Početna strana > Rubrike > Politički život > Autošovinistički iskorak i “gostovanje“ srpske reprezentacije u Beogradu
Politički život

Autošovinistički iskorak i “gostovanje“ srpske reprezentacije u Beogradu

PDF Štampa El. pošta
Igor Marković   
subota, 28. januar 2012.

Početak 2012. godine obeležila je kulminacija srpskog autošovinizma, koji je nakon 5. oktobra 2000. faktički postao deo vladajuće ideologije, kada su ga nove političke, kulturne i medijske elite svesno ili nesvesno prihvatile kao sredstvo za trajno obezbeđivanje zapadne hegemonije u Srbiji.

Počelo je prilikom obeležavanja 20 godina Republike Srpske – jedine teritorije na Zapadnom Balkanu (uključujući tu i Srbiju) u kojoj reč „Srbin“ nema pežorativno značenje. Pored gnusnih napada, omalovažavanja i vređanja koji su hronično dolazili od bošnjačkog i hrvatskog političkog estamblišmenta, u šovinističko negiranje ovog međunarodno priznatog srpskog entiteta svesrdno su se uključili prvaci tzv „Druge Srbije“, podržavši jednog od najžešćih dežurnih pljuvača po svemu što je srpsko, koji je o konkretnom događaju napisao, nedvosmisleno, jasno i glasno, da bi raznošenje bombom kompletnog političkog i duhovnog vođstva srpskog naroda koje se okupilo na proslavi godišnjice bio „civilizaciski iskorak“.

Dakle, ne radi se ni o kakvom „širem kontekstu“, nego o direktnom žaljenju što eksplozivom nisu razneti Srbi okupljeni u Boriku na proslavi Republike Srpske. Nakon početnog šoka i mlake reakcije domaćih medija i vlasti, s obzirom da se radi o pomoćniku predsednika skupštine Crne Gore, skočili su autošovinisti iz Beograda braneći Nikolaidisovu „slobodu govora“ i zgražavajući se što su pojedini mediji iz Srbije uopšte pisali o ovom incidentu. A u protestnoj noti Srbije zbog navedene rečenice, videli su, ni manje ni više, nego „nastavak hegemonističkih pretenzija Srbije na Crnu Goru“. Dakle, dotle je došlo! Direktan pozivanje na ubijanje Srba je „umetnost“ i „sloboda govora“. A mi ne smemo više ni da se bunimo što neko hoće da nas istrebi, dok se svako protivljenje ubijanju ovog naroda tretira kao „velikosrpski hegemonizam“. I to, pazite, nije reakcija neke neoustaške organizacije iz Zagreba, to je reakcija „Foruma pisaca“ iz Beograda čiji se članovi smatraju delom „kulturne elite“ove zemlje.

Radi se o novom, do sada nezapamćenom, izlivu mržnje i agresivnosti prema sopstvenom narodu i državi, jer više ne postoji govor mržnje, teroristički akt ili plan o fašističkom istrebljenju srpskog naroda koji neće naići na „razumevanje“, simpatije i podršku određenih ljudi iz tzv. Druge Srbije, inače rođenih Srba.

Kada dvanaest godina imate ovakvu elitu, šta onda možete da očekujete od običnog naroda kome bi ona trebala da bude uzor? To smo mogli videti na rukometnim utakmicama naše reprezentacije na Evropskom prvenstvu koje se održava u Srbiji. Rukomet je jedan od najpopularnijih evropskih sportova, u Srbiji možda potisnut uspesima vaterpolista i odbojkaša, odnosno neuspesima košarkaša i fudbalera, ali još iz bivše Jugoslavije postoji tradicija igranja ovog sporta i uvek solidna reprezentacija. Selekciju Srbije, koja je sjajno otvorila prvenstvo, „podržale“ su poluprazne tribine beogradskog Pionira, inače veoma akustične sale, u kojoj je atmosfora ovoga puta bila kao da se prikazuje balet „Labudovo jezero“. Pitanje je da li uopše postoji evropska država u kojoj bi podrška sopstvenoj reprezentaciji bila na ovom nivou. Ako postoji, onda bi se verovatno radilo o zemlji u kojoj je retko ko uopšte čuo za sport i rukomet.

Prvo sam, naravno, okrivio Beograd. Znam da utakmice nacionalne reprezentacije nisu tako privlačno „događanje“ kao deljenje japanskih trešanja, koncert Dina Merlina ili otvaranje Mosta na Adi. Ali kada u gradu od 1.700.000 stanovnika ne može da se okupi 5.000 ljudi spremnih da navijaju za svoju nacionalnu selekciju, onda je jasno da su stanovnici tog grada potpuno indiferentni i ravnodušni za sve što ima predznak nacionalno. Pogotovo kada vidite kako i u kom broju makedonski navijači u Nišu bodre svoju reprezentaciju, koja inače nema gotovo nikakvu tradiciju u ovom sportu.

Međutim, kada je započeo drugi krug takmičenja shvatio sam da se, nažalost, radi o slici i prilici cele Srbije, a daBeograd kao najveći grad samo najbolje ilustruje opšti ponor i autošovinistički duh koji je zavladao ovom zemljom. Naime, nakon više odličnih partija i konačno, nakon pobede nad Šveđanima, Srbija je obezbedila plasman u polufinale Evropskog prvenstva i tako dobila mogućnost da se bori za neku od medalja, prvi put od 1996. kada je u Španiji osvojila bronzu. Svoju sjajnu reprezentaciju srpski navijači odlučili su da „nagrade“ time što se nisu pojavili na sledećoj utakmici koja se igrala upravo sa Makedonijom, tako da su se srpski rukometaši osećali kao na gostujućem terenu u sred Beograda, dok su prilikom svakog napada slušali gromoglasne zvižduke deset hiljada makedonskih navijača i, naravno, radost i oduševljenje u hali kada protivnička selekcija postigne pogodak. Dakle, od sedam miliona stanovnika Srbije nije se moglo skupiti 5.000 ljudi koji će bar doći da gledaju svoju reprezentaciju, a da ne govorimo o aplauzu, pevanju, skandiranju ili nekom drugom izlivu emocija, kakvih je kod Makedonaca bilo na pretek.

Jasno je da ovo nema nikakve veze sa nedostakom novca. Uostalom, da li Makedonija pliva u parama, pa oko 10.000 ljudi nije imalo nikakav problem da prevali preko 500 kilometara do Beograda, plati smeštaj nekoliko dana i karte za utakmice? Ovde je reč o apatičnom i autističnom narodu, koji jedanaest godina sluša mit o devedesetim[1], po kome su Srbi jedini krivci i zločinci u ratu nakon raspada Jugoslavije, mit o Evropskoj uniji, u kome se raznoraznim lažima nameće kompleks niže vrednosti prema Zapadu. Ovde je reč o narodu kome se njegovi krvnici i neprijatelji koji i dalje čereče Srbiju predstavljaju kao prijatelji i „partneri“, a njegov jedini iskreni prijatelj Rusija predstavlja kao krvni neprijatelj. Jedanaest godina ovaj narod trpi ispiranje mozga od korumpirane, nezrele i iskompleksirane kulturne, medijske i političke elite, od čega je najpogubniji teror „domaćih“ medija, koji su u potpunosti pod kontrolom zapadnih kompanija. Zahvaljujući ovim elitama srpski narod je izgubio pravo, slobodu i moć da racionalno misli, da zastupa interese svoje države i svog naroda.

Godinama se u pojedinom srpskim medijima forsira parola „sramota me je što sam Srbin“, i to zbog raznih gluposti ili zločina koji nemaju nikakve veze sa nacionalnom pripadnošću žrtve ili počinioca. A sada smo, između ostalog, zahvaljujući i toj paroli, došli u situaciju da se naši rukometaši u beogradskoj areni osećaju kao na gostujućem terenu i da normalne, poštene i pametne ljude stvarno počinje da bude sramota što su Srbi – ali iz suprotnog razloga. Ostaje nam samo da se nadamo da posle večerašnje polufinalne utakmice neće biti dodatnog razloga za to osećanje.


 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner