Početna strana > Polemike > O fašistički orijentisanim ustašama Jova Bakića i mojim prstićima
Polemike

O fašistički orijentisanim ustašama Jova Bakića i mojim prstićima

PDF Štampa El. pošta
Zoran Ćirjaković   
sreda, 10. jul 2019.

Proizvod abortiranog pokušaja pisanja portreta slučajnog levičara u nedovoljno maloj srbiji. ličan, sasvim nenovinarski (i nenaučni) tekst o logoreičnom, aktivističkom naučniku, koji je javno meditirao o srpskim fašistima i fašistički orijentisanim ustašama; kao i o povezanim nesrećama

(jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu će trebati oko 30 minuta)

Nisam napisao tekst o Saši Jankoviću kada je trebalo. Bilo bi to samoubistvo.

Građanistički „snajperisti“ – kojima je tada komandovao Teofil Pančić – bili su raspoređeni svuda okolo da, kao slugu režima, vučićevca i plaćenika, odstrele svakoga ko se usudi da napiše nešto loše o prethodnoj inkarnaciji instant spasioca, jurodivog ne-Vučića iz vlažnih snova kulturnih.

A posle, kada se policajci misli osveste i konačno suoče sa zlom koje su obožavali i promovisali, onaj ko se usudio da progovori ostaje „leš“. Čovek mrtvih usta, sahranjen u javnosti. Kriv zato što je nešto video i razumeo pre stada pismenih i drznuo da prerano kukurikne.

Setimo se ovde obožavanja Čedomira Jovanovića, idola istih ovih građanista, koji su pre Prangije i druga Jova hteli da „ubiju za Čedu“. Uostalom, u pozadini ove ubilačke ljubavi leži isti onaj kulturalno uslovljeni impuls koji je tokom Antibirokratske revolucije raspaljivao strasti prema tada obožavanom i oboženom Slobodanu Miloševiću.

Ne znam koliko je Jovo Bakić veliko zlo, ali verujem da je manje od Saše Jankovića. Nažalost, istovremeno nasilnije i neodgovornije. To čini druga Jova – „levičara“, saborca koljača perom Dušana Petričića i ponosnog trijateralca sa članskom kartom globalne duboke države – potencijalno opasnijim od moralno osiromašene Prangije pođednako velikih ambicija.

Ipak, moj „portret“ druga Jova biće kraći i mnogo drugačiji nego što sam planirao. Neću pročitati ono što bi trebalo i neću povaditi citatate iz materijala koji sam prikupio. Ovo je jadan krajnje ličan, „impresionistički“ tekst, bez glazure koja bi mogla da obezbedi kakvu-takvu auru nepristrasnosti. Pustiću ruke i „prstiće“ – dok ih još imam, dok mi ih autokolonijalni kerber druga Jova ne polomi toliko da, kako je obećao, više ne mogu da pišem.

Zvuči patetično, ali, nažalost, nije. Naime, skupljajući materijal za portret novog miljenika Slučajnih Srba željnih krvi – intrigantnog klovna sa doktorskom titulom, hronično uspaljenog „levičara“ koga svrbe i kama i redenik – otišao sam na „evropeizovani“, danke Dojčland „Dorćol platz“ na promociju, moglo bi se reći, Bakićevih Godina raspleta – mega-knjige Evropska krajnja desnica.

Mada, reč je o lažiranoj Evropi, koja ne uključuje Srbe, u knjizi lansiranoj na srpski Vidovdan. U skladu sa novom tradicijom proslavljenih Srba – Gavrila Principa, Miloševića, Đinđića i Cece, ali, biće, i sa aspiracijama napleončića, koji žele da postanu slavni usput zapišavajući Vidovdan.

Krenulo je po mene loše na valjda prvi Jovindan.

Čim sam stigao u građanističko i „levičarsko“ okruženje, koje se pokazalo mnogo neprijateljskim i nasilnijim nego što sam očekivao, seo sam sa strane, na stepenice. Ali, jedna gospođa koju nisam prepoznao, rekli su mi posle da je to Milica Batričević, vodeća srpska aseksulana aktivistkinja i, kažu, bivša studentkinja dr Jova, krenula je da upire prstom u mene i pokazuje me osobama koje su me zatim gledale sa ubilačkom mržnjom.

Trebalo je odmah da odem kući. Već sam jedna od meta mobinga ovdašnjih „feministkinja“, (a)seksualnih i rodnih aktivistkinja. Čopora levičarskih, marksističkih i liberalnih „hijena“, koje lažu, krljaju i psuju kao najgori muškarci, a onda, ako pokušate da neproporcionalno, dakle pristojnije, promišljeno i odmereno, odgovorite – glume krhke, napadnute ženice dok pokušavaju da vas zatru.

Ove nemilosrdne „lešinarke“, koje kidaju misao, bilo iz pozicije moći ili one još opasnije, taktički privilegovane, dozirane nemoći, tada izmišljaju pretnje i progonitelje, usput obično evocirajući sećanja na svoje uznemirenosti, koje su, po pravilu, više bile aseksualne nego seksualne.

Naime, kao neko ko nije ni lep ni zgodan mogu da razumem muke onih koje su razbile ogledalo pa ih uznemirava način na koji deo ciljne grupe izražava da ih ne želi. Neke su se pomirile sa nedopadljivim učinkom majke prirode. Neke rešenje pokušaju da nađu u estetskoj hirurgiji. A neke u samoviktimizaciji koja – praćena besramnim lažima i konfabulacijama o „pičkopaćenicima“, sudbini „ejakulata“, balkanskom patrijarhatu ili ranjenom maskulinitetu – danas obećava privilegije i društvenu mobilnost ka obilato sponzorisanom neoliberalnom vrhu.

Trebalo je da znam šta me očekuje. Bakićeva novostečena popularnost je u velikoj meri izgrađena na upornom promovisanju i podsticanju nasilja, koje on nudi kao jedino rešenje. Ipak, ostao sam kako bih prikupio materijal za planirani portret druga Jova. On je, pored pletore mladih „marksističkih“ i „feminističkih“ obožavalaca, odnedavno postao idol mnogo veće i sve frustriranije građanističke publike. I ona „spas Srbije“ vezuje za barice i potoke „sendvičarske“ i srodne krvi.

Teško je bilo zapisati sve idiotluke i pristojno izrečene uvrede koji su iznosili Bakić i dvojica od još ukupno četiri učesnika ovog dugačkog aktivističkog skupa, predstavljenog kao promocija knjige o krajnjoj desnici. Zbog bolova u kičmi, pred kraj tribine sam ustao i, da nikome ne bih smetao da vidi svog novog idola i spasioca, stao skroz sa strane, iza ravni bine i ozvučenja.

Posle dve žene, prišao mi je gospodin, koji se predstavio kao Saša, sa očitom namerom da me udari. Rekao je da zna gde stanujem i da će me prebiti. Pa da će me, kada se oporavim, ponovo prebiti i zatim da će mi lomiti „prstiće“ sve dok ih ne polomi toliko da više ne mogu da pišem. Iako sam odavno odlučio da ništa što ostane verbalno ne prijavljujem policiji i da nikada nikoga ne tužim, rekao sam da ću ovo morati da prijavim policiji. Na to je „Saša“ rekao da ga to ne zanima. Na moje pitanje kako se preziva, odgovorio je – „Saznaj“.

Saznao sam. Reč je o Saši Dragojlu, novinaru Insajdera i saradniku skoro svih pomena vrednih autokolonijalnih i antisrpskih medija na Balkanu – od E-novina, gde je, čini se, počeo karijeru, preko pro-albanskog Kosovotwopointzero i Buke, glasila banjalučkih udarnika „informativne dekontaminacije mladih“, do „levičarske“ Mašine. Shvatio sam i zašto ga reakcije vlasti uopšte ne brinu.

Već imam iskustva sa našim pravosuđem i strahom sudija od „nevladinih organizacija“ i srodnih neokolonijalnih transmisija, pa znam da bi svaka moja prijava samo išla u korist ovim destruktivnim snagama. Policija bi verovatno profesionalno odradila svoj posao, ali sudovi bi, bojim se, uradili baš ono najviše odgovara ovdašnjim „belim medvedima“ autokolonijalizma.

Ne treba mi tu mašta. Nedavno je na svom, u međuvremenu obrisanom, Tviter nalogu Marijana Toma, dugogodišnja „doglavnica“ Nataše Kandić i udarnica (de)kontaminacije Srba, polusarkastično reagovala na činjenicu da sam je pomenuo u jednom tekstu – rečima da će to staviti u svoj CV.

Verujem da bi moja prijava donela korist Dragojlovim poslodavcima ili njemu samom. Eventualni poziv na informativni razgovor bi, bojim se, bio propraćen nekom novom donacijom. Što bi se reklo na srblišu – win-win situacija za autokolonijalne kerbere, lose-lose za mene, koji sam se drznuo da uporno pišem o njima.

Pre nego što se vratim na druga Jova, samo da naglasim da je u grupici koja je odmah potom zajedno sa „Sašom“ napustila promociju knjige bilo je bar troje bivših ili sadašnjih Bakićevih studenata.

Pre odlaska na „Dorćol platz“, obećao sam sebi da u tekstu neću upotrebiti frazu koju sam zabeležio skupljajući materijale i oživljavajući sećanja na druga Jova – „benigna budala“. Nažalost, odanost istini mi ne dozvoljava da upotrebim neku pristojniju reč. Štaviše, bojim se da drug Jovo nije budala već budaletina. Pri tome, šta god da je, to nije benigno. Sem, možda, iz ugla Aleksandra Vučića.

Teško je sedeti u kafani i ne voleti druga Jova. Upoznao sam ga davno, na nekom elitističkom poselu na Mokroj gori i sasvim mi je jasno zašto je ovaj slučajni levičar postao miljenik (skoro) svih. Iako ga hronično svrbe i kama i redenik, Bakićevo kafansko izdanje je benasto, ali jako zavodljivo. Odatle vuče korena i moja, u međuvremenu odbačena, teza o „benignoj budali“.

Bojim da je drug Jovo veći miljenik predsedniku Srbije nego svim nestrpljivim anti-režimlijama, u čijim očima je nedavno postao ne samo miljenik već i kandidat za ultimativnog anti-Vučića. Zašto? Zašto se ne bih iznenadio da Vučić više voli Bakića čak i od njegovih saboraca iz „Samoodbrane“?

Dušan Petričić, odnosno, biće da je to bio neki njegov avatar ili zombi, pošto ne verujem da stvarni Petričić nije već postradao od „fašizma“, sedeo je na vidovdanskoj promociji u prvom redu prostora koji je Bakićev izdavač opisao kao „mesto za podizanje revolucije“. Naravno, reč je samo o novom „Mikseru“, mestu za po sebi kontrarevolucionarna, elitistička, uglavnom autokolonijalna posela privilegovanih narcisa.

Za razliku od Jova, koji u jednoj ruci kao da drži olovku a u drugoj kamu, valjda neku partizansku, okupljena publika uglavnom ne bi sama da kolje. Ne znam samo da li je ovim građanističkim dobrovoljnim davaocima tuđe krvi draže da to rade „fašistički orijentisane ustaše“ ili stari, „antifa“ saborci druga Jova, ali bojim se da, zalepljeni mržnjom i utrnulog autokolonijalnog mozga, rešenje vide samo u krvoliptanju.

Prisutni su na samom početku pozdravljeni kao borci protiv „fašizma, populizma, nacionalizma“. Tim redom. Drug Jovo je, pak, najavljen kao intelektualac „koji nije provincijalac“ i „koji istinski oblikuje budućnost“ u okolnostima gde je „čestitost sve ređa jer je gustina opasnosti sve veća“. Bakićev mentor je predočio da su „rasizam, ksenofobija i autoritarnost čelne vrednosti desnice“ i da zato ona predstavlja „opasnost za čovečanstvo“, ali i jedan od intelektualnih vrhunaca večeri – da „kapitalizam i Evropska unija nisu isto“.

Puna mi je beležnica. Što politički korektnih, i dalje profitabilnih postistorijskih dogmi tipa „kulture kada se pržimaju, [one] su obogaćuju“. To, biće, „ilustruje“ i neprijatna činjenica da su u EU odavde primljene samo Hrvatska i Slovenija. Dve najbogatije i etnički najmanje heterogene zemlje regiona, toliko stabilne u velikoj meri zato što se ne „obogaćuju“ različitim kulturama.

Čulo se i mnoštvo što prežvakanih što inovativnih bisera druga Jova, ali ovde ću se zadržati samo na jednom, originalnom bakićevizmu – „fašistički orijentisane ustaše“. Istovremeno najveću od svih bedastoća, koje je, sledeći mentora, Bakić to veče izgovorio o kapitalizmu, Evropskoj uniji i desnici i odličnu ilustraciju zašto verujem da su Vučić i njegovi spin-doktori napravili dobar izbor, ako su se, kako mi se čini, opredelili da od druga Jova naprave svog najvećeg neprijatelja.

Ne znam da li dr Jovo ume čak i samom sebi da objasni ko jesu „fašistički orijentisane ustaše“, ali ja ću, iako nisam „dr“, ovde rado objasniti ko su neki od kandidata za „ustaše“ koje nisu fašistički orijentisane. Dakle, ko bi mogle da budu te antifašističke ustaše koje proviruju iz Bakićeve nadahnute, kvazirevolucionarne i pseudonačne epike o nama „urođenicima“, „evropskoj tvrđavi“ i različitim „bastardizacijama“?

Kada ga ponese dinarska epika i zaljubljenost u sebe, Bakić, bojim se, ni ne zna šta govori. Nažalost, gomila bisera koje tada izgovara zvuči logično publici koja kada kaže ceo svet obično misli na Švedsku, Nemačku i okolinu. Titula i katedra zasenjuje prostotu, čiji je epikom obojen zahvat u bolnom neskladu sa širinom Bakićevih znanja. Dok priča, sav u nekom beskrajnom intelektualnom orgazmu, afektirajući i naglašavajući bezbroj smislenih i sasvim budalastih poenti, dr Jovo neumorno veze sa onim što dobro zna koliko i onim o čemu ama baš ništa ne zna.

Ne morate da završite sociologiju – a drug Jovo je, tvrde zli jezici, dva puta završio sociologiju, jednom kao mladi Jovo i jednom kao ne tako mladi marksovac – da bi prepoznali da ako postoje „fašistički orijentisane ustaše“ onda jednostavno moraju da postoje i neke antifašistički orijentisane ustaše. Iako tako nešto još nije otkrila čak ni Sonja Biserko.

Nažalost, nisu mi pale na pamet kada sam nedavno pisao o „protiv doma spremnim“ Slučajnim Srbima i njihovim hrvatskim idolima iz rahmetli Ferala – ali sada mi se čini da antifašističke ustaše ne bi bio neadekvantan naziv za tu bulumentu. Iako, naravno, ako je išta mislio, prilično sam siguran da njih dr Jovo njih nije imao u vidu kada je trabunjao o „fašistički orijentisanim ustašama“.

Sledeći bizarnu logiku druga Jova, koju je na nekoliko načina izrazio tokom promocije, sledi da sve što je u Srbiji ponosno srpsko jeste fašistički, a sve što je u Crnoj Gori i Hrvatskoj hrvatsko ili crnogorsko jeste, u najgorem slučaju, fašistički orijentisano. „Pravi Srbi zvuči suludo i samo Srbi zvuči suludo“, rekao je dr Jovo tokom promocije, ponesen aplauzima okupljenih Slučajnih Srba.

Pitam se samo da li mu i reč Crnogorci zvuči „suludo“. Morala bi, ako nije samo još jedan od sve većeg broja srpskih autošovinista. Kao i „Crnogorska“, naziv stranke dr Vladimira Pavićevića, univerzalog poslanika, ponosnog „belog listića“, besramnog čoveka i lažnog anti-Vučićevca, koji već godinama bere plodove činjenice da je aktivno doprineo pobedi SNS. Ljudi kao Pavićević izgleda veruju da nikada ne greše, a spoj antirežimskog i autošovinističkog slepila u Srbiji čini da im sve bedastoće i sramote ovde olako budu ne samo oproštene već i sasvim zaboravljene.

Drug Jovo ima nemale mane u skučenom svetu urbanih učesnika Prvog srpskog selebriti ustanka, u čijem jezgru su se, nažalost, etablirali baš ti, uvek „protiv doma spremni“ Slučajni Srbi. One čine da drug Jovo nije bio idealan kandidata za spasioca. Ne toliko same Srbije koliko velikog Kosova i drugih „najviših evropskih vrednosti“, kao i pripadajućih im sinekura i izleta avionima.

Naime, Bakić u očima njegovih novih, pismenih i kulturnih obožavalaca ima neprihvatljivo palanačku auru i zrači omraženim „Ovča, Borča, čačača“ šarmom. Bojim se samo da to mnogo više govori o razmerama rastrojenosti ustanika-šetača podrškom koju Vučić dobija sa Zapada nego o potencijalima hiperkinetičkog druga Jova. Kao „Jovo brat“ on dođe nešto kao Jala Brat za pismene i kulturne. Duh vremena je takav. Kontrarevolucionaran, teško razumljiv i ubrzan.

Meni, pak, ovaj samoproglašeni Robespjer najviše liči na slučajnog partizana iz filma Veljka Bulajića. Spremili ga za uloga četnika – savršena fizionomija, kama mu stoji kao salivena, ali ga greškom obrijali pa su morali da mu stave titovku umesto šubare. Ponekad mi deluje kao da ga je pravio Jovica – po Bebinoj mustri. Naravno, ne verujem da jeste. Korisni idioti su, po pravilu, korisniji od ucenjenih i plaćenih. Ljubav nije jedina stvar koja se ne može kupiti parama.

Priznajem, drug Jovo odiše i klovnovsko-šibicarskom harizmom, koja nije sasvim bez potencijala u srpskoj politici. Pri tome, on izgovara reč narod u kontekstima i na način na koji to njegovi novi elitistički saborci ne čine. Ipak, rizik po režim da Bakić, kao javno lice fikus-opozicije, postane igračka-plačka ostaje zanemarljiv. Previše je zavoleo suši urbane distinkcije da bi mogao da uvaži svet onih koji se i dalje raduju sendvičima sa satanizovanim Matijevićevim parizerom.

Prethodni kandidat za neprijatelja-miljenika, drug Borko – lažni panker, lažni levičar, čak i lažni Borko – dobio je „na poklon“ krvavu košulju, ali je nije kapitalizovao. Uplašio se i pobegao pod skute kapitala kao ponovo rođeni gospodin Borko. Time je bar nestala jedna neprijatnost za oči. Iritantni nesklad između Borkove konzervativne i uštogljene, mačo estetike i radikalne levičarske ideologije, na koju je privremeno nakačio svoje galaktičke ambicije.

Drug Jovo je do sada, kao potvrdu svoje antirežimske distinkcije, dobio samo informativni razgovor u policiji – i već je opravdao očekivanja pozivara, zasenivši ostale pastire antirežimskog stada. Iz Vučićevog ugla, treba ga posmatrati slično Sonji Biserko iz Miloševićevog – kao verovatno idealnog neprijatelja.

Pomena vredna razlika je u tome da Bakić ima tu neobičnu antipopulističko/populističku privlačnost, usmerenu ne samo prema članovima privilegovanog suši stada, kojima se može da im se gadi Matijevićev asortimana polutrajnih mesnih prerađevina. Lakrdijaš kakav jeste, on je lutajući metak, sklon da u naletu logoreje povređuje sebe koliko i druge. Zato, za razliku od Sonje Biserko ili lažnog Borka, Bakićeva krvava košulja ne bi bila sasvim bez rizika. Naročito ako kod Službe nema musavi dosije i nisu evidentirane prateće fatalne slabosti. Ne treba gubiti iz vida da, kad je već jedan klovn mogao 2016. godine da postane predsednik Amerike, onda ni klovn Jovo nije bez šansi.

Danas imamo dve verzije Bakića – druga Jova i građanina Jova. Ovaj drugi mu dođe nešto kao afrička šljiva za usahlu opozciju. Ostaje pitanje da li će delovati van suši stada. Marksista Jovo, pak, sa svojim marksovcima živi, pre bih rekao prvu nego drugu mladost. U svojim Godinama raspleta posvetio im je tople reči, zahvaljujući se „mlađim drugaricama i drugovima u ’Oktobru’, jednom od onih intelektualno podsticajnih mesta na kojima se čovek oseća prijatno i opušteno, od kojih sam dobio povratno obaveštenje o svom istraživačkom poduhvatu“.

Da se podsetimo ko su crvenkasti miljenici i sledbenici koji podstiču dr Jova. O njima sam – pre nego što su napredovali, nažalost u oba smisla koja ta reč ima u Vučićevoj Srbiji, i postali homonacionalisti – već pisao u nekoliko navrata. Oni su u Srbiji, iako jalovi, cinični i otuđeni od naroda i radničke klase, zauzeli važan politički prostor na levici i uspostavili skoro pa monopol.

Prvo, da objasnim jako koristan i važan pojam homonacionalizam. On je konačnao obezbedio ime pojavi, koja je od 11. septembra 2001. godine sve važnija i globalnija. Bez njega više nije lako, a možda ni moguće, razumeti ne samo promene u zapadnim zemljama već ni ključne političke procese u Srbiji, mehanizme desuvernizacije naše zemlje i klevetanje najugroženijih siromašnih slojova, čiji se vitalni interesi ne mogu vezati za LGBTQI identitete – najprivilegovanije od svih, danas taktički privilegovanih, manjinskih identiteta.

Nažalost, pojam homonacionalizam nije po sebi jasan i nema intuitivno značenje. On ne predstavlja sinonim za gej nacionalizam, nacionalizam sve umreženije, povezanije i moćnije globalne „gej nacije“, već je, originalno, naziv za novu inkarnaciju nacionalizma u zapadnim zemljama.

Naime, homonacionalizam standard „dobrog“ i „ispravnog“, punopravnog zapadnog građanina, pa i čoveka uopšte, vezuje za odnos prema LGBTQI zajednicama i njihovim interesima. Homonormativnost kojom je obeležen, proizvela je novu normu – i tako samo prebacila staru sliku i stigmu „nenormalnosti“ sa gej ljudi na one koji imaju anti-gej stavove.

Pri tome, patologizujući diskurs „homofobije“, kojim ovakvi stavovi bivaju uokvireni kao izraz „bolesti“, a oni koji ih iznose kao „bolesnici“, nije postao politički nekorektan – iako bi to morao da bude. Naravno, da politička korektnost nije pretvorena u jedan od najmoćnijih ideoloških aparata, kojima je obeležena globalna hegemonija neoliberalizma.

Bilo je samo pitanje vremena kada će homonacionalizam početi da biva globalizovan, kada će kriterijum za procenu ko je punopravni i ispravni, dobri građanin biti primenjen za procenu ispravnosti i valjanosti država. Analiza kroz prizmu homonacionalizma omogućava da razumemo i kako su mnogi liberali poverovali da postoje „zveri muslimanske“ i, po Peščaniku, „zveri srpske“. U naučnim radovima se od 2014. godine sve češće pominje homokolonijalizam.

U pozadini svega je zapadnocentrično verovanje da gej prava predstavljaju „poslednju granicu ljudskih prava“. Da ako se ona „poštuju“ – što uglavnom biva mereno „vidljivošću“ (Prajd) i , sve više, „jednakošću u zakonima“ (istopolni brakovi) – to predstavlja znak da se u tim zemljama već poštuju sva druga ljudska i demokratska prava.

Homonacionalizam predstavlja jednu od važnih antipolitičkih mašina u današnjim „kvir vremenima“. Svako ko ignoriše njen značaj na Zapadu, ali i u njegovim predgrađima i lagumima, kao što je Srbija, osuđen je na nesupeh. Homonacionalizam danas koriste i desničari i levičari, a njegov potencijal je pravovremeno prepoznao i Donald Tramp. Između ostalog, pretvorivši sve WC u svojim zgradama u uniseks – i tako predupredivši optužbe za „diskriminaciju trans osoba“.

Homonacionalizma je u Srbiju stigao u različitim oblicima. Prvo kao važno oruđe režima, koji je želeo da kompenzuje upadljiv „demokratski deficit“. Vučićev homonacionalizam nam je tako, između ostalog, doneo redovne Prajdove i Anu Brnabić, „fikusa“ u bojama duge, ali i mogućnost da različiti elitni gej akteri služe režimu bez da budu klevatani kao sendvičari i plaćenici.

Ubrzo je homonacionalizam osvojio i (slučano)srpsku levicu, i usput podelio LGBTIQ barjaktare i njihove saveznike. Danas na levici u Srbija besni sukob homonacionalizama. Pitanje je da li tu uopšte ima bilo čega drugog. Naravno, još je smešniji ako imamo u vidu koliko je efikasno i vešto Aleksandar Vučić ovu pomodnu rodnu ideologiju pretvorio u jedan od važnih aduta. Istini za volju, glavni adut, ne bih se iznenadio, našeg sledećeg doživotnog predsednika jeste sklonost neprijatelja da ga potcenjuju.

Revolucionarni snovi naših „levičara“ stavljeni su na „stend baj“. Homonacionalizam je zakrvio Bakićeve „marksovce“ i njihove rivale u jednoj od najmanjih političkih bara u Srbiji. Naravno, on je i ovde antiradnička i antinarodna ideologija. Izraz metastaziranog manjinarenja, koje je okovalo i uništilo levicu širom sveta više od kapitalističke internacionale.

O čemu je tačno reč? Čime su to preokupirani marksistički miljenici druga Jova?

Ključno levičarsko pitanje u današnjoj Srbiji jeste da li su trans-žene-lezbejke samo trans-žene-lezbejke ili se tu skrivaju matori pedofili u suknji (i sa pišom), koji bi da intimno opšte sa ženama koje su lezbejke. Bakićevi puleni spadaju u ove druge ratnike u sukobu koji već mesecima potresa levičarsku žabokrečinu. Nasuprot njih su, između ostalog, oni levičari i LGBTQI aktivisti koji, pored jasnog stava o trans-ženama-lezbejkama, misle da za njih ima mesta uz skute režima.

Da uz pomoć primarnih izvora ilustrujem srž problema. „[D]anas su podneli tužbu protiv mene zbog četiri Instagram storija u kojima sam kritikovao njihovo odurno šlihtanje velikosrpskom nacionalizmu i izdavanje... -- biološkog strejt muškarca koji se identifikuje kao transžena -- za lezbejku... [K]ao i mnoge feministkinje, levičari/ke i LGBT aktivisti/kinje, protivim se trenutno vladajućoj ideologiji mejnstrim trans aktivizma, koja između ostalog vodi brisanju lezbejki i njihovom prisiljavanju na seks sa transženama (biološkim muškarcima)“, napisao je na svom Fejsbuk profilu jedan (večno) mladi sociolog, ljutiti komadant Bakićevih „pionira“.

Mislim da je kao ilustracija razmera sloma levice u Srbiji dovoljan i ovaj citat, mada teško je odoleti onome što sledi. Navodno marksističkim meditacijama o užasima „liberalnog pakla mejnstrim trans aktivizma i njemu prilagođavanog zakonodavstva, koju prate gušenje slobode kritičkog mišljenja i podilaženje strukturnoj mizoginiji i homofobiji da bi se pokupile mrvice sa stola gospodara.“

I levičarski feminizam se ovde sveo na samo jedno pitanje – ko ima, a ko nema vaginu. Nažalost, poražavajuća je poruka ideoloških „vaginalnih monologa“ koji stižu sa te scene. Nije dozvoljena nikakva kritika – čak ni ukazivanje da postoje žene koje su do položaja stigle uz pomoć vagine ili porodičnih veza, zauzimajući pri tome mesta drugim, neuporedivo pametnijim ženama, koje, u ovim kvir vremenima se to mora eksplicitno reći, takođe imaju vagine.

Nažalost, Bakićevi miljenici, u koje spadaju i neki od dominantnih eksponenata autokolonijalnog i antinarodnog „feminizma“ i „marksizma“ u Srbiji, u svojim deklarativno radikalnim organizacijama, koje obećavaju jednu drugačiju i pravedniju zemlju, reprodukuju najgore aspekte političkog mejnstrima, prepoznatljive i u vladajućim strukturama i u opoziciji.

Nekako ne čudi da takav antipolitički milje omogućava da sasvim legitimno koristimo pojmove kao što su „antifašističke ustaše“ ili „fašistički antifašisti“. Oni su ovde samo priividno oksimoroni. Bojim se i da moje vidovdansko iskustvo na „Dorćol platzu“ predstavlja samo jednu od bezbroj ilustrucija onoga na šta se ovde svela realno potojeća levica. I koliko za nju danas nema nade.

Činjenica da kada kao novinari i slobodno misleći autori odemo da izveštavamo o nekom „antifašističkom“ skupu možemo da očekujemo da – samo zato što se usuđujemo da javno iznosimo zaključke do kojih smo došli – budemo targetirani i slušamo pretnje batinaša, navodi me da se zapitam: Da li uopšte smemo tamo da dolazimo? Da to nije (pravo) samoubistvo? Možda treba da povedemo nekoga sa sobom da nas zaštitii? Da li je to slika promena i realnosti za koju se bori drug Jovo?

Kao i uvek kada sam poslednjih godina razmišljao o našim „levičarima“, strepnja mi je mnogo dublja od nade. Sem kada se radi o biografiji druga Jova – sve manje „levičara“, sve više „građanina“. Slušaćemo još o njemu. Samo da se, gledajući u sunce i crvenkasto nebo, ne oklizne na koru od plavo-žute banane „evropeizacije“ i polomi kičmu. Ovde, na zemlji – klizava su vremena.

P.S.

Još uvek neprebijen i sa nepolomljenim „prstićima“, mada verujem da nije malo onih koje to rastužuje:

"Ne poznajem materiju baš najbolje. Može li neko da mi objasni, po kojim je kriterijumima Ćirjaković novinar?...

(Valjda po tome što je radio kao novinar za Newsweek, The Los Angeles Times, B92, NIN i Politiku?)...

Znači, još jedna gromada poput DJV. Trebalo je da ostane u Los Angelesu...

(Znači još jedan liberal koji odobrava nasilje, ukoliko nije izvršeno nad njim.)...

Ne, samo pobornik ideje da treba da se konačno napravi neka institucija i za budale, poput ludnice za ludake ili bolnice za bolesnike. Inače dotični je novinar tačno onoliko, koliko je Dejan Lučić pisac. To što ste radili u novinama, ne čini vas novinarom...

(Čekajte malo gospodine, Vi dakle tvrdite da je nasilje prema nekome u redu samo zato što niste ljubitelj njegovog pisanja? Ili, još gore, da je u redu izubijati nekoga ko je, kako Vi kažete, bolestan ili budala??)...

Najpre da definišemo pojmove. Vidite, Vučić je ludak a Šešelj budala. Kao što vidite, budale mogu biti i te kako opasne. Ako ne verujte meni, pitajte Ćuruvijinu i Đinđićevu decu. Zato, zajebite me sa ljudskim pravima i sl. To je za ljude, ovaj se nije kvalifikovao u tu grupu...

(Nisam znala da je na nama da određujemo ko zaslužuje da živi, a ko ne... Nećemo se saglasiti svakako, tako da nema smisla nastavljati razgovor. Pozdrav.)"

(nepismeniđavoljiadvokat.blogspot.com)

 
Pošaljite komentar

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner