Najsporniji deo, ne samo ove knjige, već i ostalih dela Dušana Batakovića, jeste korišćenje neobjavljenih i objavljenih izvora i literature. Ono je veoma sugestivno, nekorektno i izvan istoriografskih pravila.

To što nam NATO čereči Srbiju, za Anđelkovića nije u konačnom još uvek najveći problem, te ne treba bežati od njih.

Vuletić misli da slavodobitno poentira kad kaže da „tvrdnja da izbori doprinose rastu autoritarizma, jeste apsurdna“. E, pa nije. Zavisi koji i kakvi izbori. Ima nekakvih „izbora“ i u Severnoj Koreji. Bilo ih je i u Enver Hodžinoj Albaniji.

NBS je operator četiri platna sistema, potpuno usklađena sa najboljom međunarodnom praksom i standardima Evropske unije.

Istinski neiskorišćeni „resurs” su, zapravo, muškarci, a ta neiskorišćenost pogađa sve. Zbog te muške neiskorišćenosti u krizi su i brak, i porodica, i natalitet.

Najzad, trebalo bi se osvrnuti i na određene momente koji NISU obuhvaćeni u ovom referatu, a za adekvatnu i potpunu ocenu kandidata neophodno ih je imati u vidu, jer čine bitne aspekte stručne i nastavne delatnosti.

Avramović se tobože čudi kako je moguće da Antonić upada u navodnu protivrečnost kada u istom tekstu kaže da su naprednjački najavljeni projekti mahom propali i da Vučić i dalje uživa visoku podršku u biračkom telu. Ja tu ne vidim nikakvu protivrečnost.

Pod okriljem mržnje, sociolog ima plan da Vučiću javi da "vedri i oblači političkim životom Srbije" da je u "auri svoje samovlasti". Najpre, zna li naš politički analitičar da postoji opozicija u Srbiji i da ona ima, recimo Pajtića, koji vedri i oblači u svom polju političkog delovanja.

U navedenom tekstu na vrlo subjektivan način predstavljeno je mišljenje koje je utemeljeno na običnoj narodnoj poslovici ''što je babi milo, to joj se i snilo'', ali i ogromnom neznanju. Ne postoji ništa objektivno napisano, osim iste priče koja se plasira svaki put kada treba da prodamo nešto najvrednije što imamo.

Sve što mogu je da odbijem da novim odgovorima Simoviću nastavim da dajem povod za javno promovisanje ovih destruktivnih paralevičara, koji uporno odbijaju da prestanu da doprinose opstanku „postojećeg stanja kao jedinog mogućeg”