четвртак, 23. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Политички лексикон > Моамер ел Гадафи - Државник којег је "школовала" Сахара
Политички лексикон

Моамер ел Гадафи - Државник којег је "школовала" Сахара

PDF Штампа Ел. пошта
Миодраг Зарковић   
среда, 29. јул 2009.

Може човек из пустиње, али пустиња из човека никада: одрастао на ивици Сахаре, Моамер ел Гадафи и данас је, у позним шездесетим и после пуних 40 година на челу Либије, нераздвојан од шатора и камила. Где год да путује, а државничке дужности вуку га на све крајеве света, Гадафи води са собом камилу и спава искључиво у свом шатору. Када год неко од колега политичара долази њему у посету, а често му свраћају, Гадафи га дочекује – у шатору.

Они који га боље познају кажу да му је песак Сахаре урезан и у карактер. Бенџамин Барбер, амерички политиколог који се неколико пута састајао са Гадафијем током протекле деценије, овако је описао најпознатијег пуковника на планети:

– За једног аутократу, он има изненађујуће смирен, чак филозофски темперамент. У њему првенствено видим припадника берберског племена, некога ко је проистекао из пустињске културе. Зато и јесте атипична појава међу модерним државницима. Мислим да му је та пустињска култура и дала одређену истрајност и упорност.

Шатор и камила ни изблиза нису једино што је, по западним стандардима, необично код Моамера ел Гадафија. Американце и Европљане једнако збуњује и његово име, које, према чланку објављеном 2004. у лондонском Ивнинг стандарду, може да се транскрибује на 37 начина! Зато га медији широм Европе и Америке врло различито потписују – једни га зову Муамар ел Гадафи, други Моамар Гадафи, трећи Моамер ел Кадафи, итд.

Најшокантнија је, ипак, његова политика. По томе како управља Либијом – у којој, узгред буди речено, већ три деценије званично носи само протоколарну титулу "Вође и лидера револуције", али у којој несумњиво има апсолутну власт – Моамер ел Гадафи померио је многе стандарде у руковођењу државом. Почео је као ватрени заговорник арапског уједињења, а затим се разочарао у Арапе, па је данас промотер јединства Африке "којој је много боље без Арапа"; био је најљући противник Америке, а данас је један од кључних савезника Вашингтона на Блиском истоку; некада није жалио пара и муниције како би помогао Палестинцима у борби против Израела, а сада за Палестинце тврди да су идиоти...

Уосталом, био је близак Београду и у доба СФРЈ, и у доба СРЈ, и док нам се држава звала Србија и Црна Гора, а остао нам је привржен и данас, када смо "само" Србија. Где ћете чудније од тога!

У најширим слојевима становништва наше планете Гадафи је вероватно најпознатији по телохранитељкама, односно десетинама лепотица – штавише, девица – које су ангажоване у његовом личном обезбеђењу (тврди да је жене много теже деконцентрисати него мушкарце). Међутим, његов траг у историји биће много озбиљнији од пуког пола особа које га чувају. Сахара је, од памтивека до данас, дала човечанству небројене знамените политичаре, ратнике, уметнике и мислиоце. Након свих тријумфа које је остварио и свих пораза које је претрпео, Гадафи је заслужио да стоји уз раме претходним великим "синовима пустиње".

Бунтовник одмалена

Под пуним именом Моамер Абу Минјар ел Гадафи, јунак наше приче рођен је 7. јуна 1942. године у пустињској области Сирте на северу Либије. Одрастао је у бедуинској, сељачкој породици, којој је, поред пољопривреде, главна активност била – револуција. Наиме, Моамеров отац Мухамед Абдул Салам бин Хамед бин Мухамед ел Гадафи (како ли би тек њега транскрибовали западни медији), заједно са многобројним рођацима, врло активно је учествовао у побунама против италијанских колониста који су владали Либијом све до Мусолинијеве капитулације у Другом светском рату, односно, до 1947. године, када се Италија, потписом на мировни споразум са Савезницима, званично одрекла својих колонија.

Гадафи је учествовао у великим уличним антиизраелским демонстрацијама у граду Себи, где је био на школовању. Мада још голобрад, био је међу најжешћим протестантима, па је убрзо по смиривању демонстрација и престанку Синајског рата протеран из града

Италијанска владавина Либијом била је изузетно сурова, претпоставља се да је више од трећине либијског становништва страдало у "радним камповима". Највише жртава било је међу бедуинима, од којих је, према каснијим проценама, половина платила главом италијанску окупацију – или су погинули у борбама са италијанском војском, или су умрли у заробљеништву. Моамеров отац Мухамед и један његов брат чак су и робијали због оружаних сукоба са италијанским окупационим снагама, тако да није никакво чудо што је мали Моамер, заједно са бедуинским генима, још у раном детињству покупио и револуционарне склоности.

Моамер је, ипак, одрастао у независној Либији, која је званично прогласила самосталност 24. децембра 1951. Али то никако није значило мирније одрастање. Напротив, за некога ко још у тинејџерском узрасту показује политичке амбиције, као што је био случај са Гадафијем, Блиски исток са својим непролазним кризама пружа безброј прилика за одлучно деловање.

Гадафију одлучност није недостајала. Први пут ју је јавно показао већ 1956, када је имао тек 14 лета. Те године избио је Синајски рат, односно здружени напад Француске, Велике Британије и Израела на Египат, узрокован кризом око Суецког канала. Тадашњи египатски председник Гамал Насер национализовао је Канал, што је разбеснело Британце, Французе и Израелце, који су крајем октобра отпочели војни сукоб са египатским снагама (упркос оштром противљењу администрације тадашњег председника САД Двајта Ајзенхауера, као и резолуцији УН која је гарантовала Египту право да контролише канал, али уз обавезу да дозвољава пролаз страним бродовима) – израелска војска је продрла преко Синајског полуострва и убрзо га заузела, уз снажну подршку британске и француске авијације.

То је био велики ударац за цео арапски свет, који је у Насеру видео свог лидера. Млади Гадафи био је посебно погођен, пошто је већ тада био увелико прихватио панарапске идеје Насера, који му је био идол. Гадафи је учествовао у великим уличним антиизраелским демонстрацијама у граду Себи, где је био на школовању. Мада још голобрад, био је међу најжешћим протестантима, па је убрзо по смиривању демонстрација и престанку Синајског рата протеран из града!

Тако радикалан ангажман на самом почетку пубертета био је јасан сигнал да Гадафи неће живети од привлачног изгледа – иако је у младости, међу пријатељима, био познат по надимку "Лепи" – већ од политике.

Протеривање из Себе није зауставило његово образовање, јер се пребацио у приморски град Мисурату где је завршио средњу школу. Тамо је наставио са револуционарним активностима, окупљајући око себе истомишљенике, тачније, противнике тадашњег краља Идриза, чији је режим био прозападно оријентисан. Гадафи је у Мисурати чак основао илегалну групу посвећену збацивању монархије.

Октобра 1963. уписао се на Војну академију у Бенгазију. Већ тада је, захваљујући урођеним лидерским способностима, успешно командовао својим људима: већину чланова његове илегалне групе наговорио је да такође упишу Војну академију. Тамо је, међу колегама питомцима, наставио да регрутује будуће саборце, па је његова група постајала све бројнија и утицајнија.

Долазак на власт

Дипломирао је на Војној академији 1965, после чега је био упућен у енглески градић Вочфилд, на додатну, једногодишњу обуку на британском војном колеџу. По повратку са Острва, постао је официр за везу Либијске војске.

Гадафи и његови следбеници су 1. септембра 1969. извели идеалан војни преврат: свргнули краља Идриза не испаливши практично ниједан метак

Свега три године војне службе и чин капетана били су му довољни да од завереничке групице младића, коју је направио током школовања, створи велики антирежимски Покрет слободних официра. Колико талента за револуцију поседује Гадафи, било је јасно не само по томе што је лично руководио целим покретом и једини знао све његове огранке, већ и по томе што власти нису имале никаква сазнања о постојању Моамерове растуће мреже сарадника и помагача.

Гадафи и његови следбеници су 1. септембра 1969. извели идеалан војни преврат: свргнули краља Идриза не испаливши практично ниједан метак! На опште одушевљење народних маса, завереници су искористили то што је краљ био на лечењу у Турској и Грчкој, а његове трупе очигледно врло неспремне за обрачун са "унутрашњим непријатељем", па су у кућни притвор ставили његовог братанца, принца Сајида Хасана, који је требало да преузме власт сутрадан, 2. септембра, за када је била заказана Идризова абдикација у корист Сајида.

У самом пучу учествовало је тек седамдесетак официра, а цео посао био је завршен за два сата. Не памти се ефикаснији преврат. Додуше, либијске војне снаге су, у тренутку револуције, бројале тек око 6.000 војника, што је Гадафију знатно олакшало посао.

Први потез војне управе био је да укину монархију и прогласе Либијску Арапску Републику, којом је управљао Револуционарни комитет, на челу са Гадафијем. Принца Хасана убрзо су осудили на три године затвора, а свргнутог краља Идриза у одсуству су осудили на смрт, па је он до краја живота остао у Египту. Пресуда Идризу, међутим, више је била формална, јер Либија никада касније није инсистирала на његовом изручењу. Штавише, Гадафи и Идриз су, у првим данима после преврата, склопили споразум којим се свргнути краљ обавезао да неће припремати или призивати никакву страну интервенцију која би га вратила на власт, док су револуционари гарантовали безбедност Идризове породице која је остала у земљи. И једна и друга страна верно су испоштовале споразум.

По успешном завршетку војног пуча, Моамер је себи доделио већи чин. Међутим, за разлику од често мегаломанских спољнополитичких амбиција које ће га касније карактерисати, овом приликом био је скроман: уместо да се прогласи генералом, као што је то обичај међу војним револуционарима, Гадафи је узео чин пуковника, који је задржао до данас.

Зато није био нимало уздржан када је преименовао државу. Промена званичног назива Уједињеног Краљевства Либије била је неминовна, с обзиром на то да је монархија угашена. Али Гадафију и његовим саборцима није било довољно да своју отаџбину назову републиком, што је државно уређење којим се поноси већина арапских земаља. Гадафи је отишао корак даље, па је осмислио термин "џамахирија", који у преводу са арапског значи "владавина народа". Назив државе званично је промењен у Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија марта 1977. године.

Културна револуција

Преузимање власти било је, испоставиће се, лакши посао од руковођења земљом, која је, на згражавање Гадафија и његових следбеника, била под великим утицајем западне културе и начина живота. Зато је пуковник одлучио да спроведе темељну друштвену реформу, која је, под незваничним називом "културна револуција", отпочела 1973. године.

"Културна револуција" подразумевала је широк дијапазон новитета, од тривијалних до суштинских. У ове друге спадало је оснивање регионалних народних комитета, којима су обични грађани надзирали све друштвене ентитете, од образовних и медицинских установа, до приватних компанија и саме државне бирократије. У року од само неколико месеци основано је више од 2.000 таквих комитета широм Либије.

Врховни државни орган постао је Генерални народни конгрес, који је заменио дотадашњи Револуционарни командни савет. На челу Конгреса налазио се Гадафи.

Сарадници су му углавном били безрезервно одани, али повремено је било и изузетака од тог правила. Тако је децембра 1969, само два месеца пошто је преузео власт, Гадафи ухапсио министра одбране Адама Саида Хаваза и министра унутрашњих послова Мусу Ахмада, под оптужбом да су припремали нови преврат

Такође, највеће либијске компаније преузела је држава. Приватно власништво ипак није стављено ван закона, али било је ограничено на мала и средња предузећа.

Тешко је и замислити шок у западном свету који је изазвала револуција у Либији. Од њима наклоњене, а нафтом богате државе, Либија је преко ноћи постала бастион антизападњаштва, спреман да комплетан арапски свет поведе у обрачун са империјализмом Америке, Британије, Француске и других глобалних сила.

Гадафи је зато био савршено свестан да му много већа опасност прети споља него изнутра. У то име, он лично бавио се више спољном политиком него самим приликама у Либији, чије је решавање препустио најближим сарадницима. 

Сарадници су му углавном били безрезервно одани, али повремено је било и изузетака од тог правила. Тако је децембра 1969, само два месеца пошто је преузео власт, Гадафи ухапсио министра одбране Адама Саида Хаваза и министра унутрашњих послова Мусу Ахмада, под оптужбом да су припремали нови преврат (после тога је сам Моамер преузео функцију премијера и министра одбране). Ипак, Гадафи је чак и у тим првим, крхким годинама после револуције могао да се посвети свом омиљеном "хобију" – глобалној политици – а да се не "замара" унутрашњим приликама којима су управљали његови најближи сарадници, јер је остатак Револуционарног комитета (касније Генералног народног конгреса) био не само одан Гадафију, већ и сагласан са његовом политиком.

Зато је сваки покушај контрареволуције био успешно сасечен у корену пре него што се размахнуо, а сама Гадафијева владавина, мада понекад (често?) изразито сурова према политичким противницима, тешко да би могла да се опише као класична диктатура слична Мао Цедунговој у Кини или Стаљиновој у Совјетском Савезу. Свеједно, западни медији приказивали су Моамера, од самог почетка његове владавине, као диктатора и тиранина с којим ће "међународна заједница" морати да се обрачуна.

Рат са Реганом

Гадафи није бежао од тог обрачуна. Тачније, као да му је хрлио у сусрет, изазивајући Америку, Велику Британију и, посебно, Израел: помагао је, према оптужбама са Запада које он сам никада није претерано вешто или одлучно демантовао, многе сепаратистичке и терористичке покрете широм света (између осталих и Ирску републиканску армију), а највише Палестинску ослободилачку организацију.

Јасно је да је противљење Израелу пречица до рата са Америком, поготово ако сте држава на Блиском истоку, попут Либије. А од Гадафија, Израел малтене не познаје огорченијег непријатеља.

Уз то, Гадафи је током иранско-ирачког рата јасно и гласно подржавао Техеран, за разлику од Вашингтона који је тада чврсто стајао на страни Садама Хусеина. Исто тако, ничим прикривени антиамериканизам доносио му је велику популарност у сопственом народу, који је, примера ради, бурно прославио повлачење војника САД из једне базе у Либији средином 1970. године.

Јасно је да је противљење Израелу пречица до рата са Америком, поготово ако сте држава на Блиском истоку, попут Либије. А од Гадафија, Израел малтене не познаје огорченијег непријатеља

Сва та "размимоилажења" појачавала су непријатељство Америке и Либије, које је кулминирало 1986, за време другог мандата Роналда Регана, америчког председника који је Гадафија називао "полуделим псом". Петог априла те године, у једној дискотеци у Берлину, коју су редовно посећивали амерички војници, експлодирала је бомба од које су погинула три припадника оружаних снага САД. Вашингтон није оклевао да за експлозију окриви Гадафија, који је тада на Западу већ увелико "уживао" репутацију главног светског финансијера тероризма (оптуживан је да је помагао "Црни септембар", палестински покрет који је извео масакр израелских спортиста на Олимпијским играма у Минхену 1972, као и злогласног "Карлоса Шакала"). Десет дана после експлозије у берлинској дискотеци, америчка авијација бомбардовала је Триполи и Бенгази. У нападима је погинуло између 40 и 60 Либијаца, међу њима и 15-месечна Хана, усвојена ћерка Моамера ел Гадафија.

Умало и сâм Гадафи није страдао. Спасло га је упозорење тадашњег премијера Малте, који му је телефоном јавио да преко територије његове државице прелећу америчке борбене летелице у правцу Триполија. Гадафи је са породицом брже-боље излетео из своје резиденције, која је убрзо сравњена пројектилима из ваздуха. Евакуација је, ипак, била недовољно брза, пошто је мала Хана преминула, док су два Гадафијева сина рањена.

Десет дана после експлозије у берлинској дискотеци, америчка авијација бомбардовала је Триполи и Бенгази. У нападима је погинуло између 40 и 60 Либијаца, међу њима и 15-месечна Хана, усвојена ћерка Моамера ел Гадафија

Тадашњи шеф медијске службе Пентагона Стоуни Меримен касније је тврдио да су управо амерички специјалци спасили Гадафијеву главу, тако што су му упали у резиденцију и евакуисали је непосредно пре бомбардовања како не би изазвали тежи међународни инцидент. Мерименове тврдње, међутим, никада нису добиле икакву значајнију потврду, па су остале у домену спекулација.

Један израелски обавештајац, бивши агент Мосада Виктор Островски, у својој књизи Трагом преваре изнео је тврдњу да је иза бомбардовања Либије у ствари стајао Јерусалим. Било како било, ваздушни напади на Либију трајали су само један дан, јер је светска јавност махом осудила ову Реганову авантуру. Гадафи је, међутим, научио лекцију, па је једно време значајно умањио своје јавне активности. Током те и следеће године малтене је деловало као да се потпуно повукао, мада се касније испоставило да је то био један од његових лукавих маневара – управо у време те самоизолације највише је помагао терористичке организације широм планете, а посебно ИРА.

Потпуни преокрет

Две године касније, 21. децембра 1988, изнад шкотског града Локербија је, у путничком авиону "Пан Ама" који је летео из Лондона за Њујорк, експлодирала подметнута бомба. Погинули су сви путници и чланови посаде, плус неколико мештана које су захватили делови распарчаног авиона. Укупан биланс био је 270 мртвих.

Морао је да се суочи са болном истином када је, током америчког бомбардовања Триполија и Бенгазија, затражио од арапских земаља да му помогну у одбрани од америчког империјализма – ниједна од држава није се одазвала његовом позиву

Западна јавност експресно је за организацију и финансирање овог терористичког чина осудила Либију. Након обимне, трогодишње истраге, у коју су били укључене британске и америчке службе (180 погинулих били су држављани САД), Уједињене нације затражиле су од Гадафија да испоручи Абдела Басета ал-Меграхија и Ламина Халифаха Фимаха, двојицу службеника либијске националне авиокомпаније, који су оптужени за убиство 270 људи.

Либијски лидер одбацио је те оптужбе и одбио да испоручи своје држављане. Под притиском САД и Велике Британије, УН су увеле ригорозне санкције према Либији, које су биле на снази све до почетка наредне деценије.

Под оштром међународном блокадом, либијска економија је током деведесетих доживела суноврат. А ни пре тога није стајала сјајно јер, насупрот многим другим америчким непријатељима, Гадафи у време "хладног рата" није био посебно близак ни совјетском блоку. Јесте набављао оружје из СССР-а, али био је огорчени противник комунизма, који је, по њему, једнако зло као и капитализам – често је нападао "комунистичке безбожнике" и осуђивао Москву, тако да тамо није наилазио на симпатије ни у совјетској ери, а камоли касније, када се СССР распао, а Русијом завладао прозападно оријентисани Борис Јељцин.

Иако се од почетка политичког ангажмана, следећи Насерове идеје, залагао за уједињење арапског света, ни међу осталим арапским лидерима Гадафи није био нарочито омиљен: са Чадом, државом с којом се Либија граничи на југу, водио је рат током 1987. године, а сукобљавао се чак и са Египтом, који је после Насерове смрти 1970. године потпуно преокренуо политику и признао Израел (Либија и Египат су јула 1977. чак водили и краткотрајни рат). Морао је да се суочи са болном истином када је, током америчког бомбардовања Триполија и Бенгазија, затражио од арапских земаља да му помогну у одбрани од америчког империјализма – ниједна од држава није се одазвала његовом позиву.

Такође, приметно је ублажио антизападњачку реторику. На пример, више не тврди да је Вилијам Шекспир у ствари био Арапин, кога су Енглези неправедно приписали сопственој културној баштини

Дакле, у тренутку када су УН против Либије увеле санкције, Гадафи је био врло усамљен, а његова држава без озбиљнијег партнера, с којим би евентуално могла да амортизује тешке последице изолације. Чак је и Покрет несврстаних, чији је био истакнути члан (сећамо се његовог спектакуларног доласка у Београд 1989, на Самит несврстаних), пропао у међувремену, па је Либија почетком деведесетих буквално била без икаквог ослонца.

После седам исцрпљујућих година за либијску економију, Гадафи је 1999. пристао да двојицу осумњичених за Локерби испоручи Холандији, где им је суђено по шкотским законима. Фимах је ослобођен оптужби, али је Меграхи проглашен кривим и осуђен на доживотну робију.

То изручење било је јасан знак да Гадафи и Либија желе повратак на светску политичку позорницу, на којој су се прилике мењале у њихову корист: Садам Хусеин више није био миљеник САД, већ жигосани непријатељ званичног Вашингтона, а Белој кући је био добродошао свако ко би могао да им помогне у обрачуну са ирачким диктатором. Гадафи и Хусеин су још од иранско-ирачког рата неговали узајамну нетрпељивост, тако да су САД сада имале за либијског лидера нову, далеко позитивнију улогу. Поготово после 11. септембра 2001, када је Гадафи оштро осудио нападе Ал каиде на Њујорк и Вашингтон и изразио солидарност са америчким народом.

Исти они амерички политичари, аналитичари и медији који су Гадафија до скоро називали главним покровитељем међународног тероризма сада су га пригрлили као партнера у "рату против тероризма" који је објавио Џорџ Буш.

Како би зацементирао обновљене дипломатске односе са Америком и Западом уопште, Гадафи је 2003. прихватио обавезу да Либија породицама настрадалих код Локербија исплати одштету у укупном износу од 2,7 милијарди долара, односно, 100 милиона долара по жртви.

Такође, приметно је ублажио антизападњачку реторику. На пример, више не тврди да је Вилијам Шекспир у ствари био Арапин, кога су Енглези неправедно приписали сопственој културној баштини.

Закопао је и ратне секире са Италијом, с чијим је премијером Силвиом Берлисконијем протеклих година развио врло блиске односе. Управо је Берлускони, наиме, био тај којем је 2003. Гадафи признао да Либија поседује оружје за масовно уништење и да је спремна да уништи те арсенале – то је био још један, можда и најзначајнији корак у помирењу Либије са Западом.

Прошле године, Силвио Берлускони је у Бенгазију потписао Споразум о сарадњи Либије и Италије, по којем ће Италија исплатити Либији пет милијарди долара одштете због последица некадашње војне окупације, док ће Либија убудуће строже контролисати илегално исељавање својих држављана на Апенинско полуострво.

Практично, једино озбиљније неслагање Гадафија и Запада у овом тренутку јесте везано за Космет. Либијски лидер је више пута истакао да његова земља нема намеру да призна Косово, које он сматра српском територијом.

Са свима се рукује

Скоро сви његови синови имају истакнуте, јавне функције у Либији – од олимпијског комитета, до националне безбедности. Па и Саифу и Моатесему, двојици који су раније долазили у сукоб са оцем, а својевремено чак и бежали из Либије, јавно је опростио те "излете", па су му сада међу најоданијим сарадницима. За Моатесема се чак претпоставља да ће наследити оца када се овај једног дана буде повукао из политике

Гадафијева појава је изузетно упечатљива, а његови наступи незаборавни, па је тешко прозрети какав је у природи. Што се приватног живота тиче, зна се да има осморо деце – седам синова и једну ћерку, која је адвокат по струци и која је, зачудо, била у тиму одбране на суђењу Садаму Хусеину, великом политичком ривалу њеног оца.

Скоро сви његови синови имају истакнуте, јавне функције у Либији – од олимпијског комитета, до националне безбедности. Па и Саифу и Моатесему, двојици који су раније долазили у сукоб са оцем, а својевремено чак и бежали из Либије, јавно је опростио те "излете", па су му сада међу најоданијим сарадницима. За Моатесема се чак претпоставља да ће наследити оца када се овај једног дана буде повукао из политике.

Данијела Милошевић, физиотерапеуткиња из Београда, пре неколико година је са супругом радила у Либији, где је у више наврата имала прилику да масира лично Гадафија:

– Био је изузетно пристојан и пријатан према нама. Испитивао нас је о нашој вероисповести, о Србији, о томе да ли нам је било боље за време Тита или сада... Понашао се потпуно нормално и опуштено – каже Данијела за НСПМ.

Љубомир Врачаревић, познати српски мајстор борилачких вештина, односно џиу-џице и аикидоа, такође је радио за Гадафија, када га је обезбеђење либијског лидера током осамдесетих ангажовало да обучава Моамерове телохранитеље. Занимљива је прича како је уопште дошло до Врачаревићевог одласка у Либију: Гадафијева безбедносна служба је, пре првог контакта са српским мајстором, тестирала Врачаревића тако што је на њега слала нападаче, желећи да се увери у његове способности самоодбране. Пошто је Врачаревић, не знајући ко су ти људи који су ноћима насртали на њега по мрачним београдским улицама, успешно савладао све изазове, уследио му је званичан позив из Триполија. Искуства оданде описао је у књизи Обучавао сам телохранитеље, где је описао свој једини сусрет са Гадафијем. Тачније, није то био прави сусрет, већ Гадафијева посета војној академији, током које је Врачаревић стајао у Гадафијевој близини:

"После одсвиране химне, оркестар засвира један од војничких маршева и пуковник Гадафи крете у обилазак постројених. Када је дошао до краја врсте, крену истим путем назад, поздрављајући се са сваким понаособ и пружајући им кутије, да ли са одликовањем или неким другим пригодним даровима, то нисам знао. И тада се нехотице присетих колико ми је тај његов обичај да залази у масу, да се рукује са сваким, задавао грдне муке док сам обучавао моје момке како да га штите", описао је Врачаревић једину прилику када је видео Гадафија уживо.

Из ова два сведочења, временски раздвојена пуне две деценије, проистиче да је пуковник Моамер ел Гадафи, са свим својим врлинама и манама, после свих политичких фаза кроз које је прошао, ипак остао – "народски човек".

Од трудница до "кока-коле"

Као и сви политички великани, Гадафи ће добрим делом бити упамћен и по својим изјавама. А његове најпознатије су следеће:

– Не могу да признам ни палестинску државу ни израелску државу. Палестинци су идиоти, а и Израелци су идиоти.

– Либија је претрпела превише тога од осталих Арапа, због којих је проливала крв и трошила паре.

– Мора да дође до светске револуције која ће зауставити сав тај материјализам, који диригује жени да преузме мушке послове како би се изједначила у правима и спречава је да прихвати своју природну улогу у животу.

– У реду, онда нико неће моћи да се жали ако будемо тражили од трудне жене да скаче падобраном (одговор на критике поводом претходне изјаве).

– Либијци не знају за Данску и не мрзе Данску. Али, зато знају Италију и мрзе Италију.

Осим Либије, на целом свету не постоји демократска држава

– Нације у којима је уништен национализам осуђене су на пропаст.

– Верујемо да Америка примењује свакојаке терористичке акције против Либије. Чак и њихове оптужбе да смо ми уплетени у тероризам представљају својеврстан тероризам.

– Америчке војнике морамо да претворимо у јагањце, а јести јагањце је дозвољено.

– Способни смо да поломимо нос Америци. Способни смо да је уништимо.

– Човек који је наредио бомбардовање је још увек на власти и још увек луд, тако да сваког часа очекујемо нове нападе (о Роналду Регану).

– Тачерка је убица! Тачерка је проститутка! Продала се Регану!

– Либијци кажу да су спремни да плате како више не би били на црним листама светских терориста. Платићемо колико траже, до ђавола са две милијарде долара! То није одштета, то је цена! Американци тврде да је Либија организовала те терористичке нападе. Али, знамо да је председник Америке тада био лудак Реган, који је оболео од Алцхајмерове болести и изгубио разум, па сада пузи на све четири.

– Опозиција на Блиском истоку није исто што и опозиција у развијеним земљама. Код нас, опозиција се појављује у облику експлозија, атентата и убистава.

– Независно од нашег сукоба са Америком, људска дужност налаже да се покаже симпатија према америчком народу и буде уз њих у овим ужасавајућим тренуцима, који морају да пробуде савест човечанства (после 11. септембра 2001).

– Када год питам за "кока-колу" или "пепси-колу", људи одмах причају како је то америчко или европско пиће. То није тачно, кола је афричка! Они узимају јефтину сировину од нас и од ње праве пиће које после продају по астрономској цени! Зашто су "пепси-кола" и "кока-кола" толико скупе? Зато што су отели нашу колу и преварили нас! Требало би да је ми сами производимо.

– Осим Либије, на целом свету не постоји демократска држава. 

Припремио: Миодраг Зарковић

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер