петак, 23. јун 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Политички лексикон > Уго Чавез - падобранац који је уплашио Америку
Политички лексикон

Уго Чавез - падобранац који је уплашио Америку

PDF Штампа Ел. пошта
In memoriam   
среда, 06. март 2013.

(Текст је писан 2009. године)

Израз "падобранац" у српском жаргону подразумева много тога, али ниједно могуће значење није баш пријатно: непозван гост на журци, неуки студент који је уписао факултет преко везе, збуњени директор који је каквом нејасном пречицом дошао до положаја – уопште, свако ко се не сналази или не припада окружењу у којем се незаслужено нашао – све су то "падобранци".

Један прави падобранац, међутим, са другог краја планете врло директно и жестоко заступа српски интерес у најболнијем проблему наше новије историје. Нимало несналажљив и ничим збуњен, оправдано се, као једна од најутицајнијих политичких фигура данашњице, осетио позваним да прокоментарише противзакониту сецесију јужне српске покрајине:

- Косово припада Србији и у историјском и у географском смислу. Косовска независност је неприхватљива, то је врло опасан преседан за цео свет – поручио је фебруара прошле године председник Венецуеле Уго Чавез, бивши командант елитног падобранског батаљона венецулеанске војске, неколико дана пошто је Приштина, уз подршку западних сила, једнострано прогласила самосталност.

Саме ове речи биле би довољне да Чавез стекне неподељену и непролазну наклоност српске јавности, какву ниједан падобранац или „падобранац“ пре њега није имао. Наклоност која је постојала и раније, барем од септембра 2006. године, када је Чавез, на заседању Генералне скупштине Уједињених нација, председника САД Џорџа Буша назвао ђаволом.

Од његовог доласка на власт, ни Венецуела, ни Јужна Америка, а ни планета Земља више није исто што је била

Уопште, цео свет је тада, пре скоро три године, био импресиониран одлучношћу којом се лидер једне земље из "дворишта САД" супротставио америчкој глобалној политици. Чак ни чињеница да његова Венецуела, захваљујући богатим налазиштима нафте (највећи светски снабдевач изван Блиског Истока), ипак може себи да допусти отворену конфронтацију са свемоћним Вашингтоном, није умањила углед Чавеза као омиљеног антиамеричког бунтовника. Многи су га чак прогласили „Кастром 21. века“, односно, државником ко је у стању да из непосредне близине поведе политичко-дипломатски рат са САД.

Али, Уго Чавез није ничија копија. Ни Фидела Кастра, кога назива својим оцем, ни Симона Боливара, који му је идеолошки узор још од ране младости. Вишеструко одликован као официр, имун на политички коректне фразе, фанатично посвећен цивилизацијској улози коју не крије да је себи наменио, Чавез је аутентична громада модерне политике. Са свим позитивним и негативним аспектима његове већ десетогодишње владавине државом, која је у прошлости била поприште небројених крвавих унутрашњих сукоба.

Чак и најљући Чавезови противници, међу којима има и његових дојучерашњих сарадника, признају му једно: у потпуности је остварио оно што је желео кад се, као млад, одрекао успешне спортске каријере зарад бављења политиком – да остави трага у историји! Од његовог доласка на власт, ни Венецуела, ни Јужна Америка, а ни планета Земља више није исто што је била.

Детињство и образовање

Уго Рафаел Чавез Фриас рођен је 28. јула 1954. у Сабанети, сеоцету на западу Венецуеле. Иако високообразовани – обоје су радили као учитељи – родитељи су му били веома сиромашни, па су малог Уга, заједно са старијим сином Аданом, послали код бабе Розе, која их је издржавала кроз целу основну школу.

Још у детињству, Чавез је страсно заволео спортове, пре свега бејзбол, који је убедљиво најпопуларнија спортска активност у Венецуели (имају веома развијене системе такмичења на свим нивоима, од школског и универзитетског, преко аматерског, до професионалних лига). Уго је био врло надарен за бејзбол, многи су му предвиђали успешну каријеру, али је он тај таленат, уместо за одлазак у професионалне спортисте, искористио да би добио стипендију за факултет. И то не било који, већ Академију војних наука, коју је уписао 1971, кад је имао тек 17 лета, а завршио четири године касније, са чином потпоручника.

Кад је постао војни питомац, Уго је отишао на Ел Латигов гроб и, како је сам касније причао, извинио му се што сада има два нова узора: Че Гевару и Фидела Кастра

Пре него што је уписао војну академију, Угу је идол био чувени венецуелански бејзбол играч, његов презимењак Нестор Чавез (нису род), трагично настрадао у авионској несрећи, а познат по надимку Ел Латиго ("Бич"). Кад је постао војни питомац, Уго је отишао на Ел Латигов гроб и, како је сам касније причао, извинио му се што сада има два нова узора: Че Гевару и Фидела Кастра!

Годинама касније (1990), Уго је уписао и политичке науке на "Универзитету Симон Боливар" у Каракасу, названом по легендарном револуционару и ослободиоцу јужноамеричких земаља из 19. века. Чавез је напустио политичке науке пре него што је дипломирао, али је тај позни студентски период био од великог значаја за његов коначни политички и идеолошки профил, пошто је ту упознао много својих истомишљеника, који су такође били опчињени идејама националне левице и самим Боливаром. Окупљени око заједничких идеја и противљења тадашњем политичком естаблишменту Венецуеле огрезлом у корупцији, развили су покрет „боливаризам“, усмерен на уједињење, или барем заједничко деловање, држава на северу овог континента: Венецуеле, Колумбије, Боливије, Еквадора и Панаме.

Боливаризам

Поједини извори, међу којима и Википедија, нетачно наводе да су „боливарци“, па и Чавез, под великим утицајем марксизма. Сам Чавез је често побијао тврдње да је марксиста, истичући да је по том питању крајње неутралан:

"Не знам ништа о марксизму, нисам ни прочитао 'Капитал', нисам ни марксиста ни антимарксиста"

- Не знам ништа о марксизму, нисам ни прочитао "Капитал", нисам ни марксиста ни антимарксиста – изјавио је једном приликом.

Оно што је много јасније одликовало цео тај покрет, а поготово Уга Чавеза, јесте идеализација Симона Боливара, због којег цела Венецуела већ век и по осећа неку врсту колективне гриже савести. Боливар је, наиме, пред крај живота, кад је већ био ослободио север Латинске Америке шпанског ропства серијом грандиозних војних победа (није био тактички и стартешки геније, слажу се историчари, али је тај недостатак успешно надокнадио смелим потезима, попут оног са самог почетка тријумфалног похода, кад је са две и по хиљаде војника прегазио непроходне Анде и потукао изненађене шпанске снаге у Колумбији), заговарао спајање земаља насталих из шпанских колонија у једну државну целину, под називом Велика Колумбија. Ову замисао Боливара, рођеног Венецуеланца, најпре су одбили управо његови земљаци. Чак је постао и непожељан у отаџбини, па је морао да се исели у Колумбију, у којој је убрзо, 1830. године, преминуо од туберкулозе.

Венецуела као да не може себи то да опрости, па упорно настоји да исправи тај историјски грех према ослободиоцу. Небројени венецуелански писци, филозофи, научници и други интелектуалци, од тада па све до данас, одржавају култ личности Симона Боливара, величајући његова дела, а првенствено његов наум о јединству држава на северу котинента. Нико, међутим, толико јасно и гласно као Уго Чавез, који у свакој прилици с поносом истиче за себе да је "боливариста". Идеје "боливаризма" у великој мери одредиће и Чавезову политику на функцији председника Венецуеле, до које је дошао после богате каријере у војсци.

Бриљантан војник

У активну војну службу Чавез је ступио одмах по завршетку академије, 1975. године. Постављен је за руководиоца Одреда за комуникације Батаљона брдске пешадије, који је имао задатак да угуши екстремно левичарски побуњенички покрет "Партија црвене заставе". Наредне три године борио се против одметнутих герилаца, и то с великим успехом, за шта је и одликован, али је свеједно, како је касније често причао, баш у то време почео да гаји нескривене симпатије према герилским покретима.

Tри године борио се против одметнутих герилаца, и то с великим успехом, за шта је и одликован, али је свеједно, како је касније често причао, баш у то време почео да гаји нескривене симпатије према герилским покретима

Поред гериле, Чавеза је у то доба одушевила и књига "Улога личности у историји" Георгија Плеханова, коју је прочитао 1977. године. Плеханов је био руски комунистички идеолог и један од најближих сарадника Владимир Иљича Лењина, с којим се ипак сукобио непосредно по завршетку октобарске револуције, па је на крају морао и да напусти Совјетски Савез.

- Сећам се да је била дивна, звездана ноћ, а да сам ја у свом шатору читао књигу под батеријском лампом. Та књига је оставила изузетан утисак на мене – изјавио је касније Чавез, који је заиста био и остао прилично заокупљен проблематиком значаја појединца у великим историјским дешавањима.

Пошто се доказао на првом задатку, Чавез је муњевито напредовао у војној хијерархији, у којој је обављао многобројне дужности. Између осталог, био је професор на Војној акамедији и Ратном колеџу у Каракасу, где су његова предавања била најпосећенија (студенти су уживали у "народском" обраћању које је било карактеристично за Чавеза), као и командант елитног падобранског батаљона (1991-92).

Ово последње задужење било је од кључне важности за покушај војног преврата, који је Чавез организовао у фебруару 1992. године.

Приватан живот

Уго Чавез прошао је кроз два брака. Прва жена била му је Ненси Колменарес, која потиче из истог краја као Уго и такође из сиромашне породице. Венчали су се 1977. године, а убрзо им се родила и ћерка, Роза Вирџинија. Касније су добили још двоје деце: Марију Габријелу и Уга Рафаела. Развели су се 1992, пошто је њихов брак већ дуже време био само фиктиван – Уго је, наиме, пуних девет година био у паралелној вези са младом историчарком Ермом Марксман.

Развели су се 1992, пошто је њихов брак већ дуже време био само фиктиван – Уго је, наиме, пуних девет година био у паралелној вези са младом историчарком Ермом Марксман

Године 1997. Чавез је оженио Маризабел Родригез, истакнуту јавну личност. Маризабел је била новинарка, радио продуцент, публициста и оснивач неколико хуманитарних фондација, превасходно окренутих угроженој деци. По удаји за Чавеза, врло активно се укључила у његову политичку кампању. Кад је крајем 1998. Уго победио на председничким изборима, Маризабел, тада прва дама Венецуеле, постала је члан Уставотворне скупштине, која је саставила и данас важећи Устав. Три године касније, међутим, Уго и Маризабел су се разишли, како приватно, тако и идеолошки. Званично су се развели 2004. Из брака им је остала ћерка Розинес, која живи с мајком, али је отац редовно виђа. Маризабел је последњих година постала један од најжешћих критичара свог бившег супруга, којег оптужује да је потпуно одступио од револуционарних идеја које су га и довеле на власт. Нимало неочекивано, Маризабел за испољавање својих ставова против Чавеза често добија прилику по водећим америчким медијима, а 2006. године телевизија Си-Би-ЕС, једна од четири у САД која има националну покривеност, приказала је велики интервју са бившом првом дамом Венецуеле.

После развода од Маризабел, Уго Чавез није се више женио. Има и двоје унучади, Габријелу и Мануела.

Окупљање истомишљеника

Убрзо пошто је ступио у војну служу (и прочитао "Улогу личности у историји"), дакле у раним двадесетим, Чавез је постао политички активан. Већ 1977. основао је Ослободилачку војску народа Венецуеле, покрет чија је сврха била, како је касније истицао, "да будемо спремни у случају да се нешто догоди".

Следеће године, у пуној војничкој униформи, Чавез се састао са тадашњим опозиционим председничким кандидатом Хизеом Висентеом Ранхелом, којем је доставио неке поверљиве податке да их користи у кампањи. Тај чин још један је од доказа Чавезове храбрости: у то време, венецулеанским официрима била је забрањена било каква политичка активност; да се сазнало за његове сусрете са Ранхелом, Уго Чавез не би само био ражалован, него би вероватно био послат и на вишегодишњу робију. Срећом по њега, није био откривен, а у Ранхелу је добио пријатеља и, касније, следбеника – управо ће овај политичар, две деценије после њиховог првог сусрета, бити потпредседник Чавезу.

Почетком осамдесетих, Чавез је почео конкретно да припрема насилну промену режима. У децембру 1982, окупио је своје дотле изабране саборце, све официре који су такође презирали актуелну власт и корупцију у највишим армијским круговима, под великим дрветом у Саман де Гверу, где су се међусобно заклели да ће срушити олигархијску власт. Изговарали су прикладно измењен текст заклетве коју је, према легенди, Симон Боливар својевремено изрекао, пре него што се из Италије вратио у отаџбину да би је ослободио шпанског зулума.

Свега седам месеци касније, 24. јула 1983, на 200. годишњицу Боливаровог рођења, Чавез је основао Револуционарну боливарску армију, скраћено ЕБР-200. У ову организацију учланила се и горепоменута историчарка Ерма Марксман, која је Чавезу, осим љубавне, пружала и политичку подршку, и то тако што је за њега обављала бројне задатке – од вођења бележака на тајним састанцима, до преношења завереничких порука.

Идеална прилика да Чавез спроведе војни преврат били су чувени немири у Каракасу и околним градовима почетком 1989, које је режим тадашњег председника Карлоса Переза угушио у крви

- Читао је све што му је дошло под руку, али највише је волео приче о великим вођама – посведочила је касније госпођица Марксман о тадашњим склоностима Уга Чавеза.

Ермино учешће у активностима ЕБР-200 се, занимљиво, у Википедијиним чланцима о Чавезу, иначе негативно обојеним према председнику Венецуеле, користи као доказ његовог неморала, пошто аутори истичу да је његова законита жена у то време, Ненси Колменарес, сама одгајала њихово троје деце у Сабанети. Додуше, у једном тексту аутори наводе да је Чавез признао Ерми на самом старту њихове везе да је ожењен, али да је раздвојен од жене и да му мајка, као посвећена католкиња, не дозвољава да се разведе...

Елем, поред многих незадовољних официра, Чавез је тих година окупљао око себе и све иоле значајне цивилне политичке снаге левичарске оријентације. Његове активности привремено су биле отежане када је 1985. и 1986. службено премештен у Елорзу, у унутрашњост Венецуеле и далеко од сарадника (тамо је организовао свечаности у славу локалних светаца, борећи се и на тај начин против америчког културног империјализма). Свеједно, 1987. године проглашен је, заједно са Франсиском Аријасом, за лидера ЕБР-200. Њих двојица су тада и сковали план да изврше државни удар средином следећег председничког мандата, када популарност председника уобичајено пада на најниже вредности.

Идеална прилика да Чавез спроведе војни преврат били су чувени немири у Каракасу и околним градовима почетком 1989, које је режим тадашњег председника Карлоса Переза угушио у крви. Венецуела се тих година суочавала са озбиљном економском кризом, изазваном поремећајима на светском нафтном тржишту (које је, опет, изазвала Америка са својим арапским савезницима, како би наудила совјетској економији). Због драстичног пада цене "црног злата", сиромаштво и незапосленост попримили су катастрофалне размере у Венецуели, а народно незадовољство кулминирало је великим протестима 27. фебруара 1989. Председник Перез је на демонстранте послао војску и полицију, а у жестоким уличним обрачунима страдало је 372 људи према званичним подацима, односно две до три хиљаде протестаната према незваничним, али много вероватнијим проценама. Али, Чавез је тих дана био болестан и није одлазио на посао. Тако није учествовао у суровом гушењу демонстрација, али исто тако није ни искористио шансу да на крилима масовног незадовољства скине режим, који је увелико био омражен. Морао је да чека неку наредну прилику.

Државни удар

Следеће прилике, међутим, није било, па је Чавез морао сам да је створи. Поготово зато што му је време истицало: у јануару 1992. године обавештен је да је премештен из штаба падобранског батаљона, односно, да 14. фебруара мора да се јави на нову дужност, у неко село на самој граници са Колумбијом.

Чавез је знао да мора да реагује пре премештаја, јер из неке забити није било могуће ударити на власт. Зато је, са осталим завереницима, одлучио да 4. фебруара изврше војни преврат.

А мрежа његових сарадника и сабораца значајно се повећала док је руководио падобранским батаљоном, јер је батаљон био смештен у непосредној близини генералштаба и других војних центара моћи Венецуеле. Ту је Чавез имао прилику да регрутује заверенике на кључним местима. А и није морао много да се труди, пошто су му бројни официри сами прилазили и испитивали га да ли је тачно да он руководи "боливарским револуционарним покретом" и како би они могли да се учлане.

У тренутку удара, Чавезу је било лојално око 10 одсто војних снага Венецуеле, а под његову команду у перврату ставило се скоро две и по хиљаде официра, из десет различитих батаљона. Додуше, имао је на располагању и цивилне герилске покрете, који су му нудили помоћ а имали су вишедеценијско искуство борбе са државним безбедносним снагама, али Чавез их је све искључио из самог преврата, јер је поверења имао само у војнике.

Чавез је поручио побуњеној војсци да положи оружје. Честитао је својим следбеницима из других градова на успесима које су постигли, али их је обавестио да је Каракас остао неосвојен и да је зато пропао њихов покушај. "За сада", додао је

Испоставило се да је ипак веровао погрешним људима, пошто је Чавезов државни удар пропао управо због много завереника који су у одсудним моментима заказали, или чак изневерили претходни договор (уосталом, неуспеле револуције зато и пропадају). Удар на председничку палату и друге виталне државне објекте започео је у раним јутарњим сатима, а завршио се истог дана, пошто се Чавез, опкољен са својом малом групом сарадника у Историјском музеју, предао. Завереници су у неколико других венецулеанских градова успели да преузму контролу, уз спонтану подршку грађанства, али Чавезов напад на Каракас је пропао, а без Каракаса револуција није могла да успе.

Можда би Чавезов преврат био успешан да су његови сарадници успели да преко националних радио и ТВ станица емитују позив грађанима да се дигну против председника Переза, који се управо био враћао из Швајцарске, где је учествовао на Светском економском форуму. Али, емитовање позива је спречено, што је вероватно био и кључ неуспеха.

Уго Чавез се предао снагама лојалним влади, али уз услов да се обрати побуњеницима путем телевизије. Захтев му је одобрен и, пре него што је затворен, Чавез је поручио побуњеној војсци да положи оружје. Честитао је својим следбеницима из других градова на успесима које су постигли, али их је обавестио да је Каракас остао неосвојен и да је зато пропао њихов покушај. "За сада", додао је.

Трагичан биланс пропалог државног удара био је 14 погинулих војника, уз око 130 повређених, војника и цивила.

Изборна победа

Чавезово обраћање преко ТВ-а, као и сама вест о војном удару, било је мелем на ране напаћеног народа, посебно социјално угрожених слојева, који су у бунтовном потпуковнику видели наду да ће Венецуелом једног дана владати неко ко је спреман да се ухвати у коштац с корупцијом и ко се противи погубним, неолибералним економским мерама актуелног председника Переза.

Пошто се предао, осуђен је на робију, али је и из затвора давао интервјуе, због којих му је популарност додатно расла. Његове жестоке критике на рачун две доминатне странке венецуеланске политичке сцене, као и то што је покушајем обарања Переза јасно показао да је човек од акције, донеле су му надимак Командант (Ел Команданте), којим га сиромашни слојеви и данас ословљавају.

Са 44 године, постао је најмлађи венецулеански председник у историји. - Ви сте будући власници Венецуеле - обратио се народу у тријумфалном говору

Осим угледа и славе, боравак иза решетака донео му је и озбиљно очно обољење, које му је трајно оштетило вид. Касније, кад је постао председник, истицао је да је у тим тренуцима схватио колико је венецулеанском здравству неопходна реформа...

Од предвиђене дуге робије, Чавез је одслужио "само" две године, пошто га је помиловао Рафаел Калдера, који је од Переза преузео председничку функцију 1993. године. Одмах по ослобађању, Уго се потпуно посветио политици, схватајући да углед који је стекао може да му буде непроцењив капитал у јуришу на челну позицију у држави. Основао је Покрет пете републике, а кандидовао се на председничким изборима 1998. године.

Предизборна испитивања бирачког тела показивала су да је Чавез, чија је социјална реторика "купила" сиромашне (најбројније) слојеве становништва, јасан фаворит. Ипак, нико није очекивао толико убедљиву победу какву је на крају остварио: добио је 56 одсто гласова, што је у Венецуели био незабележен изборни резултат за протеклих 40 година. Исто тако, са 44 године, постао је најмлађи венецулеански председник у историји.

- Ви сте будући власници Венецуеле - обратио се народу у тријумфалном говору.

Председник сиромашних

Заклетву је положио 3. фебруара 1999, а први његов потез била је промена Устава, за коју је добио најширу подршку: на референдуму у децембру исте године, 75 одсто гласача подржало је нову верзију највишег правног акта. Промене су биле суштинске: назив земље промењен је у Боливарска Република Венецуела, утицај партија је умањен, председничкки мандат продужен са пет на шест година, а скупштина је постала једнодомна... Такође, нови Устав предвиђао је и нове изборе, који су одржани 2000. године. Чавезова популарност је у међувремену само нарасла, па је том приликом добио поверење 60 одсто бирача, док су његови посланици освојили већину у скупштини.

Тек када је преузео нафту, Чавез је заиста преузео и Венецуелу

Тако је, вршећи политичке реформе, стекао апсолутну власт, коју је искористио за корените социјалне и економске реформе које је обећавао годинама уназад: године 2001. донео је сет од 49 закона који су из темеља протресли економију. Најважнији од тих закона је онај којим је подржављена ПДВСА, компанија која управља непресушним нафтним ресурсима Венецуеле – ПДВСА је сада стављена под контролу Министарства енергетике. Тек када је преузео нафту, Чавез је заиста преузео и Венецуелу.

Што се унутрашњих прилика тиче, од свих нових закона највише страсти ипак је узбуркала земљопоседничка реформа. До тада, скоро 70 одсто обрадивих површина у Венецуели налазило се у рукама богате мањине, које је чинила три процента становништва, а национално истраживање показало је да се од те земље обрађује само четири одсто. Чавезов закон наложио је да земља која се не обрађује мора да буде додељена сиромашним фармерима, што је узнемирило и разбеснело богаташку класу.

Уопште, Чавез је и пре него што је постао председник, а поготово од када је ступио на дужност, непрестано био у рату са имућнима. Није бирао речи кад је говорио о венецуеланским богаташима, које је у редовним јавним обраћањима (једном недељно водио је ТВ емисију "Хало, председниче") оптуживао да "само знају да оргијају и лочу виски". Иако религиозан, није штедео ни црквене поглаваре, који су често били повезани са тајкунима: "Они су скренули са Христовог пута", рекао је једном приликом о великодостојницима цркве.

Према сиромашним слојевима био је издашан, како је и обећавао: радничка удружења окупљао је у јединствен синдикат (погодите како га је назвао – "Боливарска радна снага"), док је нафтне приходе скоро потпуно усмерио ка социјалним програмима. Између осталог, спровео је акцију масовног описмењавања становништва, затим изградњу путева у руралним срединама, а посебно је водио рачуна о здравству: поред тога што је основао многобројне клинике доступне свима, у својеврсној здравственој мисији окупио је преко 10.000 лекара које је послао у заостале крајеве државе, у којима пре тога уопште није било медицинских служби! Али, према богатима је био суров, па су ови решили да га уклоне.

Државни удар 2

Са богаташима се удружила опозиција, а врло је вероватно да је њихове тадашње активности помагала и влада САД, којој никако није одговарало Чавезово национализовање нафтних ресурса. Руку на срце, упркос несумњиво успелим социјалним програмима – или управо због њих – венецулеанска економија под Чавезом није процветала: незапосленост и сиромаштво и даље су били кобно велики, тако да је покрет против новог председника убрзо постао масован. С пролећа 2002, у Каракасу су почели велики улични протести, иза којих је стајала и венецуеланска војска.

Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге

Протести су постајали све жешћи, а онда је у априлу пала и крв. Насилне демонстрације прерасле су у прави ратни окршај између протестаната и војне полиције са једне стране, и националне гарде одане Чавезу с друге. Биланс немира био је најмање 17 мртвих и више стотина повређених, што је Чавезу био сигнал да мора да се повуче. Дванаестог априла поднео је оставку, а председниковање државом преузео је Педро Кармона Естанга, челник Венецулеанске пословне федерације "Федекамарас", која је и руководила протестима и ставила Чавеза у притвор.

Ипак, колико год његова опозиција била масовна, они који су га подржавали ипак су били бројнији. Одмах за овим догађајима, на улице су изашле Чавезове присталице, захтевајући повратак Ел Командантеа на власт. После само два дана, Естанга је био принуђен да напусти положај (најкраћи мандат у историји Венецуеле), на који се враћа Чавез.

Проблеми, међутим, нису нестали. У децембру исте године, радници нафтне индустрије ступили су у генерални штрајк, а двомесечну блокаду свих нафташких делатности која је настала, Чавез је прекинуо грубом одлуком о смени комплетног руководства ПДВСА и отпуштању 18.000 радника ове компаније! Све то дало је нови маневарски простор опозицији, која је овог пута деловала легално: опозиционе странке, окупљене у јединствен савез, новембра 2003. предале су Изборној комисији петицију коју је потписало преко три милиона људи, а у којој се захтева одлазак Чавеза. У таквим случајевима, Устав Венецуеле предвиђа референдум о поверењу председнику, до чега је и дошло 15. августа следеће године.

И они који су захтевали његову смену, и сам Чавез који је своје противнике оптуживао да су организовани из иностранства, тачније Америке, водили су врло енергичну кампању (председников слоган гласио је "Чавез неће отићи"). Таква кампања довела је до незапамћене излазности на референдуму: гласачка места морала су да остану отворена до поноћи, па и касније, како би стигли да гласају сви који су чекали у редовима дугачким и по неколико стотина метара. Кад су гласови пребројани, испоставило се да Чавезова подршка у народу ипак није опала: 59 процената изашлих бирача заокружило је "не" смени председника.

- Ово је исконско "не". Ово је "не" којим се Христ супротставља империјализму. Ово је "не" којим се Христ супротставља занемаривању сиромашних – заслужено је славио Чавез нову изборну победу.

Опозиција је тврдила да је бројање гласова било нерегуларно и да је Чавез лажирао резултате, али цео референдумски процес надгледала су два неутрална тела – комисија "Картер центра" коју је предводио бивши председник САД Џими Картер и делегација Организација америчких земаља – и оба су одбацила било какве сумње у намештаљке.

Кастрофил и русофил

Спољну политику Уга Чавеза, по којој је и најпознатији у свету, карактерише оштро противљење америчком империјализму. То противљење никако не иде на рачун хуманости: кад је ураган Катрина опустошио САД крајем 2005, Чавезова влада била је прва која притекла у помоћ "северноамеричкој браћи" (његове речи) и послала у Америку тоне хране, лекова, воде и бензина.

Али, за амерички власт, барем до Барака Обаме, Чавез нема ни трунку разумевања. Клинтонову и поготово Бушову политику немилосрдно је нападао кад год је стигао. А често је стизао. Угова оштра иступања према Вашингтону и његовим савезницима већ су легендарна. Практично, не памти се да је иједан лидер, а камоли лидер земље која и није у званичном сукобу са САД, изрекао толико критика и увреда о најмоћнијој сили данашњице.

Памти се и да је амерички конзервативац Пет Робертсон 2005. године јавно позвао на ликвидацију Чавеза

Колико је Чавез иритирао бившег америчког председника, видело се и кад је, управо после Катрине, понудио Америци 66.000 барела горива по значајно сниженим ценама, као и помоћ у виду покретних болница и медицинског особља – Бушова администрација, иако је сама реаговала на трагедију тотално непримерено и неспремно, одбила је тај Чавезов предлог.

Исто тако, памти се и да је амерички конзервативац Пет Робертсон 2005. године јавно позвао на ликвидацију Чавеза!

Не баш очекивано, Чавез је поздравио победу Барака Обаме на прошлогодишњим изборима и позвао је новог америчког председника да њихове две земље почну да граде нове релације. Иако Обама од како је ушао у Белу кућу широм света "ресетује" односе са разним државама, још нема јасних наговештаја да ли ће, када и како одговорити на понуду венецуеланског председника.

Потпуно разумљиво, а на згражавање Беле куће, Чавез је развио врло блиске односе са Кубом Фидела Кастра и Русијом Владимира Путина.

У Кастра је политички заљубљен. Кад је посетио Кубу, имперсионирало га је то колико су тамошњи људи поистовећени са Фиделом. Кад је Фидел посетио њега и његов завичај, ону бабину кућу у којој је Чавез одрастао, председник Венецуеле изјавио је да му је то остварење дечачког сна.

Што се тиче Москве, Чавез је значајно ојачао односе две земље. Осим што су Русија и Венецуела истомишљеници по свим битним међународним питањима (од којих Космет убрајају у најважније), вишеструко је повећан обим сарадње у многим сегментима, а нарочито у енергетском и војном. Организују се заједничке војне вежбе, а Венецуела је један од највећих купаца руског оружја, на које је до сада потрошила милијарде долара. Поред осталих, Каракас и Москва потписали су споразуме о заједничком свемирском програму, као и о коришћењу нуклеарне енергије.

Верно следећи Боливара, Чавез се здушно залаже са јединство Јужне Америке, нарочито у борби са америчким империјализмом. Само му се суседна Колумбија не уклапа у тај пројекат, пошто је влада у Боготи блиска Вашингтону (из којег добија милијарде долара за борбу против наркомафије, али и по чијем налогу је признала најпознатију европску нарко-"државу", ону коју Чавез сматра неотуђивом српском територијом). Америка је чак оптужила Чавеза да оружје које купује из Русије прослеђује побуњеничком ФАРК-у, колумбијској левичарској герили која ратује са десничарском владом. Односи Колумбије и Венецуеле у последњих десет година често су пролазили кроз кризе, мада није било отворених сукоба, упркос дугачкој међусобној граници. Многи се плаше да ће, уколико Американци заиста изграде војну базу у Колумбији и то баш близу границе с Венецуелом, као што се најављује, затегнутост између Боготе и Каракаса можда прерасти у нешто озбиљније и смртоносније.

Са осталим јужноамеричким државама Чавез углавном одржава коректне односе, упркос повременим напетостима, попут оне са Перуом, када је на њиховим председничким изборима 2006. отворено напао Алана Гарсију, називајући га лоповом и преварантом, а овоме, по свој прилици, управо Угова критика донела победу. Нова перуанска власт осудила је Чавеза због мешања у унутрашње ствари, две државе повукле су своје амбасадоре, али је касније ситуација изглађена и односи су нормализовани.

У међународној политици, јасна је законитост да су сви амерички пријатељи аутоматски Чавезови непријатељи. И обрнуто. Тако Венецуела све блискије сарађује с Ираном, а њен председник све оштрије критикује Израел.

Баштина

Како ће историја, у коју је врло смишљено и плански закорачио, памтити Уга Чавеза? Тешко је одавде дати на то питање објективан одговор, јер његов став о Космету и сада неминовно изазива српске симпатије и, слично сиромашним слојевима Венецуеле, спремни смо да му опростимо и понеки грех. Са Балкана, из региона који колективно дрхти пред ма којим америчким чиновником, само можете да се дивите некоме ко је успео да омете, изнервира, па и уплаши САД, као што је то пошло за руком Чавезу. 

"Ви сте магарац, Господине Џорџ Буш. Ви сте кукавица, починилац геноцида, алкохоличар, пијаница, лажов, неморална особа, Господине Опасност"

Зато је можда и најбоље, као пример његовог завештања светској политици, а за крај овог осврта на лик и дело најнеобичнијег савременог државника, навести нешто што ће сигурно одзвањати још деценијама и што, ако ништа друго, прецизно одсликава карактер Уга Чавеза: његове најпознатије изјаве.

О бившем председнику САД Џорџу Бушу:

- (на заседању Генералне скупштине УН) Ђаво се налази у овој згради. Био је овде јуче (крсти се). Још се осећа сумпор!

- Ви сте магарац, Господине Опасност. Ви сте магарац, Господине Џорџ Буш. Ви сте кукавица, починилац геноцида, алкохоличар, пијаница, лажов, неморална особа, Господине Опасност. Ви сте најгори, Господине Опасност, најгори на планети. Знам да сте психички оболела особа.

О британском премијеру Тонију Блеру:

- Не будите бесрамни, господине Блер. Не будите неморални, господине Блер. Ви сте један од оних који немају морала. Ви сте неко ко нема права да икога критикује о понашању у међународној заједници. Ви сте империјалистички пијун који служи Бушу-Хитлеру, највећем масовном убици на планети. Идите дођавола, господине Блер.

Бившој државној секретарки САД Кондолизи Рајс:

- Имај на уму, девојчице, да сам ја као оно бодљикаво дрвеће, које убада свакога ко га тресе. Немој са мном да се качиш, Кондолиза. Немој са мном да се качиш, девојчице.

О Хозеу Мигелу Инсулзи, генералном секретару Удружења држава Америке (ОАС), који је критиковао Чавеза што једној приватној ТВ станици у Венецуели није одобрио дозволу за рад:

- Доктор Инсулза је баш идиот, прави идиот. Требало би да поднесе оставку у секретаријату ОАС-а само зато што се усудио да прихвати ту улогу.

О улози председника у држави:

- Тело нације је разбацано на све стране. Руке су овамо, ноге тамо, а глава са друге стране брда. Ако у животу некако помогнете да то тело буде спојено, мислим да је то живот који је вредело проживети.

О улози личности у историји:

- Људи могу да се поставе у водећу улогу, која убрзава или успорава процесе, дајућу свој мали, лични допринос. Али, мислим да је историја производ колективног деловања човечанства. И ја сам потпуно предан том колективном деловању.

Приредио: Миодраг Зарковић

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер