уторак, 19. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Куда иде Србија > Монархија је само прошлост
Куда иде Србија

Монархија је само прошлост

PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина   
уторак, 07. фебруар 2012.

До Ђурђевдана има још много дана а то значи и непрестана (политичка) игранка са забавом за народ. А народ к’о народ: од силних прича које ће му причати политичари мало тога ће да разуме јер ће му говорници нудити лепо упаковане шарене лажи. А тек када се у све то умешају мајстори сцене из Кабинета са Андрићева венца, игранка ће бити још забавнија!

Колико мајстори знају свој посао показала је акција тражења гроба генерала Драгољуба Драже Михаиловића. А она се показала као једнократна употреба за замајавање народа. Мада се народ забављао неколико дана, пројекат је окончан бламажом јер су уместо људских остатака пронађене животињске!

Сада су хладна времена па треба припремити нешто „топлије“, нешто што ће пријати (српском) срцу. А то је нешто из историје!

Слободан Милошевић није имао ништа против да у Београд дођу краљевићи Томислав и Александар Карађорђевић. Краљевић Томислав се показао као прави српски официр јер је обилазио бојишта од Книна до Дрине, храбрио ратнике, сусрео се са генералом Ратком Младићем... Његова удовица и синови су у Србији. Штета што један син није завршио војну академију. Краљевић Томислав је сахрањен (без државних почасти) у храму на Опленцу, поред десетак других Карађорђевића.

Краљевић Александар Петра II Карађорђевић је годинама у Србији. Остаће запамћен и по подршци за бомбардовање Савезне Републике Југославије, честитци Борису Тадићу за хапшење генерала Ратка Младића, скандалу на Газиместану...

Када је књегиња Јелисавета, кћерка Павла Карађорђевића, постигла један циљ – поништење пресуде оцу за издају – и кренула у други – доношење земних остатака својих родитеља у Србију и сахрану на Опленцу, јавио се краљевић Александар са захтевом да се и остаци његових родитеља сахране у маузолеју Карађорђевића.

Ти захтеви су оправдани из више разлога и они су општепознати па их не треба ни набрајати. Уосталом, када је ктитор зидао задужбину, завештао је и аманет да сви припадници српске краљевске породице Карађорђевића буду сахрањивани у том храму.

Мајстори заната из кабинета Бориса Тадића баш у томе виде добру прилику за замајавање народа које ће донети њиховом вођи добре поене у предизборној кампањи. Како на Андрићевом венцу и околини има лепо распоређених ученика британских колеџа и америчких курсева, и који ће одиграти своју улогу у програму који одавно остварују Британци у Србији, може се претпоставити шта ће се све десити у наредним месецима.

Борис Јељцин је вратио на руску државну заставу царски грб и драге воље пристао да именује Владимира Путина за наследника. О томе шта је Путин за Русију урадио нема потребе писати. Узгред, у његово доба Руска православна црква је превазишла готово вековни раскол и прогласила је страдале чланове династије Романов светим.

Како је стари српски грб већ у употреби, остаје да нагађамо шта Тадић може још да учини у овом контексту а да то изазове сипматије код Срба. Да у Србију, којој су обећали да ће ако испуни (следи дугачак списак услова), почетком марта стећи статус кандидата за кандидатуру, пренесе остатке краља Петра II Карађорђевића у гробницу на Опленцу? Док његови спин-мајстори о томе размишљају, превиђају неколико ситница. Прво, краљ је у тестаменту завештањем одредио гробно место у манастиру Светог Саве у Либертивилу а извршилац тестамента је жив – госпођа Милица Анђелковић односно Мици Лоу. И то може да се заобиђе уз малу помоћ пријатеља из Вашингтона и Лондона, који знају када треба да помогну свога штићеника у Београду.

Англоамериканци су, додуше, замерили Тадићу што је својевремено, на Светог Стефана, био у Бањалуци и примио високи орден Републике Српске, па су га одмах укорили пославши „њиховог“ Чедомира Јовановића на мегдан Милораду Додику. Јовановић је и тај задатак обавио послушно и пропагандно, тако да су га пренели сви листови у оба ентитета у Босни и Херцеговини, Хрватској као и на Косову и Метохији уз благослов појединих дипломата у Сарајеву, а о одјеку у Србији да и не говоримо! Провокативан по „задатку“ био је Јовановић и када је у Београду био Владимир Путин који је због агресивног наступа Јовановића у Народној скупштини Србије одвојио непланирано додатно време да саслуша Јовановићеве „филипике“.

На сахрани краља Петра II Карађорђевића средином новембра 1970. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу нашао се, по природи посла, и Обрен Ђорђевић, први човек Службе безбедности Србије, вероватно по договору са генералом Славком Зечевићем, из савезне Службе. Ђорђевић је требало да утврди колики је утицај мртвог краља на српску емиграцију и о томе да поднесе извештај. Било би од користи Тадићевим спин-мајсторима да прочитају тај извештај пре него крену у акцију замајавања народа. Да схвате да је монархија само прошлост! (Што су и Британци знали већ 6. октобра 2000. али су, ипак, заиграли на ту карту.)  А при том да нађу неки други начин да помогну Борису да влада као цар.

Да је државну власт интересовала Српска православна црква показује и чланак објављен 26. новембра 1972. на три стране у беорадском недељнику Нин под насловом „Политика на верски начин“. Елем, Вук Драшковић у том тексту децидирано закључује: „Српска православна црква, али и остале верске организације веома често излазе изван оквира и надлежности прописаних Уставом.“ Нешто даље у истом чланку се наводи да је аутор дошао до поражавајућег податка „да је 70,3% анкетираних одговорило да је религиозно, док је број атеиста износио свега 29,3%“, што је навело да устврди: „Ублажава показатељ да је изузетно висока стопа религозности пре резултирала из неукости и нешколованости анкетираних него из њихових убеђења“. Критикујући Цркву због тога што приказује Светог Саву као узор јединства свих Срба, Драшковић је јасан: „Српска православна црква на тај начин најдиректније напада основне постулате самоуправног социјализма“.

Вук Драшковић је био „официр“ за везу за долазак у Србију Александра Петра II Карађорђевића у време када Слободан Милошевић преко Душана Митевића прави „игру“ са Миланом Панићем и Добрицом Ћосићем. Има основа за тврдњу да је Драшковић требало да активира питање обнове монархије у Србији под влашћу Милошевића. Има индиција да су Британци имали план да рушење Милошевића тако што би Александар II Карађорђевић био постављен за краља Србије а Драшковић премијер. У том контексту треба посматрати и формирање Крунског савета као и ДЕПОС-а као политичке снаге за промене. План је изјаловљен у спрези америчких и британских утицаја са још неким службама на релацији Милан Панић – Добрица Ћосић – Драгослав Аврамовић – Слободан Милошевић. Панић је постао кандидат ДЕПОС-а за председника Србије и доживео дебакл, а питање монархије је (још једном) бачено у ропотарницу историје.

Сахраном чланова српске и југословенске династије Карађорђевића на Опленцу избацују се адути Томи Николићу, који, додуше, ни о томе се није још изјаснио. Oчекује се брзи одговор Владе Србије, који ће, по свему судећи, бити позитиван. На тај начин држава-влада и владајуће партије ће бити укључене у процес преношења посмртних остатака чланова породице Карађорђевић из расејања у домовину. Та иницијатива има шансе да успе, и да представља вид националног помирења и исправљања историјске неправде донете на Другом заседању АВНОЈ-а 1943. у Јајцу а потврђеног на Трећем заседању АВНОЈ-А 1945 године у Београду. Као што је дошло до помирења, бар на папиру, партизана и четника, помирења СПС и ДС, тако сада треба да дође и до грађанског „помирења“ државе са породицом Карађорђевић и „укидање“ сада већ историјских одлука АВНОЈ-а који су на делу већ пуних 67 година уз све забране и суспендовања права чланова породице Карађорђевић од повратка имовине, права на круну до сахране краља Петра II и других чланова породице Карађорђевић у домовини, у гробницама, онако како је и завештао ктитор храма.

Влада је рехабилитовала и кнеза Павла Карађорђевића и ускоро ће, судећи по најавама, добити од књегиње Јелисавете молбу за пренос земних остатака кнеза и супруге на Опленац.

Можда ће захтев краљевића Александра II Карађорђевића у изборној години добити „зелено светло“ и донети Борису Тадићу и његовој странци бар стотинак хиљада гласова. Мало ли је, за почетак!

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер