уторак, 25. јул 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Борис Тадић у депешама америчке амбасаде у Београду
Политички живот

Борис Тадић у депешама америчке амбасаде у Београду

PDF Штампа Ел. пошта
Вељко Ђурић Мишина   
среда, 30. мај 2012.

Не улазећи у расправу чије је дело интернет сајт Викиликс, да ли је то још једно чедо ЦИЕ, или су мајстори нове технологије „провалили“ у строго чуване тајне једног дела америчког Министарства иностраних послова (State Departmеnt), и пружили прилику радозналом свету да чита занимљиво штиво, сматрам да је садржај објављених докумената веома добар извор за разјашњење савремених догађаја, барем када су Србија и ми Срби у питању. Њихова посебна вредност добија на значају чињеницом да америчко Министарство иностраних послова није демантовало веродостојност и аутентичност. За нас Србе су још значајнији садржај јер ниједна личност која се помиње у две-три хиљаде депеша у којима је Србија поменута у одређеном контексту није оспорила истинитост својих речи написаних и објављених у извештајима!

Имајући у виду да су то документи са потписима челника Амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду о, првенствено политичким, активностима њених дипломатских службеника у нашој средини, њима се може поклонити високо поверење и они се могу третирати као веома битни извори за објашњење бројних догађаја, то јест процеса од којих многи још нису завршени. Документи, међутим, неће омогућити склапање потпуне слике наше блиске прошлости јер не знамо шта су друге, такође дипломатске, заједнице, британска или немачка на пример, радиле на истом послу. Без обзира на то, документа су незаобилазна у разјашњавају и поимању појединих процеса као и да послуже као основа за предвиђање краја тих процеса, у првом реду окончања решавања српског националног питања на простору некадашње Југославије. То питање је за америчку политику на Балкану већ готово две деценије веома важно и у оквирима њихове глобалне политике, која подразумева и напад на интересну зону и деловање Русије у обједињавању православног простора и утицаја фактора који су против експанзије НАТО-а.

Америчко виђење решавања српског националног питања има неколико степеница: започело је маргинализовањем српског народа у новим балканским државама насталим на територијама бивше Југославије, настављено одвајањем Косова и Метохије и стварањем независне државе Косово под протекторатом НАТО-а, планирањем убрзаног уласка Србије у НАТО – најпре у Партнерство за мир, регионализацијом Србије и њеним свођењем на територију површине испод 50.000 квадратних километара. У међувремену је паралелно започело довођење српских заједница у окружењу на најнижи степен политичког и сваког другог организационог система у тим државама (Српска треба да буде докрајчена кроз унитаризацију Босне и Херцеговине, а која ће, као и Србија, бити у интересној зони Турске).

Тај план је дугорочан и веома комплексан. У његовој реализацији посебно место намењено је „подобним“ Србима. Један од најважнијих на том послу био је и јесте Борис Тадић. Да је ово тачно, уверава нам његова десетогодишња политичка активност.

Текст који следи представља само мали допринос у потврђивању чињеница о активностима Бориса Тадића и његове најближе околине које су нанеле штете Србији и српском народу на Западном Балкану. Примарни извор у састављању овог текста представља један део депеша Амбасаде Сједињених Америчких Држава објављених на интернет сајту Викиликс.

О дипломатским службеницима и њиховим саговорницима

Новија историја дипломатских представништава казује следеће: по структури послова амбасаде, амбасадор „ради“ са првим човеком те државе, други човек је готово увек главни извршилац задужен првенствено за политичка питања, оперативне послове и сва остала питања у тој земљи, секретари су у служби обавештајног рада. Американци су превазишли тај модел структуре раширивши се у низ сектора у којима, различито од државе до државе, раде бројни службеници специјалисти одређених профила. Тако припадници политичког сектора већ више од две деценије обављају поверене им послове – рад са опозицијом на српској политичкој сцени. Њихови изабраници бивали су најпре форсирани у вестима у контролисаним медијима (Слободна Европа, Радио Франс Интернасионал, Дојче Веле...), довођени на разне курсеве који су организовани у околним државама а важније и у Сједињене Америчке Државе, и тако припремани за разноразна политичка збивања у Србији која ће довести до послушничке „елите“ у свим сегментима државних органа, који ће да спроводе евроатланске интеграције и којима је крајњи циљ тотална деградација Србије и српског народа. А до тог циља има још неколико степеница!

Квалитет чиновника у амбасади може да илуструје и следећих неколико чињеница.

Амбасадор Камерон Мантер имао је сараднике који су добро познавали српску етнопсихологију и на основу тога давали мишљења о српском народу и његовим представницима. Тако је Мантер 8. новембра 2007, после подношења резолуције Српске радикалне странке у Скупштини о потреби окончања изолације Кубе, коју су својевремено наметнуле Сједињене Америчке Државе, и њеног усвајања са 209 од 250 гласова, написао: „Парламент је и даље већим делом једна неуобличена институција, којој је потребна озбиљна реформа. Недостатак способности рационалних парламентараца да спрече још један акт ’лудих Срба‛, такође указује на озбиљан рад који озбиљне странке морају да предузму како би изградиле своје бирачко тело и образовале јавност.“ (07BELGRADE1529 од 8. новембра 2007)

Доскорашња заменица шефа мисије боравила је више месеци на студијском раду („Експеримент из живота у иностранству“) у Србији 1973. године у једном селу код Краљева. Она је 26. јануара 2008. посетила своје некадашње станодавце истога дана када је и Борис Тадић имао предизборни скуп у центру града. (08BELGRADE111 од 29. јануара 2008) Нема потребе да нагађамо какве су квалификације дотичне службенице, јер би нас то одвело у беспотребну ширину. Довољно би било тврђење да је она била кључни чинилац у преумљењу Маје Гојковић крајем 2007. године да напусти Српску радикалну странку. (07BELGRADE1553 од 15. новембра 2007)

Последња деценија политичке историје Србије показује шта је до сада урађено по помињаном пројекту деградације Срба и Србије. Припадници политичког сектора Амбасаде Сједињених Америчких Држава директно или индиректно учествују у креирању делатности утицајног дела домаће политичке врхушке и о томе своје надређене обавештавају посебном линијом преноса информација. Мада и војни сектор делује у оквиру амбасаде, он има и додатне дужности па мора да о појединим битним стварима обавештава надлежне али и посебну команду у НАТО-у. За то му служи посебна линија. Припадницима овог сектора посао је знатно олакшан од оног момента када су отворили своју званичну канцеларију у Министарству одбране Србије. Један од видова њихове делатности јесте везивање Војске Србије са некаквом Гардом Охаја!

У амбасади раде службеници ЦИА-е и других обавештајних служби и њихова област интересовања су првенствено српске обавештајне службе. Само неколико депеша даје податке о безбедоносним проценама тих обавештајаца и њиховим акцијама и успесима код српских официра. Американци су обезбедили да неколико српских полицајаца оде на дошколовавање у криминалистички  сектор на ФБИ академији. „Лични односи који су се развили међу особљем амбасаде током ових програма обуке, као и програми сами по себи, изнедрили су официрски кадар који је посвећен професионализму, са регионалним погедима на криминал и тероризам. Без обзира на догађаје од 21. фебруара 2008, (ради се о нападу на амбасаду после демонстрација због проглашења независности Косова – примедба аутора) када полиција није реаговала због политичке одлуке у Министарству унутрашњих послова, официри који командују најмање двема специјалним полицијским јединицама деловали су на сопствену иницијативу, реаговали и обезбедили простор око амбасаде како би омогућили ватрогасцима и помогли да се рашчисти и обезбеди затворени простор амбасаде.“ (09BELGRADE199 од 9. марта 2009)

На нашу жалост у познатим депешама нема извештаја припадника војног сектора, па смо ускраћени у реконструкцији и предвиђањима блиске будућности. Узгред, Викиликс није објавио ни једну депешу војног сектора без обзира на то из које су амбасаде Сједињених Америчких Држава информације стизале у Вашингтон.

Службеници амбасада, свеједно да ли су на врху или дну дипломатске хијерархије, имају задатке које обављају у држави у којој су на служби. Кризне ситуације, као што су ратови у распаду Југославије 1991-1999, богомдане су прилике за исказивање способности. Управо је то потврдио Ајвор Робертс, некадашњи амбасадор Велике Британије у Београду, у разговору са новинарком Политике објављеном 8. априла 2012. Амбасадор је циљ својих разговора са Слободаном Милошевићем објаснио речима: „А мој посао је био да га убедим и штапом и шаргарепом да уради онако како је то усаглашено у Лондону.“

Како су и шта амерички дипломати радили на Балкану делимично смо сазнали у књизи Ричарда Холбрука. О њиховој делатности има много тога у објављеним телеграмима написаним у Београду после разговора са политичким личностима које су се устоличиле после 5. октобра 2000, у једној од револуција које су организовали (Англо)Американци широм света.

Мада је понешто од те силне грађе већ објављено (Никола Врзић у недељнику Печат и као посебна брошура Викиликс – Тајне београдских депеша, Печат и Фонд Слободан Јовановић, Београд 2011), вредно је истаћи и књигу Војислава Шешеља Викиликс ми јавља (Српска радикална странка, Београд 2012, стр. 1096). Мада је избор објављених телеграма послужио, првенствено, у опису односа високих представника Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Европске уније према Српској радикалној странци и, посебно, генези и учесницима изазваног раскола у њој, постоји довољно чињеница да се направи посебна анализа. Та анализа треба да послужи као подсетник на личности које су трчале у разноразне амбасаде како би се извињавали, проказивали, обећавали, нудили, поклањали... са напоменом шта су од свега тога испунили и зато од господара заслужили награду у новцу, прекор, позив на доручак...

Пажљивим прегледом депеша лако се уочава да су најчешће Американцима давали информације челници Демократске странке (Оливер Дулић, Гордана Чомић, Срђан Миливојевић: 07BELGRADE1719 од 21. децембра 2007; Драган Шутановац: 08BELGRADE95 од 25. јануара 2008; Божидар Ђелић... и тако даље), Лиге социјалдемократа Војводине, Г17 (Сузана Грубјешић: 07BELGRADE1719 од 21. децембра 2007), ЦеСИД-а (Марко Благојевић (07BELGRADE1666 од 13. децембра 2007), „независни“ појединци из владиних организација и саветници председника Србије (Срђан Шапер: 08BELGRADE95 од 25. јануара 2008); Веран Матић из Б92, предводници разноразних невладиних организација као што су Биљана Ковачевић Вучо, Соња Бисерко, Наташа Кандић...

Амбасада Сједињених Америчких Држава штитила је своје саговорнике у депешама захтевајући од надлежних у Вашингтону да поменуто име и презиме не објављују. Тешко је сабрати сва та имена. Један од њих је и Драган Шутановац, али само до избора за министра одбране (07BELGRADE132 од 29. јануара 2007), други је Божидар Ђелић (08ZAGREB203 од 5. марта 2008)...

Оливер Ивановић, „умерени лидер Срба са Косова“, како су га означили у депеши, говорио је о организацији митинга Српског националног већа одржаног испред амбасаде Америке 27. фебруара 2007. и навео чињенице које су по свом карактеру морале да буду недоступне јавности. (07BELGRADE275 од 1. марта 2007)

Посебна брига америчке дипломатије био је Чедомир Јовановић и његова Либерално демократска партија. Њему је било посвећено неколико елабората, нарочито после успеха на изборима и уласка у Скупштину: „На срећу оног дела становништва Србије, које је нестрпљиво да остави 1990-те иза себе и брзо напредује према евроатлантским интеграцијама, динамични ЛДП убрзано се помаља као одржив супарник радикалима и трн у пети својим килавим саборцима широм демократског блока.“ После неколико уопштених реченица о односу ЛДП према Косову и хапшењу оптуженика за ратне злочине, амбасадор Мајкл Полт је закључио: „Ми ћемо наставити да трагамо за одговарајућим начинима да се укључимо у њихов рад како бисмо обезбедили да се један одговоран западно оријентисан глас чује у парламенту.“ (07BELGRADE332 од 12. марта 2007)

Медији су имали своје место у депешама. Тако је Радио Б92 окарактерисан као „прогресивна радио станица“. (07BELGRADE617 од 8. маја 2007)

Припреме јавног мњења у Србији за прихватање тешких одлука, на пример отимање Косова и Метохије, чије су последице несагледиве, рађене су на разне начине. Американци су то одрађивали најчешће преко Политике достављајући уреднику текст који се морао објавити. (06Belgrade193 од 9. фебруара 2006) Текстови су били афирмативни о оној ствари која је погодовала Американцима. Такви су текстови о евроатлантским интеграцијама, реформи Војске Србије...

Американци су имали своје сараднике и у агенцијама за истраживање јавног мњења. „Срђан Богосављевић (који је главни истраживач за ДС и блиско сарађује са ИРИ-јем* и НДИ-јем**), верује да би ДС могла да надмаши СРС по броју гласова, узимајући у обзир Тадићеву личну популарност и противречности у ДСС коалицији.“ (06BELGRADE2061 од 22. децембра 2006)

Американци у Београду имали су своје посебне истраживаче јавног мњења по разним питањима, на пример однос према Западу због политике према Косову. Када су почетком 2006. сазнали да је антизападно расположење у Србији велико, нису паничили због могуће нове скупштинске већине (Српска радикална странка и Спцијалистичка партија Србије, па чак и Демократска странка Србије), већ су покренули своје „здраве снаге“. Помагање тих политичких минорних странака и невладиних организација започело је дотоком свежег новца (око шест милиона долара за текућу 2006. годину) и нове политике у јавности: припремљена је агресивна и циљана кампања под слоганом „Изађи и гласај“; предложили су смањење скупштинског цензуса на 3%. „Амбасада ће се трудити да координише и помаже демократске партије и невладине организације како би подупрла подршку јавности демократским партијама, тржишно усмереним реформама и западним интеграцијама“. (06BELGRADE257 од 21. фебруара 2006)

Брзе промене на српској политичкој сцени биле су повод да амерички дипломати два пута дневно састављају извештаје. (08BELGRADE668 од 7. маја 2008, 8,53 часова; 08BELGRADE452 од 7. маја 2008, 13,37 часова)

Борис Тадић као амерички изабраник

За читање објављених депеша амбасаде Сједињених Америчких Држава у Београду требало би много месеци. Зато ћу се у овом тексту бавити личношћу и делом Бориса Тадића, онаквог како су га видели и користили Американци.

Тадић је личност коју су Американци одабрали да им посвршава послове на Балкану, а који се директно одражавају на планирано окончање српског националног питања које још увек није постало минорно и за саме Србе.

Међу личностима које Американци нису придобили посебно место има Војислав Коштуница, председник Демократске странке Србије, личност која је периоду од 2000. до данас дала лични печат. Зато су се окренули другом!

Тешко је одредити годину када су Американци одлучили да се снажније уплету у југословенски проблем, нарочито када се имају у виду улоге Ватикана и Немачке око признавања Хрватске и Словеније.

Америчка улога у слому Српске Крајине августа 1995. је у приличној мери разјашњена као и у подели Босне и Херцеговине у Дејтону 1995. године. Мада су тада Слободана Милошевића хвалили, истовремено су започели припремне радове на његовом рушењу. Рушење Милошевића, међутим, није значило само његово уклањање већ и вишегодишње урушавање Србије! Први корак су започели 24. марта 1999. нападом НАТО-а и окончали капитулацијом у Куманову, у кафани „Еуропа“, која је била у власништву једног Шиптара.

Рушење Слободана Милошевића и довођење своје поставе су коначно остварили 5. октобра 2000. У првој постави није било значајнијег места за Бориса Тадића. Било је десетак других, у то време анонимних, момака који су у међувремену прошли различите „школе“!

Избор предводника државног удара изведеног 5. октобра одрадили су странци и то по саветима експерата психологије и сродних наука стационираних по амбасадама у Београду.

Према пројекту америчког пуковника Роберта Хевлија у Србији је формирана организација названа Народни покрет Отпор (Видети, на пример, текст Миодрага Новаковића „Пуковник Роберт Хевли – Како смо Србима подметнули Отпор“ објављен на сајту Видовдан.орг). Отпор је имао две неједнаке целине: прва и веома распрострањена по Србији, а друга малобројна организована је у Лондону. (После државног удара 5. октобра 2000. и успостављања нове власти, поједини чланови Отпора тражили су да се отворе њихови досијеи стварани протекле годину-две дана. Познато је да је то одбио Душан Михајловић, министар унутрашњих послова! Отпор је покушао да се организује као политичка странка и учествовао је на изборима 2003. године, али је народ гласањем показао колико му та „странка“ улива поверење – добили су нешто више од 1,5 процената гласова! После те катастрофе, врхушка Отпора прешла је у Демократску странку!)

Коловође Отпора у Србији временом су постављени у државни систем: Чедомир Јовановић у опозицију врха Демократске странке, Оливер Дулић из једног у друго министарство, Слободан Хомен у Министарство правосуђа, Срђан Миливојевић у Народну скупштину... Неколицина је организована да проналази и ствара нове курсаџије и плаћенике, а међу њима је најекспониранији Срђа Поповић. Марко Благојевић је започео пре десетак година свој „револуционарни“ посао у Москви, али је протеран - а данас је директор ЦЕСИД-а, (америчке) организације за праћење избора у Србији!

Поједине чланове лондонске групе Британци су распоредили у државној управи Србије: Душана Спасојевића у Министарство одбране, Борка Стефановића, Јована Ратковића и Вука Јеремића у Министарство иностраних послова... Та екипа постала је носећа саветничка група Бориса Тадића од дана када је он изабран за председника Србије. Њихова способност да се баве баш тим послом резултирала је разголићеношћу српске дипломатије и довела је до позиција какве нису запамћене у српској историји: Јеремић је „одрадио“ спољну политику по мери Англоамериканаца, Стефановић се „прославио“ више пута, осим осталог, и када је тајни план Владе Србије (2007) о Косову и Метохији доставио Американцима, а као награду касније добио место оперативног извршиоца предаје српске покрајине Шиптарима.

И та група није била компактна, јер је међу њима понекад избијала завист. Да је тако потврђују десетине депеша. То се најчешће манифестовало „поверавањем“ службеницима амбасаде са подацима о понашању околине. На пример, Борко Стефановић о Вуку Јеремићу (08BELGRADE171 од 14. фебруара 2008); Божидар Ђелић о Борису Тадићу (08ZAGREB203 од 5. марта 2008). Било је и неименованих саговорника америчких дипломата: „Неки су већ у разговору са амбасадором затражили од њега да подржи ’добијање нечега из ЕУ‛, била то понуда за ССП, шенгенски статус или новац за инфраструктуру – нешто што би показало опипљиву корист од прикључења Европској унији“. (08BELGRADE206 од 10. марта 2008)

Драган Ђилас, блиски сарадник Бориса Тадића, није припадао ни једној од помињаних група јер се предао пословима. У Демократску странку уписао се 2004, а 2006. изабран за председника Београдског одбора, председник Београда постао је 19. августа 2008. Тешко је утврдити када је први пут разговарао са америчким дипломатама. Зна се да је 21. априла 2009. посетио амбасадора Камерона Мантера. После тираде о започетим и новим пословима, рекао је, између осталог, и о себи и Борису Тадићу: „Ђилас је рекао амбасадору да је створио много непријатеља у Београду, рачунајући ту и неке из његове Демократске странке (ДС), тако што је скресао неке ’уносне пословне прилике‛ повезане са јавним пословима. Он је навео један пример где је одбио да одобри уговор о асфалтирању који је био два пута скупљи него што је требало да буде.“ Ђилас је у наставку говорио о својој популарности: „Ђилас је рекао да је по недавним истраживањима јавног мњења у Београду његова популарност била на 36 одсто позитивних – више чак и од председника Тадића – зато што људи виде резултате.“ (09BELGRADE363 од 27. априла 2009)

Ненад Чанак је волео пред Американцима да пореди Бориса Тадића и Зорана Ђинђића: „Чанак тврди да Тадићу недостаје његова макијавелистичка мудрост, али признаје да је боља особа и да се окружио добрим саветницима, посебно Срђаном Шапером и Миодрагом Ракићем.“ (08BELGRADE279 од 24. марта 2008)

Мада су бројне невладине организације деловале по инструкцијама и инспирацијама амбасаде Сједињених Америчких Држава, било је случајева да су се њихови челници жалили дипломатама: „Лидери НВО се жале да Демократска странка углавном ћути по питању вербалних напада на цивилно друштво.“ Посебно оштар према Борису Тадићу био је Душан Богдановић из ЈУКОМ-а (супруг веома утицајне председнице те организације Биљане Ковачевић-Вучо): „Сам Тадић је марионета. Захваљујући својој интелектуалној паралисаности, он није способан да схвати озбиљност тренутне ситуације.“ Додао је да не верује да ће Тадићеви блиски сарадници оштро реаговати на нападе на чланове НВО због страха да „њихов лични прљави веш не буде извучен на видело“. „Богдановић је навео неправилности током претходних именовања министра за телекомуникације и министра за одбрану од стране Тадића као оно што би могло да му се врати као бумеранг.“ (08ZAGREB181 од 3. марта 2008)

Ни Борис Тадић није био имун на помињање других. Тако је, на пример, 8. марта 2008. критиковао Војислава Коштуницу: „Ја верујем да Влада нема јединствену политику о европској и економској перспективи Србије и њених грађана.“ (08BELGRADE206 од 10. марта 2008)

***

Зоран Живковић је имао високе позиције у хијерархији Демократске странке после избора за председника Скупштине Ниша 1996. године, а самим тим постао је интересантан страним дипломатама. Њихова подршка (улога) значила му је у именовању за председника Владе Србије марта 2003, после убиства Зорана Ђинђића. Ни тада Борис Тадић није био у високим комбинацијама. Додуше, сукоб Живковића и Тадића окончао се лоше по првог, па је изгубио високе положаје у странци и државном систему. Тада почиње муњевит успон Бориса Тадића.

Тешко је утврдити када је започео значајнији (обавештајни) програм рада са Борисом Тадићем. Могуће је да је то било око његовог избора за потпредседника Демократске странке 2000. године. Та функција представљала је почетак његовог политичког успона: у Влади Савезне Републике Југославије, у периоду новембар 2000 - март 2003. био је министар телекомуникација; од 17. марта 2003. био је министар одбране Савета министара Србије и Црне Горе.

За председника Демократске странке изабран је 23. фебруара 2004.

Први мандат председника Србије освојио је после другог круга 27. јула 2004 (противник је био Томислав Николић), а други, такође после другог круга (и против истог противника), 3. фебруара 2008.

Мада положај министра телекомуникација није за потцењивање, нарочито у времену транзиције, Тадићу је било нешто сасвим друго предодређено. Њему је додељена улога министра одбране! Тешко је утврдити ко је саставио кабинет тог министра, али је сигурно да су Тадићеви најближи сарадници дошли из Велике Британије! Мада је време проведено у Министарству одбране било кратко, учинак је имао велике резултате, нарочито ако се погледа у континуитету са мандатом Драгана Шутановца, који је пре тог положаја провео неколико месеци на курсевима по војним и другим базама широм Сједињених Америчких Држава.

Амерички дипломати хвалили су непрестано Бориса Тадића: „Председник Борис Тадић преноси људима две основне поруке: глас за Тадића је глас за српску европску будућност и економско благостање, а глас за кандидата Српске радикалне странке Томислава Николића је глас за мрачну прошлост.“ (08BELGRADE118 од 30. јануара 2008)

Када је процењено да Тадићу недостаје гласова за победу у другом кругу председничких избора 3. фебруара 2008, Американци су му помогли преко својих „играча“: „Акција ’Изађи и гласај‛ радила је без престанка. Центар за слободне изборе и демократију (ЦеСИД), европски покрет у Србији, фестивал Егзит и Удружење студената Универзитета су, између осталог, емитовали телевизијске и радио спотове у којима се позива на масовно учешће у другом изборном кругу.“ (08BELGRADE118 од 30. јануара 2008)

Победа Бориса Тадића, а то значи промена старе и почетак нове политике према Косову и Метохији, створила је такву кризу да је предстојала оставка Владе Војислава Коштунице. То се и десило 8. марта 2008. Оставка Владе значила је и организовање нових парламентарних избора.

Косово и Метохија

Американци и њихови сарадници у Европској унији припремили су проглашење нове државе на тлу Србије – Косова.

Када је у Приштини наговештено да ће нови председник Владе бити Агим Чеху, један од челника Ослободилачке војске Косова оптуженог за бројне злочине над Србима, саветник Бориса Тадића Дамјан Крњевић-Мишковић „наговестио је да би Чеху могао да буде компетентнији премијер него Бајрам Косуми и назвао паметним политичким потезом то што су косовски Албанци изабрали Чехуа“.(06 BELGRADE341 од 3. марта 2006)

Александар Вучић разговарао је средином априла 2006. са сарадником високог службеника политичког сектора америчке Амбасаде о плановима Српске радикалне странке и намери да задобију натполовичну подршку у народу. Посебно место у плановима било је посвећено Косову. „Радикали се вероватно неће залагати за ванредне изборе пре објаве коначног статуса Косова.“ (06BELGRADE612 од 19. априла 2006)

Проблем који би радикали могли направити и искористити предупређен је на разне начине, осим осталог и доласком једног експерта из Вашингтона. Наиме, Кодел Инхоф требало је да дође у Београд 27. маја 2006. уочи референдума у Црној Гори, па је унапред обавештен уобичајеним писаним материјалом. Аутор програма боравка је нагласио да ће „посета бити првенствено усмерена на српског председника Бориса Тадића и министра спољних послова Вука Драшковића. Обојица лидера су заговорници Партнерства за мир и евентуалног чланства у НАТО, генерално конструктивни по питању коначног статуса Косова (иако се још увек противе независности) и отворени у вези потребе Србије да испуни своје међународне обавезе према Хагу.“ У наставку је Инхофу сугерисано да обећа подршку на евроатлантском путу и да посебну пажњу посвети реформама Војске Србије обећањима о образовању и обуци војника. „Јачањем адута реформиста ми можемо додатно да маргинализујемо стару гарду и да их, евентуално, скроз истерамо. Реформисти су овде у успону, али они још увек могу да изгубе против реакционарних сила у владиним и војним институцијама.“ (06BELGRADE842 од 26. маја 2006)

Проблеми са Србијом били су повод доласка у Београд Френка Визнера, високог службеника у Стејт департменту, 25-26. јула 2006. Он је требало да, као изасланик Кондолизе Рајс, министра иностраних послова, убеди руководство Србије, првенствено Војислава Коштуницу, да буду кооперативнији у предстојећим догађајима у вези са Косовом. Визнеру је наглашено да постоје разлике у гледању на проблем између Коштунице, с једне стране, и Тадића и Драшковића, с друге. „Тадић је јавно рекао да независност Косова може бити неизбежан исход. Он је можда дао сигнал за наредни корак у правом смеру када је рекао медијима у Бриселу 19. јула да је заштита Срба на Косову његов главни захтев.“ (06BELGRADE1160 од 20. јула 2006)

Борис Тадић и амбасадор Сједињених Америчких Држава састали су се 9. августа ради договора око посете Вашингтону почетком септембра 2006. Американац је наметнуо тему постављања генерала Здравка Поноша на место начелника Генералштаба, јер је истакао бојазан од могућег утицаја Војислава Коштунице. Потом су поменули споразум СОФА и договорили да га касније прочитају како би га Тадић потписао са Кондолизом Рајс у Вашингтону. Затим су започели о Косову. Тадић је казао да је чуо за речи Мартија Ахтисарија изговорене 8. јула на разговорима у Бечу о статусу Косова да су Срби као народ криви за све што се десило на Косову. „Амбасадор је приметио растућу забринутост због догађаја на северу Косова и затражио је од Тадића да искористи свој утицај, али и овлашћења која му даје положај врховног команданта, како би спречио било какве опасне испаде. Тадић је рекао да ће то и да уради. Тадић се вратио својим често понављаним аргументима о потреби да се избори одрже пре него што статус Косова буде решен. Амбасадор је рекао да ћемо ми бити спремни да агресивном кампањом ’Изађи и гласај‛ подстакнемо демократске гласаче да изађу на бирачка места, а да ли је Тадић спреман да гради коалицију која ће бити неопходна?“ (06BELGRADE1294 од 16. августа 2006)

Борис Тадић потписао је 7. септембра 2006. у Вашингтону СОФА споразум. (Службени гласник Републике Србије, бр. 42/2009) Споразум је НАТО-у дао много више него оно због чега су Срби ратовали против Аустро-Угарске 1914-1918. и Немачке 1941-1945. године! Званично, споразум је забашурен иза имена „Закон о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. Дугачак и компликован наслов требало је да послужи прикривању нечега што би на референдуму било одбачено великом већином.

Марти Ахтисари је, по савету Американаца и чланова Контакт групе, 10. новембра 2006. одложио објављивање предлога о Косову до иза 21. јануара 2007, то јест после заказаних избора у Србији. „Председник Тадић је у петак изразио захвалност због одлагања, наглашавајући да ће пролонгирање бити корисно за демократе.“ (06BELGRADE1872 од 17. новембра 2006)

Америчка понуда Србији да приступи Партнерству за мир требало је да побошља положај Бориса Тадића и његове странке пред јануарске изборе. „Председник Тадић је изнео јасну визију евроатлантске будућности Србије.“ (06PARIS7755 од 12. децембра 2006)

Србија је 14. децембра 2006, заједно са Босном и Херцеговином и Црном Гором, приступила организацији НАТО савеза Партнерство за мир. Тадић је „улазак Србије у Партнерство описао као крај изолације.“ (06USNATO716 од 14. децембра 2006) Крај изолације означио је почетак процеса приступања НАТО-у. Тај процес, међутим, још увек траје без обзира на то колико се Тадић и његови истомишљеници трудили.

Американцима и њиховим савезницима у Европи, првенствено Немцима, требао је мир и слога на Балкану, нарочито између Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине. Како је Хрватска поодмакла на путу ка придруживању Европској унији, требало је да разреши неколике спорне чињенице. У том контексту треба посматрати и сусрете Бориса Тадића са председницима Хрватске Стјепаном Месићем и Ивом Јосиповићем, као и са Ивом Санадером и Јадранком Косор, председницима Владе Хрватске. Мада је углавном познато шта такви сусрети доносе, сусрет Тадића и Санадера 20. марта 2009. у Београду имао је и један сасвим необичан сегмент. Давор Ведриш, директор Регионалног одсека Министарства иностраних послова Хрватске, разговарао је са америчким амбасадором у Загребу и том приликом му направио мало изненађење: „Видиш је обезбедио записник неких од јавности непознатих аспеката приватних, скоро сат времена дугачког састанка ’један на један‛ између Тадића и Санадера... Према Видишу, Тадић је на састанку ’један на један‛ такође похвално говорио о НАТО-у, што су изјаве које није износио јавно.“ (09ZAGREB180 од 2. априла 2009)

Прве процене резултата избора одржаних 21. јануара 2007. обзнанио је ЦеСИД већ сутрадан. И амбасада Сједињених Америчких Држава објавила је свој став о изборима.

Када је Скупштина Србије новог састава 14. фебруара 2007. одбацила план Мартија Ахтисарија о Косову, амбасада је у својој анализи гласања закључила да то и није толико битно с обзиром на то да преговори о новој Влади још трају и неизвесни су.

Како преговори о Влади нису давали резултата, нарочито после избора Томислава Николића за председника Скупштине 8. маја 2007, „амбасадор је телефонирао Тадићу и Коштуници у раним сатима 8. маја, а чуо се и са Динкићем“. Амбасадор је опис разговора са Тадићем завршио речима: „Он је затражио од амбасаде да, у било ком јавном саопштењу, у име разума позове демократске странке да формирају владу“. (07BELGRADE617 од 8. маја 2007)

Проглашење независности Косова уследило је после избора за председника Србије и то по вољи Американаца и њихових пријатеља у Европи. Како нову државу нису признале све чланице Европске уније, Кина, Русија и још многе државе, настао је мали вакуум. У међувремену, због односа Срба према отимању Косова и Метохије, чули су се разни предлози о могућем даљем развоју догађаја.

Када је Борис Тадић 29. августа 2008. без знања америчких дипломата поменуо поделу Косова и Метохије као могућност решења проблема насталог проглашењем нове државе, амбасадор Камерон Мантер је сутрадан дао интервју Телевизији Фокс-Србија нагласивши да Америка не прихвата никакву поделу. „Он (амбасадор – примедба аутора) је пренео исту поруку у приватном разговору са министром спољних послова Вуком Јеремићем и саветником председника Срђаном Шапером, при чему су обојица силно инсистирали да је штампа истргла из контекста Тадићеву изјаву РТС-у од 29. септембра. Они су рекли да подела није могућа, осим ако све остале опције пропадну. Амбасадор је подвукао да то чак ни тада не би требало да буде могуће.“ (08BEOGRAD1029 од 2. октобра 2008)

„И Европа и Косово“

Војислав Коштуница поднео је оставку Владе 8. марта 2008.

Уочи избора за Скупштину заказаних за 11. мај 2008, који су били последица сукоба две политике према Косову и Метохији (Тадићеве и Коштуничине), амерички дипломати су се припремили: „На овим изборима ми нисмо тема, а наша улога би морала да буде одговарајуће дискретна. Наши интереси биће најбоље заступљени ако европски пут, а не Косово, постане средишња тема ових избора“. (08BELGRADE206 од 10. марта 2008)

Посебну бригу америчких дипломата представљао је успех Чедомира Јовановића и његове партије ЛДП на мајским изборима, имајући у виду процене да блок Бориса Тадића неће освојити потребну већину гласова. Зато је требало учинити нешто што би довело до превазилажења нетрпељивости Тадића и Јовановића. „Тадићеве демократске снаге имају тешку битку пред собом. Уз све њихове промашаје и неодлучност, они остају странка која је највише у складу са америчким циљевима у Србији и региону. Наша отворена подршка након независности Косова, само би умањила њихове изгледе. Уместо тога, требало би да им не сметамо и да покушамо да ничим не нашкодимо коалицији.“ (08BELGRADE206 од 10. марта 2008)

Тада је започео програм трагања за постизборним партнерима блоку окупљеном око Бориса Тадића. Тај посао трајао је неколико месеци и завршио се привођењем блока окупљеног око Ивице Дачића (странака Драгана Марковића Палме и Јована Кркобабића). А у међувремену, Американци су се позабавили територијом коју чине општине Прешево, Бујановац и Медвеђа, а посебну пажњу посветили су Рашкој области. (08BELGRADE372 од 14. априла 2008)

Американци су приморали пријатеље из Европске уније да помогну Борису Тадићу, па је 29. априла, без расправе на Влади, Божидар Ђелић потписао Споразум о стабилизацији и придруживању Европској унији. (08BELGRADE426 од 29. априла 2008)

Разговори са америчким дипломатама обављани су на разним местима и приликама. Најчешће су то били разговори у уском кругу, с обзиром на то да многи Американци не говоре српски језик. Било је и случајних сусрета. „Другом приликом, 5. маја, раздрагани и самоуверени министар спољних послова Вук Јеремић рекао је службенику политичког одељења Амбасаде (незванично, на пријему поводом националног дана Израела) да је ССП дао ДС адут који јој је био потребан, што је поларизовало бирачко тело, или барем кандидате, дајући тако бирачима прави избор. Јеремић је тврдио да је дошло до пораста од три поена од потписивања ССП, очигледно цитирајући погрешне податке Стратеџик маркетинга (Срђана Богосављевића – примедба аутора).“ (08BELGRADE450 од 7. маја 2008)

Да Американци нису ништа препуштали случају, потврђује следећи пример. После избора одржаних 11. маја 2008, и објављивања званичних резултата, Борис Тадић је требало да разговара са челницима скупштинских странака. Његов саветник за спољну политику дао је амбасадору Камерону Мантеру службене белешке свих тих разговора. (08BELGRADE509 од 23. маја 2008)

Пажња америчких дипломата сконцентрисала се на коалицију око Ивице Дачића. Промена потенцијалних савезника код Драгана Марковића Палме била је повод за Американце да се заинтересују за њега. Њихово интересовање појачало се после разговора са Оливером Дулићема 29. маја 2008, од кога су сазнали, осим осталог, да се Марковић својим понашањем окренуо ка Демократској странци и тако убрзао промену мишљења Ивице Дачића и Јована Кркобабића. (08BELGRADE533 од 30. маја 2008) Мада су преговори о коалицији трајали још двадесетак дана, Дачић је на Главном одбору 23. јуна преломио на страну Бориса Тадића. Ток тог састанка препричао је Милисав Премовић, шеф кабинета Ивице Дачића, америчким дипломатама. (08BELGRADE625 од 24. јуна 2008)

Борис Тадић понудио је 27. јуна 2008. Мирку Цветковићу, дотадашњем министру финансија, да (и формално) састави Владу. Пре те понуде, на седници председништва Демократске странке било је веома бурно: „Наши контакти јављају да је, супротно Тадићевим јавним изјавама, састанак председништва био веома напет. Видно потресени Тадић наводно се једини обратио скупу, тако што је чланове најужег председништва пуних 45 минута жестоко критиковао због тога што су, зарад личних циљева, дојављивали информације штампи. Наводно је рекао да више неће ни сазивати најуже председништво.“ (08BELGRADE648 од 30. јуна 2008)

Ивица Дачић је, убрзо по заклетви у Скупштини, 14. јула 2008. дочекао америчког амбасадора Камерона Мантера. Према Мантеровим белешкама, Дачић је радо прихватио састанак: „Дачић је рекао да он неће бити препрека сарадње са МКТЈ (Међународни кривични трибунал за бившу Југославију – примедба аутора). По питању Косова, он је рекао да ће Србија сарађивати са свим безбедоносним чиниоцима у региону, како би се сачувао мир. Он се зарекао да напади на стране амбасаде никада више неће бити дозвољени и рекао је да ће подржати напоре да се реши случај Ковачевић (Миладин, некадашњи кошаркаш који је у Америци оптужен за наношење тешких повреда једном Американцу – примедба аутора). (08BELGRADE695 од 16. јула 2008)

Недељу дана после овог сусрета, 21. јула ухапшен је Радован Караџић. Истога дана један блиски сарадник Ивице Дачића звао је амбасаду Сједињених Америчких Држава: „Директор полиције Милорад Вељовић контактирао је нашу службу у касним сатима 21. јула, како би нас информисао да је наредио појачану полицијску заштиту за амбасаде САД и Велике Британије, у очекивању могуће ракције јавности.“ Дачић је и сутрадан позвао јучерашњег саговорника и поновио исте речи, додајући да је министар Дачић наредио да чувају дипломатска представништва, а посебно америчка. Американцима се истога дана јавио и Борко Стефановић са вешћу о хапшењу Караџића. Џенифер Браш је била конкретна: „Ово је сјајна вест, али наша билатерална агенда и даље је проблематична!“ (08BELGRADE718 од 22. јула 2008)

После избора за Скупштину Србије одржаних 11. маја 2008, ухапшен је 11. јуна Стојан Жупљанин а 21. јула Радован Караџић. Како су преостала само још двојица оптужених од Међународног трибунала за бившу Југославију (Ратко Младић и Горан Хаџић), Американци и њихови пријатељи наставили су притиске на Бориса Тадића и његове сараднике. Посебан део притисака тицао се метода и начина како да српски народ прихвати чињеницу о својим гресима и кривицама. У ту сврху ангажоване су неколике агенције за јавно мњење и безброј невладиних организација.

Хапшење Радована Караџића било је повод америчким дипломатама да разговарају и са Срђаном Богосављевићем. Он је говорио о својим ранијим истраживањима, устврдивши да су Срби прилично једнострани у гледању на протекле ратове па одбијају оно што им нуди телевизија Б92. „Богосављевић тврди да би било значајно ако би РТС, свом ширем и мање образованом аудиторијуму показао такав снимак, али он не верује да ће Влада бити у стању да придобије мрежу (још увек под контролом Александра Тијанића, кога је поставио бивши премијер Коштуница) као што неће да подржи нове страначке ставове, који треба да се спроведу у блиској будућности.“

Ти разговори били су основа састављачу депеше да закључи: „Док грађани Србије не буду у потпуности спремни да се суоче са прошлошћу, охрабрујуће је да признају да је време да се окрену будућности и да сада имају Владу вољну да то уради.“ (08BELGRADE744 од 24. јула 2008)


* Међународни републикански институт – институт који финансира Влада Сједињених Америчких Држава

** Национални демократски институт – институт који финансира Влада Сједињених Америчких Држава

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер