четвртак, 21. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Аврамовићева одбрана политичке олигархије и страначког клијентелизма
Политички живот

Аврамовићева одбрана политичке олигархије и страначког клијентелизма

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
понедељак, 04. јул 2016.

Деловање добро организованих и упорних ботова на друштвеним мрежама снажно обележава функционисање владајуће Српске напредне странке, они су постали нека врста њеног заштитног знака. Они су постављени као део солидно уходане и јасно вођене партијске машинерије која има прецизно одређени циљ - да што истрајније и свеобухватније, испољавајући непрестано своју идеолошку и политичку будност, брани политичке потезе владајуће странке и њеног и неприкосновеног вође. При томе, у опис редовног посла им спада и дезавуисање политичких противника и покривање сваког оног ко исказује критички однос према деловању владајућег режима.

Њихов рукопис је већ увелико препознатљив не само на друштвеним мрежама и све чешће служе за подсмех, али и за жаљење. Поред овог првог ешалона напредњачких ботова у нашој јавности је присутна и софистициранија врста ботова - напредњачких политичких аналитичара и дежурних коментатора који имају на исти начин постављене циљеве, да политици владајуће партије и потезима свеприсутног напредњачког вође дају њему толико потребни теоријски и интелектуални ниво.

Та врста аналитичарских ботова се већ препознаје као део пропагандистичког апарата владајуће партије иако они настоје да углавном неуспешно и неубедљиво фингирају објективност и демонстрирају „теоријски“ приступ у објашњавању и оправдавању највећих афера и кршења основних демократских и цивилизацијских начела. Они су увек на располагању и селе се из емисије у емисију и имају повлашћени положај у нашој штампи и медијима.

Једна од водећих теза коју они непрестано заступају је њихово залагање да се сви спорови и политичка неслагања око изузетно важних социјалних и политичких питања неизоставно морају да се решавају у оквиру институција система. И то говоре функционери странке која је пре доласка на власт организовала многобројна изванинстутуционална окупљања и митинге против тадашње владајуће структуре. Али то је брзо заборављено доласком на власт и сада се упорно инсистира на тврдњи да сваки грађански и социјални протест доводи до дестабилизације владајућег система и призива насиље, хаос и нихилизам.

Зар је лавина великих протеста у Француској након усвајања новог закона о раду довела до дестабилизације демократије у Француској у којој је пре тога уведено ванредно стања, али ни то ипак није спречило грађане да устану у одбрану својих угрожених социјалних и радних права. Ову тезу о потреби очувања стабилности у оквиру партијског и институционалног система најјасније је артикулисао један од истакнутијих напредњачких ботовских идеолога Зоран Аврамовић у тексту „Грађанизам као опозиција“, објављеном у Вечерњим новостима 16 јуна 2016 године.

Он изричито тврди да се грађанистичка идеологија самопредставља као неполитичка активност појединаца окупљених у групу и њихов највећи политички пропуст и огрешење је у томе што се као НВО центри и иницијативе убацују на разне начине у јавни простор политике. Без обзира на то што он каже да то није никакав партијски забран, за Зорана Аврамовића је то „поље деловања политичких организација које се боре за власт и одговорност“.  Док су грађанистички покрети смишљени за “успостављање дистанце према политичким партијама, а за аутономно деловање у циљу општег интереса“.

Из овако формулисаних ставова је јасно да Зоран Аврамовић брани тезу да су политичке партије неприкосновени и неупитни актери у политичком пољу освајања и вршења власти, а сви остали друштвени и политички актери су у ствари нека врста кукавичјег јајета и треба да се сврстају међу политичке партије, а не да образују грађанске иницијативе и друштвене покрете који се на другачији и иновативнији начин боре за одређене политичке циљеве и друштвене интересе у политичком пољу одбране општег добра. Не може се сувислим аргументима бранити настојање да се успостави монопол политичких партија на артикулисање и заступање општих интереса грађана.

Заиста делује гротескно реченица Зорана Аврамовића да се “грађанске иницијативе као параполитичке групе самоорганизују без избора грађана. Такво самоорганизовање нема мандат за обављање јавног посла. А самоизбор не зна за полагање јавног рачуна. Другим речима они теже моћи и утицају на власт али без икакве одговорности.“ Негирање права на самоорганизовање, како то отворено чини Зоран Аврамовић, спада у најгрубље поништавање и обесмишљавање основних начела демократског политичког деловања и могућности да се у афирмише активни и политички пунолетни грађанин који се усуђује да критички мисли и делује мимо устаљених партијских образаца.

Ако се „политичке странке организују управо због моћи која подлеже одговорности“, како нас подучава Зоран Аврамовић, зашто онда у нашој јавности етаблиране политике имају по свим релевантним истраживањима најмање угледа, а изложене су и отвореном презиру грађана. И то није ситуација везана само за Србију, већ је то општи светски тренд да политичке странке управо зато што их интересује само моћ, освајање власти и њихови уски интереси и при томе негирају сам принцип одговорности губе углед и друштвени утицај.

Борба против партитократије постаје један од главних политичких процеса који на друштвену сцену изводи нове друштвене покрете и грађанске иницијативе као противтежу систему владавине партија које су огрезле у корупцији , непотизму и неодговорности. Управо зато што се олигархијски и клијентелистички принцип јасно препознају у деловању странака и јављају се друштвени покрети и иницијативе које у политички простор доносе толико потребну политичку динамику, нове идеје и самоорганизоване грађане који желе промену окошталих и самодовољних партијских структура.

Али Зоран Аврамовић у својој „аргументацији“ иде и даље тврдећи да „самоорганизовани грађанизам има проблем и са артикулацијом општих интереса. Они своје посебне интересе представљају као опште или узурпирају право да општи интереси представе као свој.“ За разлику од странака које по овом „теоретичару“ партијских забрана решавају проблем заступања општег интереса тако што свој пре свега јасно одређен партикуларни страначки интерес проглашавају за општи покривајући се неприкосновеном већинском вољом бирачког тела. То се најбоље могло видети у слогану СНС, који је гласио „Уједињени можемо све“, што је огледни пример како треба под окриљем владајуће структуре да се заступа општи интерес.

Међутим, јасно је да је текст Зорана Аврамовића има веома јасно одређену ботовску сврху и задатак, а он се састоји у доказивању да иницијатива грађана „Не да(ви)мо Београд“ у ствари само потврђује његову псеудотеоријксу тезу да се ради о „узурпацији оног општег интереса који се изражава на демократским изборима. Какав општи интерес грађани подржавају можемо сазнати једино на изборима за разне нивое власти“. При томе њега нимало не брине чињеница да је на протекле изборе изашло 56 посто бирачког тела, што се сигурно не може означити као висок ниво учешћа грађана у изгледа једино могућем артикулисању општег интереса.

Да ли то значи да након избора не треба да постоји политички и друштвени живот мимо партија и изабраних партијских представника у Скупштини јер они су сада једини овлашћени да одреде шта је општи интерес, а грађани могу само да ћуте и покорно чекају нови изборни циклус. Овде су у питању елементарни принципи демократије које нема без функционисања политичких партија, али она није могућа ни без грађанских иницијатива, самоорганизованих друштвених покрета и иницијатива и критичке јавности као изузетно значајног корективног друштвеног фактора.

Обављајући свој ботовски задатак да одбрани став да је СНС „ добио убедљиву подршку за своју политику између осталог и за план да се лева обала Саве урбанизује“, Зоран Аврамовић нас подсећа на чињеницу отпора изградњи пруге Београд–Ниш 1884, иако се ради о потпуно другачијем политичком и друштвеном контексту. Он тако својој ботовској “аргументацији“ даје и својеврсну историјску перспективу јер да је „победила ондашња опозиција, изградњи пруге данас бисмо ишли пешке од Зеленог венца до Ниша и од Ниша до Београда“.

Али ради се о очигледној политичкој манипулацији која има за циљ да покаже далекосежност напредњачког визионарства у градњи Београда на води, чију су оправданост оспорили сви најзначајнији ауторитети из области грађевинарстава , урбанизма и архитектуре. То није била расправа у српској народној скупштини с краја деветнаестог века, у којој су изношени ставови да ће долазак железнице разорити дотадашњи патријархални начин живота у Србији, овде су у питању сериозне и утемељене академске и стручне расправе које су довеле у питање овај „модернизацијски“ подухват изградње Београда на води. Али то није заступање општих интереса за које су, по Зорану Аврамовићу, задужени једино изабрани партијски представници и партије у којима се једино може одвијати политички живот.

Све изван тога је у сфери параполитичког деловања, које није способно да артикулише општи интерес и не познаје принцип одговорности. Није случајно што се у озбиљним теоријским разматрањима говори већ дуже време о озбиљној кризи демократије, јер она је постала систем у коме доминира партитократски облик владавине а демос остаје изван токова одлучивања.

Зато је самоорганизовање грађана и настанак различитих грађанских иницијатива у којима учествују самосвесни људи жељни промена и нових иницијатива израз тежње да се демократском систему врати изгубљни дигнитет и интегритет, али и отвори стваралачки простор за ревитализацију основних демократских начела – слободе удруживања, критичког дијалога и мишљења, поделе власти, компетентности и одговорности, али и развијања свести да грађанин није немоћан пред савременим партитократским системом јер његов глас се и поред свих препрека ипак чује и препознаје као реафирмација потребе да се савремени човек усправи и освоји своју политичку и грађанску пунолетност.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер