субота, 18. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Још једном о броју жртава у Јасеновцу
Полемике

Још једном о броју жртава у Јасеновцу

PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина   
четвртак, 20. април 2017.

Још мало о броју жртава о Јасеновцу

За који дан биће обележена годишњица пробоја последњих заточеника концентрационог логора Јасеновац 22. априла 1945. године. Треба очекивати бројне текстове, радио и телевизијске емисије... Говориће позвани по новинарској процени о знању теме... Најчешће се помињати бројке страдалника. Неће се, на жалост, чути ниједна нова чињеница која, на пример, може допринети расветљењу размера зла и броју злочинаца!

Тешко је утврдити када је настала мудрост коју је знаменити Иво Андрић записао: „Када дођу тешка времена, паметни заћуте, будале проговоре а фукара влада“!

У овим туробним временима једноумља удробљеног у меку англоамеричку окупацију, с времена на време преко разних медија пласирају се сензационалне „истине“ о прошлости које одмах усталасају јавност, обично су то личности са бројним звањима што аутоматски треба да сугерише да у њихове тврдње не би требало сумњати. На Интернету се одмах јаве они свезнајући са својим коментарима пуним хвалоспева и понеком негативном оценом.

Ја сам школовани историчар, са докторатом „Српска православна црква 1941–1945. године“, објавио сам десетак књига и педесетак научних радова углавном из новије историје српског народа и Српске православне цркве, урадио три документарна филма итд. Руководилац сам Музеја жртава геноцида, институције која је створена пре нешто више од две деценије. Настојим да у оквирима струке издигнем Музеј и ставим га на место које му припада у историјској науци, музеологији и архивистици. Све ово наводим да бројним неверницима ставим до знања да сам нешто добро и корисно урадио!

У контексту прича о Јасеновцу написао сам дужи текст и објавио га 4. августа 2016. на овом сајту. Наслов само по себи казује много: „Шта би требало знати пре разговора о броју страдалих у Јасеновцу“.

Читајући објављене коментаре стекао сам утисак да се мало који читалац удубио у наслов. А одатле се креће у читање! Запитао сам се који је образовни ниво коментатора који своја знања пласирају из дубоке интернетске илегале. Или су то такозвани ботови – плаћеници који одвлаче пажњу од основне теме одређеног прилога. Да не дужим: нису они проблем кад су у питању велике трагедије које су задесиле српски народ у ратовима 20. века! Проблем су они са великим и звучним титулама, али са малим знањем теме!

Не спорим никоме право да говори, чак и глупости. Спорим корисност тога!

Протеклих месеци поново је на српској страни у одређеним медијима „хит“ антрополог академик проф. др Србољуб Живановић са својим тврдњама о броју јасеновачких и других ратних жртава.

Србољуб Живановић 1964. године био је млади асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду. Почетком године, вољом и дозволом високих партијских и државних (значи и безбедоносних) структура, постављен је за члана нарочите комисије заједно са Видом Бродар (стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани) и Антоном Погачником (асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета Универзитета у Љубљани). Та тројка требало је да изврши одређена ископавања у Јасеновцу и да све то буде фотографисано и снимљено филмском камером. Свакога дана екипа је морала да састави дневник рада а на крају нарочити извештај. Тај документ, потписан 27. септембра 1964. године у Јасеновцу, сачуван је у архивској грађи налогодавца поменутих радова

У тим доступним јавности и објављеним документима (зборник Catena Mundi, 1, Краљево 199, стр.) види се нешто сасвим друго од оног што последњих година Живановић прича, другачије речено: обмањује јавност! Осим осталог, он свесно искривљује чињенице кад помиње време ископавања, број и врсте сонди, о пронађеним остацима некадашњих заточеника...

На самом крају поменутог извештаја, истраживачи су нагласили: „На крају би желели подвући, да на основу недовољних података не би могли дати ни приближан број погубљених жртава на подручју самог логора, јер истражена површина сонди није довољна у односу на велики број и опсег масовних гробница.“

Живановић понавља тврдњу о 700.000 страдалих Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома, односно 803.000 жртава у концлогору Јасеновац! Тврди да је у том логору усмрћено 110.000 деце. Најбољи познавалац те проблематике Драгоје Лукић је пописао 19.432 имена страдале деце старости до 14 године. (Према подацима којима располаже Музеј жртава геноцида, у Независној Држави Хрватској страдало је најмање 74.981 дете старости испод 14 године.)

Говорећи о одговорности Римокатоличке цркве у злочинима у Независној Држави Хрватској. Живановић помиње број од 1.371 њених свештеника тврдећи да су директно учествовали у злочинима. Додуше, он не помиње свој извор а то су тврдње покојног Милана Булајића, ничим утемељене и доказане.

И на овом месту још мало о Живановићу. Он у једном интервјуу тврди да му је причао извесни Србин из Аустралији, који је као дете био заточен у Јасеновцу и присуствовао злочину који је учинио надбискуп загребачки Алојзије Степинац над непознатим дететом. Зна се, међутим, поуздано да Степинац током свих ратних година није ишао даље од Јастребарског, а то је 40 километара од Загреба! Тачно је, међутим, нешто сасвим друго: у Јасеновцу је побијено најмање пет римокатоличких свештеника прогнаних из Словеније јер су се замерили хрватским властима. Убијено је и неколико српских православних свештеника. Логор у Јасеновцу је у лето 1942, према извесним документима, посетио архијереј Руске заграничне цркве Григориј Максимович Гермоген, кога је почетком априла 1942. године Анте Павелић поставио за поглавара Хрватске православне цркве коју је он, поглавник, и формирао.

На годишњицу проглашења Независне Државе Хрватске огласио се и историчар академик проф. др Василије Крестић, добар познавалац српско-хрватских односа у 19. веку. Он је у интервјуу агенцији Срна објављеном 10. априла (који се може лако пронаћи на интернету, па и на овом сајту), кад је реч о броју страдалих, осим осталог, према новинару који је с њим разговарао, после констатације „да се чињенице о жртвама НДХ у Јасеновцу и безбројним јамама и стратиштима налазе у документима њемачких официра, као и да је експертска комисија састављена од Хрвата још 1945. године изнијела податак да је у Јасеновцу страдало 500.000 људи“, био изричит: „Ту су бројне јаме, стратишта, логори. Имамо тачне пописе, колико их је убијено, ножем, сјекиром... Од 700.000 до милион Срба убијено је у НДХ“!

На овом месту морам да угледном академику поставим неколико питања мада знам да он неће на њих одговорити: Ко је и када урадио тачне пописе страдалника? Где се они налазе? Зашто нису доступни јавности? Да ли је његова тврдња о тачном броју „од 700.000 до милион Срба“ произишла из дела претходне реченице „имамо тачне пописе“?

Тврдим да до данашњег дана ниједна катедра за Историју Југославије, ниједан институт, ниједан архив и ниједан музеј није састављао научно-истраживачке пројекте о жртвама Другог светског рата. Основни разлог тога могао је да буде политичке природе. Данас нема Југославије ни комунистичке власти. О политичкој подршци таквим пројектима у савременој Србији не желим да говорим. Они су препуштени појединцима! Тако је, примера ради, 30. септембра 2016. године Драган Цветковић из Музеја жртава геноцида одбранио докторску дисертацију „Губици припадника партизанског покрета са територије Југославије 1941–1945“.

Музеј жртава геноцида, у оквиру своје основне делатности, ангажовао је магистра историјских наука Душана Никодијевића, радника Народне библиотеке Србије, да истражи сва сведочења преживелих заточеника Јасеновца и на основу тога сачини нарочите табеле са подацима минималних и максималних бројева страдалника. Приликом договарања, схватајући да извори те врсте нису примарни, закључили смо да је то за почетак методолошки исправан пут, први корак са конкретним чињеницама које касније треба укрштати са многим подацима из других извора. Но, то је други научно-истраживачки пројекат!

Први део договореног научно-истраживачког пројекта господина Никодијевића односио се на период август–децембар 1941. године и објављен је у Годишњаку за истраживање геноцида (бр. 8 за 2016, стр. 169–213), и може се пронаћи и на сајту Музеја жртава геноцида. Други део односи се на 1942. годину, и биће објављен у новом броју поменутог часописа (бр. 9 за 2017. годину, стр. 95–117). У раду је истраживање за преостале ратне године.

Никодијевићев рад је први корак у методологији научно-истраживачких пројеката. Други је преглед сачуване и доступне архивске грађе. Следећи кораци припадају статистичарима, демографима... А тек онда можемо да говоримо о приближним бројевима страдалих јер тачне бројеве никада и нико неће утврдити!

На крају мали, искрени савет Живановићу, Крестићу и њима сличним: Оставите се прича о темама којима се нисте бавили у протеклих више од пола века, јер ћете својим речима нанети само још више штете. Препустите то онима којима је то струка и обавеза, а таквих, верујте ми, има међу млађим и школованим Србима!

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер