субота, 04. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Косово између Лазареве клетве и Томине заклетве
Политички живот

Косово између Лазареве клетве и Томине заклетве

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
уторак, 27. март 2012.

Све и свашта у животу потписујемо, и често се кајемо због тога. Но, због једног потписа којег смо 2007. дали негде: на улици, пијаци, у сеоској продавници, интернету, свакако нећемо жалити. Био је то потпис петиције којом тражимо да се на телевизији преноси процес др Војиславу Шешељу пред Хашким трибуналом. Петицију је потписало 717.000 људи. Осим чланова некадашње СРС, петицију су у целом свету потписивали многи интелектуалци, политичке присталице а и противници Војислава Шешеља. Свима је било јасно да се неће одвијати обичан процес, и да би било интересантно пратити га.

Користећи овај демократски потенцијал, тадашњи (а и садашњи) директор РТС захтева од председника савета РРА, Цекића да се процес преноси речима: „На основу петиције од 717.000грађана, РТС зна да је јавност врло заинтересована. Знате ли ви?“ Шта се након тога све дешавало, ми то не морамо знати, али знамо да до преноса суђења није дошло, осим у неким ретким приликама. Уместо тога прибегавало се тзв. „одложеним преносима“ или снимцима у ситне сате, након маратонских преноса празне скупштинске сале, након Жикиних шареница, Курсаџија и Гранд парада. Ипак некако је та информација из Хага долазила до, нажалост, ретких заинтересованих гледалаца, све до последње три вечери, у којима је Шешељ износио своју завршну реч. Те три вечери смо сви гледали једну моралну вредност, за коју смо мислили да је ишчилела из српског националног бића. Бескомпромисну борбу за истину без страха за сопствени живот, али са вером у будућност.

Неометан као иначе, разним упадицама хашких судија, Шешељ је концизно и хладнокрвно говорио не само о својој одбрани, него и о актуелном политичком тренутку, здравственом стању, па чак и о поступцима према њему у случају смрти услед третмана у затвору. Све мирно, разложно, оштроумно, са великом дозом презира, према институцији у чијем казамату борави безмало десет година. Ово признају, чак и јавно, и најжешћи Шешељеви политички противници. Један моменат у току првог дана изношења завршне речи, привукао је нарочиту пажњу. То је изјава у којој Шешељ доводи у везу једног француског обавештајца, са до јуче њему најближим сарадницима, Томиславом Николићем и Александром Вучићем. Шешељ у овом делу каже:

„Тај француски обавештајац зове се Арно Данжан, сада је члан Европског парламента на листи странке ратног злочинца Николе Саркозија. Зашто ратног злочинца? Због бомбардовања Либије. Арно Данжан је један од главних заштитника највећег мафијашког боса на Балкану, Станка Суботића званог Цане Жабац. Он му пружа заштиту и рачуна да ће уз његову помоћ да постигне неке политичке ефекте у Београду, јер садашњи режим, без обзира на то што је изразито прозападни, без обзира на то што често прихвата захтеве западних сила на уштрб интереса српског народа, није спреман баш до краја да изда, и зато они праве алтернативу која ће прихватити све. Нећете ви да прихватите независност Косова, хоће Томислав Николић и Александар Вучић, нећете ви то да урадите, хоће њих двојица, нећете ово, хоће њих двојица“...

Ако се вратимо три године уназад, сетићемо се сведочења Ратка Кнежевића (иначе кума Мила Ђукановића, и доброг познаваоца балканског подземља), у коме тврди да су се у париском хотелу Риц ( једној од скупљих дестинација у „граду светлости и љубави“), са Суботићем и Ђукановићем састајали и Николић и Вучић још 2007. године, дакле још док је овај двојац водио Шешељеву СРС. Мило, као прекаљени борац, зна стићи и утећи (нарочито ово друго), мангупски одбија да ово коментарише јер, како каже: „Глупости никада не коментарише“, а неискусни Тома и Аца се запетљавају у кучине демантијем да су се: „Случајно ту нашли“. И ми смо им поверовали. Схватили смо да је париски хотел Риц, нешто као Цветкова пијаца, где се људи случајно нађу код тезге са купусом, и оду на пилећа крилца и пиво, да се испричају. Верујемо у свашта, па што не и у ово?

Међутим, Шешељева изјава коју смо цитирали баца ново светло на догађаје на нашој политичкој сцени у последњих пет година, а нарочито откад је на власти ова влада, која се цинично хвали тиме да јој је највећи успех што се одржала на власти све четири године. По многима, влада је иза себе оставила катастрофалне резултате, али што јесте - јесте, одржала се на власти читав мандат, углавном због тога што није имао ко ни да је адекватно нападне, и критикује њен рад.

Изјаву коју смо цитирали, није дао макар ко. Дао је Војислав Шешељ. Особа којој и најупорнији противници не оспоравају интелигенцију и храброст. Личност која је, видели смо то у Хагу, спремна до гроба да истраје на путу истине. Ова изјава се не односи на макар кога. Она се односи на Томислава Николића и Александра Вучића, његове најближе сараднике, којима је он био у правом смислу политички отац. Овај двојац, коме је Шешељ у Хагу именовао кормилара ће се након избора највероватније наћи на местима премијера, односно министра спољних послова. А тај двојац од стране свог политичког родитеља није оптужен за макар шта, него за велеиздају, и тиме је одагната свака сумња да се расцеп у СРС десио како би Шешељеви људи лакше дошли на власт, па се онда опет ујединили. Сада је све јасно. Да ли баш све?

Очекивало се да ће на овако тешке оптужбе поменути двојац одмах сутрадан оштро реаговати. Када се то није десило, помислили смо да се ипак ради о политичкој зрелости, јер Тома и Аца чекају да се мало утисци слегну, па ће хладне главе одговорити Шешељу, да то није истина, да неће да стају Шешељу на муку, и да ће остати достојни борци за целовитост Србије, на шта се Николић и јавно заклео са говорнице пред неколико стотина хиљада људи, на митингу „Косово је Србија“, 21. фебруара 2008, дакле пола године након париске чајанке у хотелу Риц, а пола године пре коначног и формалног разлаза са Шешељем. Међутим ни до данас нико не каже ништа. Код нас је одувек ћутање било знак одобравања, ergo, Шешељ је говорио истину.

Поновимо, не ради се овде о некаквим политичким безвезњацима. Ради се о људима који су у политици већ преко 20 година. Штавише, ради се о људима који ће захваљујући нашим ђурђевданским гласовима заузети битне позиције у овој држави. Један не крије да ће бити премијер, а други пак невешто крије да је место шефа дипломатије оно што му прија. Дакле полуге власти приграбиће (не својом кривицом) људи који су од свог политичког учитеља означени као неко ко ће потписати капитулацију.

А могу ли они то? Могу и не могу, како се узме. Не могу, јер би чак и у очима њихових најватренијих присталица били препознати као националне издајице (не заборавимо да је већина СНС чланства проистекла из СРС, странке изразито националне провенијенције). Али индиректно могу. Могу да кажу да су погубном владавином „жутих“ доведени пред свршен чин. Па шта сад ми ту хоћемо. Нису они чаробњаци, па да враћају време уназад. Па кад су „жути“ већ изгубили Косово, зашто сваљивати кривицу на њих двојицу!? Боље се окренути светлој европској будућности! И тако даље, и томе слично. Изговора има на претек.

Може се чак десити коалиција ДС и њених сателита, са СНС, након чега би измена Устава, у погледу његове преамбуле и члана 10 (о ћирилици као званичном писму) била врло лако изведива. Обе стране говоре да се таква коалиција никада неће десити, али поучени искуством формирања садашње владе 7. јула (sic!) 2008, “никад” је само мало више времена. Наравно да ретко ко навија за такав развој догађаја, али јавља се зебња чим се крене у анализу.

Др Војислав Шешељ је врло свестан у каквим се канџама налази. Хашку правду је лако разобличити простом статистичком анализом казни и политичког ранга, Срба према свима осталима. Не треба за то много познавања међународног процесног права. Њему ће вероватно бити изречена казна, независно од правне тежине аргумената. Врло лако се може десити да је оно што смо гледали три ноћи у оквиру завршне речи др Војислава Шешеља, његова „лабудова песма“. Потпуно свестан положаја у коме се налази, он је изрекао много тога о чему би било добро да размислимо. Мислим, ако нам је након премного година турбо-фолка преостало слуха и за „лабудове песме“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер