среда, 24. мај 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Полемике > Закаснела дијагноза болести или ратни план за рушење СФРЈ - "Меморандум" професора Кишјухаса
Полемике

Закаснела дијагноза болести или ратни план за рушење СФРЈ - "Меморандум" професора Кишјухаса

PDF Штампа Ел. пошта
Петар Гордић   
недеља, 09. октобар 2016.

Готово да нема полемике о распаду Југославије у којој се не помене Меморандум САНУ-а (у наставку само Меморандум). Тај документ је незаобилазна тема у медијском рату који се још увек води на подручју бивше Југославије. У последњих неколико недеља објављена су два текста која износе дијеметрално супротна мишљења о Меморандуму. Ратко Дмитровић у тексту “Меморандум, коначно” (Вечерње новости,16/09/2016) каже да је то “савршена дијагноза неодрживог дубоко антисрпског уставног, друштвеног и политичког стања у Титовој Југославији”, а Алексеј Кишјухас у тексту “Меморандум који траје” (Данас, 25/09/2016) пише о том тексту као о злогласном, анахроном, контрареволуционарном и псеудоинтелектуалном наративу, односно омлету који је “сачињен од псеудонаучних ставова, паушалних опаски, неоповргљивих тврдњи, вредносних судова и политичких фразетина”. Одавно пратим ове ауторе и очекивао сам да ће се сударити на некој теми. По питању Меморандума ближи ми је Дмитровићев став, а у овом тексту писаћу о томе зашто се не слажем са Кишјухасом. Основна идеја је да нећу бранити Меморандум и његове тезе, него ћу указати на слабости аргумената Алексеја Кишјухаса о томе како је меморандумска логика српског национализма изазвала ратове, кич, шунд и сву несрећу у којој данас живимо.

Кишјухас је у овом тексту стандардно саркастичан и можда мало превише надмен за мој укус. Но добро, не судим о стилу него о садржају и аргументацији. Покушаћу да укажем на неке проблеме његовог аргумента, који гласи овако:
 

“Његове идеје (идеје Меморандума, додао П.Г.) представљају основну идеолошку матрицу која се подло усадила у умове и праксе, која се укоренила у кафане и телевизије, фризерске салоне и аутомеханичарске радње. Аутономије су сепаратистичке и опасне, посвуда су кич и шунд, зли Хрвати су преварили наивне Србе, млади не треба да раде по мрском иностранству, морална је криза, на Косову је био геноцид над Србима, притисци су "великих сила", Срби су вечите жртве (али су и најбољи и најјачи), Тито је масон.”

(1) Прво, спорно је шта је све сврстано у идеолошку матрицу о којој Кишјухас говори. Зашто се не бавити самим текстом него матрицом насталом на основу текста? Академици су писали и о кичу и о сепаратизму, али као о чињеницама тога времена. Неке од аутора и потписника Меморандума сам читао независно од спорног текста (на пример, филозофа Михаила Марковића) и “скромно” мислим да је реч о једном од најзначајнијх српских научника друге половине 20. века. Могу мислити о академицима све најгоре, али тешко да је неко од њих желео да међу свој народ засади опојне сорте ријалитија и паравојних формација. Све и да су желели тако нешто, то се у тексту нигде не види. Ако Алексеј Кишјухас то види и разуме, морао би то да докаже “црно на бело”. Ако меморандумске ставове анализирамо из данашњег “тренутка”, морамо се трудити да одвојимо прошло од данашњег, чињенице од вредности, лично од државног и друштвеног, морали бисмо да раздвојимо догађаје од процеса, замисли од чинова, јавно изражене ставове личности од оних које им накнадно приписујемо, намере од сугестија, итд. Толико је финеса у текстовима овог типа да их морамо пажљиво раздвајати и тумачити, са циљем да текст разумемо на прави начин и да се приближимо истини. И наравно, пошто је реч о изузетно комплексном историјском процесу, потребан нам је контекст, како бисмо све релевантне ствари узели у обзир. Постоји више интерпретација Меморандума. Или је тај текст опис (дијагноза) тадашњег друштвеног стања и његове генезе, или је то план будућег стања са назначеним циљевима које треба остварити, или је делом и једно и друго. Од ове три опције, мени је најплаузибилнија трећа, а Кишјухас, који прихвата другу, слабо је брани. Уверен сам да се све ове опције могу мерити и упоређивати, што Кишјухас уопште не ради, макар и у овој скученој колумнистичкој форми. И не само то, он гради једну нову идеолошко-реторичку матрицу у којој читаоци, просто речено, “не знају где је лево”. “Скаче” он из прошлости у будућност, збраја шунд, алигаторе, Тита и сепаратизам, и све то излаже у форми бритког, питког и допадљивог текста. Иако користи речи које указују на закључивање (дакле, зато), у тексту је мало аргумената и доказа или барем нечег што личи на њих, а много спорних аналогија и отворених питања. Или је то тако или сам ја неспособан да разумем ову врсту логике.

То што Меморандум важи за злогласан текст, не мора имати везе са његовим садржајем и доказано лошим утицајем, него са медијском конструкцијом која је о том тексту направљена. Друго, од свих тема и проблема о којима су академици писали, аутор је издвојио само неке и о њима говорио са “застрашујућом” сигурношћу. Меморандум врви од података и објашњења. Није јасно на основу чега Кишјухас бира делове тог текста и представља их као репрезентативне (Меморандум не признаје АВНОЈ или Устав из 1974. године). Има много места који су итекако важна за анализу и коначан суд о тексту, а аутор их не помиње. Све у свему, чудно ми делује сигурност са којом је колумна написана. Више јој у прилог иде реторичка убојитост и стил, него аналитичко-логичка поступност и обазривост. Претпостављам да се Алексеј Кишјухас залаже за оно што су по њему академици у Меморандуму оспорили – плурализам и различитости, те да своје колумне пише и за људе који мисле нешто друго и другачије од њега. У том духу, требало би да своје ставове и аргументе о оваквим стварима мало боље демонстрира, да изложи приговоре и коментаре, да одговори на критике и оповргне супротна мишљења.

(2) Пођимо од следеће претпоставке. У цитату поменута идеолошка матрица није се након Меморандума усадила у умове људи већ је она само опис стања у којем су се ти умови налазили, као и опис друштва у којем су живели. Аутор не разматра овакву интерпретацију текста, а то је тако јер није окренут ка прошлости него ка будућности (или садашњости). Ево примера! Кишјухас помиње Косово! Академици су написали да се тамо води тотални рат против српског становништва и позвали да се он заустави. Уместо да прво суочи тврђено са тадашњом друштвеном стварношћу, па да онда анализира истинитост њихових тврдњи и оправданост њихових позива, он текст суочава са неким догађајима који су се десили много година након писања Меморандума. Уместо да прво провери да ли је било поменутог тоталног рата, он каже да је продужена меморандумска рука деценију и по након “објављеног” текста донела рат на Косово. Како га је донела? Нити је текст званичан, нити је уткан у неке званичне документе (програме партија, законе, одлуке…), уверен сам да га је прочитао врло мали број људи, не знам како је могао толико да утиче на стварност. Легитимно је и то тврдити, али је та анализа без ове прве непотпуна.

Шта аутору даје за право да Меморандум тумачи као ратни план и зломисао, а не као дескрипцију и анализу? Позив на промену није позив на рат. Нека он објасни турбуленције и несразмере, обесправљености и провалије тадашњег друштва на бољи начин, нека понуди алтернативно тумачење стања у Југославији након Титове смрти. Друга ствар, рата између јединица СРЈ и ОВК на КиМ јесте било, али да би се доказало да га је изазвао Меморандум није довољно навести ове две чињенице – да су академици тражили да се заштити интерес српског народа и српске државе у јужној покрајини и да се рат у тој покрајини  заиста водио петнаестак година након тога. Није колумна место где се то може утврдити, али се од универзитетског професора социологије очекује да обазривије говори о друштвеним чињеницама, да наведе узрочно-последичне веза, и да у крајњој линији, ако нешто не може да докаже то ни не тврди са оволиком сигурношћу. У супротном, његова колумна пати од исте логичке болести као и многе дискусије из кафана и фризерских салона, против којих он наводно пише. Промените првосрбијанску кафану (или портал) и пређете у другосрбијанску, али логика остаје иста. Од првих добијете претње и песнице, од других псовке и етикете. Само што се од једног професора очекује више у односу на његове кафанске истомишљенике.

Готово свака реченица у колумни је спорна из горе побројаних разлога. Све се оне могу анализирати на сличан начин. Превише сигурности, премало покрића и утемељења. Аутор је експлицитан у свом ставу “Ово је истина, све остало су шарене лаже!” Још само кад би нам рекао зашто је то што тврди истина. Нема у овој колумни ни других актера, ни њихових писаних дела и поступака, других догађаја, поређења, и слично. Тема је обрадјена потпуно ван контекста. Академици су објаснили зашто је уређење Југославије спорно, зашто је децентрализација такве земље лоша или зашто су лукави Хрвати преварили наивне Србе, навели су некакве податке и евиденцију у прилог својим ставовима. Професор Кишјухас нам, са друге стране, уопште не говори зашто су ова или нека друга њихова објашњења лоша. Он не анализира њихове ставове и објашњења, него из документа извлачи некакву идеолошку конструкцију, коју онда уклапа у своје виђење савремене историје. Академици су своје ставове прецизирали, а Кисјухас своје поопштава до бесконачности. То што су академици иступили против децентрализације Југославије 80-их не значи да су начелно против децентрализације, аутономије, развоја и модернизације. Ко каже да су све аутономије добре! Или да су сви национализми лоши? Зашто бисмо прихватили АВНОЈ који је донео лажно братство и јединство, лажни интернационализам? Устав који је “у сржи” неправичан и чија нас неправда и данас у стопу прати. Револуцију која је (какву такву) парламентарну монархију претворила у диктатуру “пролетаријата”?!! У овом тексту сам “преживео” низ појмовних бродолома. Кишјухас изгледа говори о Југославији као о демократском рају који се осамдесетих мало дестабилизовао, и таман кад је предложено спасоносно конфедерално решење, српски академици су га одбили. Да ли ми мислимо на исту државу и исто време?

Узрочног ланца од Меморандума, преко ратова до данашњег стања у колумни нема, уопште се не наводи и не доказује. Али се наводи то да су академици тим текстом нешто сугерисали, сањали, некога наводили, нешто неком усадили и наметнули…Где је ту узрочно-последични ланац?!! Тврдити без доказа да се меморандумска матрица усадила у душе људи слично је као тврдити да су академици направили меморандумски прашак и њиме запрашили српски род, након чега је он оболео од вируса национализма. Како, на који начин, којим путем се та идеја проширила? Све то Кишјухасу делује тривијално и саморазумљиво, али ако је то решио да подели са нама читаоцима, онда није довољно да ликује над својим супериорним мишљењем, него и да га оправда. Уместо да корак по корак изводи своје закључке, он на крају текста посеже за једном ултраапрстактном метаисторијском тезом о наметању питања колика а не каква држава? од стране српских академика. Наравно, све то су радили у великом раскораку са остатком цивилизованог света. Кога је још у свету брига колика му је држава, то питање је застарело и данас га потенцирају само затуцани народи!!! Иако се каквоћа не може одвојити од количине (да се тако изразим), академици су се у овом тексту примарно и бавили питањем каква би држава требало да буде и односом тога каква би требало да буде и каква уствари јесте. Ауторе Меморандума (на пример Михаила Марковића, Љубишу Ракића или Радована Самарџића), Кишјухас представља као незналице које нису разумеле време у којем живе и људе који су нас гурнули у хаос и колективну несрећу, што је не само безобразно и надмено, него и потпуно неосновано. Њихове идеје и потези пера су, каже Кишјухас, погонско гориво које је довело до ратова, злочина и сиромаштва. Још само да нам аутор објасни заводљиву аналогију који користи, пошто у физици, за разлику од социологије и политике, тачно знамо како гориво покреће моторе и машине.

Давно сам прочитао Меморандум. Неке његове делове сам читао и по више пута. Као некоме ко се том материјом професионално не бави, веома ми је тешко да о њој коначно судим. Превише је то комплексна ситуација да би се олако о њој судило. А Кишјухас, по мом суду, брзоплето и неосновано пресуђује. Колумна није научни рад, али ако је пише научник за очекивати је да ће свој лични став бранити у складу са неким стандардима. Не верујем у ову интерпретацију Меморандума, али сматрам да би доказ да га је “нужно прочитати као ратни план” и да је “разбио државу, друштво, животе, породице и градове” био заиста импресивно научно достигнуће. Мени као филозофу (“љубитељу” мудрости, истине, аргумената и доказа) кога ово питање занима би заиста такво научно

 достигнуће било драгоцено, имало би огромне последице по теорију и праксу друштвених и хуманистичких наука. Једва чекам такав доказ! Дубоки наклон и поштовање ономе ко га изведе! Али тај доказ или његове назнаке у овој колумни нисам пронашао. Са друге стране, морам признати да многа сазнања до којихсам дошао у вези са наведеним догађајима нису у складу са Кишјухасовим тумачењем. Ја бих, такође, рекао да Меморандум и даље траје и да је он у неком смислу судбоносан за нас. Меморандум је трасирао историјски ток на овим просторима. Али, то није тако зато што нам је наметнуо и усадио идеолошку матрицу него зато што је (прекасно) покренуо важна питања о будућности Југославије, она која су дуго времена потискивана. Михаило Ђурић је 1971. године написао Меморандум пре меморандума (текст Смишљене смутње) због кога је протеран са Правног факултета, ухапшен, осуђен и затворен. Пре тога је оклеветани писац Добрица Ћосић скренуо са исправног партизанског пута братства и јединства. Да су академици Меморандум написали десет година раније него што јесу, вероватно би и њих чекала слична судбина.

И они су, попут њихових претходника, прозрели планове и смишљене смутње неких јаких сила у Југославији. Стали су на пут неким, да не кажем којим интересима. Зашто би их иначе хапсили и прогањали. Због угрожавања уставног поретка! – рећи ће револуционари. У Југославији и сличним државама “братства, јединства и слободе” и много бенигније ствари од Смишљених смутњи или Меморандума схватане су као угрожавање уставног поретка. Само ти признај да си угрожавао уставни поредак па ће ти “Ђуро опростити што те је тукао”. Расправа о уставном поретку не може да угрози уставни поредак, осим у случају када је све унапред одређено, а сама расправа је параван како би се процедуре карактерисале као демократске и легитимне. Када је у таквој атмосфери проговорио Михаило Ђурић, његов говор био је директна претња креаторима Југославије и њиховим плановима. По мени, Меморандум је по тежини био налик Ђурићевом тексту, а сва хистерија након њега иде у прилог том тумачењу. Све претходно наведено указује да је Меморандум пре био дијагноза болести једне земље, него ратни план за њено рушење.

Аутор је филозоф, пише на блогу Шумадијски блуз

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да су протекли председнички избори били фер и демократски?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер