, dok je narod na ivici egzistencije.

S druge strane, teritorijalni integritet Srbije postaje sve više ugrožen jer rastu separatističke težnje u Raškoj oblasti i u Vojvodini. Privatizacija i toliko obećavane strane investicije nisu zemlji donele nikakvo dobro, ali narod na izborima sve to nije umeo da prepozna. Duboko sam razočaran, kao i svaki srpski patriota, jer narod u većini glasa za političku opciju koja ga vodi u propast. Demokratska stranka sa samodovoljnim Borisom Tadićem na čelu istrajava u tvrdnji da Evropska unija nema alternativu, čime maže oči narodu i nudi mu šarenu lažu na koju se jadni narod očigledno i upecao. Ljudi nisu u stanju da uvide da se i ta famozna Evropska unija polako urušava u sebe. Ona ima sopstvene ekonomske probleme, kao što možemo da se uverimo na primeru Španije, Portugala i Grčke, i neće uskoro primati nove članove. Budućnost pripada Istoku kako u ekonomsko-socijalnom tako i u vojnom smislu.

Na ovim izborima pravi poraz doživela je proruska opcija i proruski orijentisana Srbija. Srpska radikalna stranka, koja je bila najprincipijelnija u svojim stavovima, doživela je, nažalost, ubedljiv poraz, štaviše, nije prešla ni cenzus, tako da je izgubila status parlamentarne stranke. Srpsko izborno telo nije bilo u stanju da razume globalna svetska kretanja i promene koje se dešavaju. Patriotski orijentisani birači znali su da budućnost pripada istočnoj hemisferi, ali su, nažalost, ostali u manjini. Građani su dozvolili da ih vlast izmanipuliše pričom o tome kako će Zapad učiniti sve da pomogne Srbiji i kako jedino Tadić može da obezbedi ekonomsku i socijalnu stabilnost i nekakvu proevropsku budućnost zemlje – koja je, međutim, sasvim neizvesna, treba samo sagledati aktuelno stanje u EU i ovu tvrdnju neće biti potrebno dalje potkrepljivati. Ali o tome niko ne brine i moje duboko razočaranje srpskim biračkim telom potiče iz osnovne činjenice da ljudi nisu uspeli da prepoznaju izvor i uzrok svoje bede i teškog ekonomskog statusa. Sve više zaposlenih u privredi ostajaće bez posla, a politički tajkuni nastaviće bezobzirno da pune svoje džepove.

Na kraju će sve na političkoj sceni Srbije ostati kako je i bilo, a to će u budućnosti drastično pogoršati ionako težak život građana. Pored loših socijalnih prilika, Srbiju će zadesiti i to što će izgubiti jedinog i najvećeg saveznika Rusiju – upravo zahvaljujući insistiranju vlasti na evroatlantskim integracijama (članstvo u NATO se podrazumeva).

S druge strane, Rusija nam otvoreno nudi da do 2020. godine postanemo regionalni centar Evroazijske unije, koja bi u ekonomskom pogledu predstavljala istinsku garanciju za bolji život građana Srbije u svakom pogledu. Nažalost, prognoze za budućnost ne mogu biti optimističke jer je mračni tunel u kome će se Srbija naći takav da se svetlo na njegovom izlazu uopšte ne vidi. Pored aktuelne vlasti, rezultatima izbora jedino mogu biti zadovoljni njihovi zapadni mentori, koji su ih 5. oktobra 2000. godine i instalirali tu gde su, i koji su želeli i projektovali upravo siromašnu i slabu Srbiju.