Jasno je stoga da je ovaj zakon o strankama ustrojen tako da politički privileguje bogat(ij)e Srbe, odnosno njihove stranke, kao i stranke nacionalnih manjina, i samim tim diskriminiše sve one Srbe koji su ekonomski slabi.

Prema programskim dokumentima decentralizacija mnogo liči na federalizaciju, takva Srbija imaće pedesetak novih ministara, šestotinak poslanika i amin za konačni raspad. Ali važno je da je novi stranački drug „zaboravio“ kako je Dinkića grdio preko BK televizije.

Danas je utvrđeno da društvo mora da se bitno osloni na ključni instrumentarij nacionalne države ako hoće da ima stabilan razvoj. I obrnuto, ako se osloni na integrativne procese, nužno propada.

To je u stvari derivat vladajuće političke koncepcije koja nastoji da što više promoviše i sprovodi tzv. politiku normalizaciije odnosa između Srbije i Kosova, što je jedan od odlučujućih preduslova za nastavljanje procesa evropskih integracija.

Iako su sve stranke vladajuće koalicije zdušno pomogle integracijama zemlje u EU, narod doživljava Demokratsku stranku kao najodgovorniju i za ustupke pred ucenama iz inostranstva i ponižavanje vlastite države.

Najgore će biti ako istorija zabeleži da je nova demokratska vlast, bez obzira na propuste ranijih, izgubila deo svoje teritorije. Bojim se da se i to može desiti, ako se ima u vidu pod kojim uslovima su započeti i kako su se vodili pregovori Beograda i Prištine u Briselu.

Predsednik Srbije, koji je zaboravio da je predsednik svih a ne samo DS građana, tri puta zaredom obilazi Fiat, iz koga, ni pored ogromnih ulaganja Srbije, nije izašao još ni jedan novi automobil 500L.

 Kroz vekove, od postanja pa do današnjih dana, Srbe prati sudbina stalnih ratova, deoba i seoba. U dugoj srpskoj istoriji nije pronađena nacionalna strategija sa kojom bi se obezbedio održiv mir, demografska stabilnost i sveopšti napredak

Pošto smo narod koji voli da osluškuje svetske trendove, Evropska unija i MMF su „out“, nacionalni interesi su „in“. Ja sam neko ko se nikad nije zalagao protiv ulaska Srbije u Evropsku uniju, što sam više puta naglašavao, iako su mnogi stekli pogrešan utisak gledajući moj film „Težina lanaca“.

Zoran Đinđić nije zatekao snagu ove pozicije nego ju je svojim dolaskom podario, a legitimitet i moć crpeo je iz neponovljive pobede na izborima decembra 2000. godine. On je nominalno bio premijer ali je uz to bio i koordinator i kontrolor skupštinske većine.