субота, 20. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Културна политика

Чак, Ник и ми

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
недеља, 21. јун 2009.

На острву Ки Мараја,

живи један страшан баја.

Име му је Слотер Ник,

велики је љубавник.

Српска народна песма

Индустрија изванредности

Када би неко у ренесанси, или поготово током деветнаестовековног романтизма, створио врхунско дело, прославио би се својом вештином и талентом, а затим постајао познат – што је значило да су његове услуге наручивали европски дворови, а радове са његовим потписом плаћали сувим златом. Не један уметник је властитом славом зарадио себи доживотну пензију код неког од апсолутних монарха на континенту – што многим њиховим колегама дан-данас недостижно, а камоли у ондашња времена, озлоглашена по својој социјалној неправедности. Али иза сваке славне личности, стајала су по правилу изванредна дела, од којих је онa славу позајмљивала и на којима се ова слава заснивала. При томе се, наравно, често догађало да се нечије дело прослави тек (доста) времена након ауторове смрти и да исти никада не доживи сласт властитих ловорика. Далеко од тога да се данас сличне ствари не догађају, али опет се много штошта темељно променило.

Производња дела претворила се данас, на пример, у производњу делатника. Постати „познатим“ или „славним“ није више срећа која се догађа само заслужнима, након што њихова дела прођу дуготрајни и мукотрпни процес критичког (и историјског) вредновања. С обзиром да је уметност постала индустрија, позорница тржиште, а уметничка дела производи које треба пласирати, процес производње морао се значајно „модернизовати“. Од миља се то зове „менаџментом у уметности“, а у пракси се своди на темељно маркетиншко-економско обрађивање целог процеса који од уметникове замисли води ка „крајњем потрошачу“. Ту се укључује екстензивно истраживање тржишта, немилосрдна оптимизација производње и наравно – бесомучно рекламирање и саморекламирање. При томе, идеални „производ“ не би требало да се битно разликује од врхунских дела светске баштине, а под „битним“ се подразумева да би требало приближно толико да кошта. Пошто се, како смо рекли, уметничка дела познатих и славних далеко боље и скупље продају, значајан део производног процеса и својеврсна „бочна грана индустрије“ постала је производња познатих (тзв. „селебритија“).

На први поглед, нема ништа природније. Сваки режисер за свој филм тражи најомиљеније глумце, на које публика најбоље реагује, као што сваки управник галерије жели да продаје дела сликара који је у јавности најтраженији. Али са сваком годином, част изузецима, „познати и славни“ постају све млађи, све бескарактернији и све више налик једни на друге. Златно правило капитализма „произведи јефтино и продај скупо“, упарено са савременим императивом за масовношћу који доводи до буквалног „штанцовања“ славних личности, све се мање повинују вољи и интересовањима купаца, а све више сами диктирају „моде“ и „трендове“, који опет одређују ко је „актуелан“, ко је „бивши“, а ко својим именом и појавом представља прворазредни „бренд“, који се може изнова и изнова препродавати сваке године у новом паковању (и истовремено продавати било шта што му рекламна компанија стави у руке).

Интернет као „контрамедиј“

Оно што највише смета код ових звезда и звездица (и светских и локалних) јесте огромна разлика између њиховог богатства и медијске пажње на једној, а талента и креативних способности на другој страни, и тешког живота и анонимности низа уметника који могу бити и знатно више надарени и изванредни, али се једноставно нису „пробили“. Механизам производње славе делује наизглед потпуно произвољно – медијска елита може славну личност начинити од било кога, при чему скоро да нема ниједног људског недостатка који се не може надокнадити шминком, пост-продукцијом или медијским спиновањем. Са друге стране, наизглед, неко може бити изванредан у сваком погледу, а да очи јавности никада не допру до његових задивљујућих способности.

Да све није баш тако, постарао се, како то већ бива, Интернет – тај највећи заштитник занемарених и анонимних на планети. Мрежа Youtube омогућила је тако непознатим талентима да се у вештини и шарму такмиче са најпознатијим (и најбогатијим) уметницима планете и њен успех био је толико изванредан, да је овај аматерски форум преко ноћи постао гледанији од најмоћнијих ТВ станица. Медији већ воде отворени рат против ове и сличних Интернет страница, старајући се да строго раздвоје „аматерске“ од „професионалних“ садржаја, штитећи „ауторска права“ ових других од погледа људи који се заносе да би то што они, славни, чине, могло да се пореди и подједнако вреднује колико и чангртање неких анонимуса на Интернету. Па опет, многи су од себе направили „познате“ само помоћу креативних и духовитих клипова на Интернету, заобилазећи тако читаве спратове на степеништу ка слави и, наравно, лишавајући низ „менаџера“, „ловаца на таленте“ и „стручњака за стајлинг“ свога мучно зарађеног хлеба.

Оно што ову врсту популарности чини „револуционарном“, јесте далеко већи проценат њене „демократичности“, не у смислу повлађивања „широким народним масама“ различитих сладуњавих и ружичастих институција поп-културе, већ управо у омогућавању значајног процента самосталности гледалаца у процени и вредновању оног што се гледа. Интернет култура је, макар начелно, „вредносно неутрална“. Она просто износи на видело производ, чију судбину даље решава колективна воља посетилаца тог места на мрежи. Медијско манипулисање није искључено, будући да оно и даље утиче на формирање укуса и критеријума људи који делу приступају – али они, истовремено, скоро да немају утицаја на вредновање тог поједниначног наступа, песме или графичког рада. Интернет се ту појављује као надмоћни посредник, који подрива све остале медије и (ако занемаримо да су управо Интернет корпорације данас најмоћнија и најбогатија предузећа) прескаче скоро све корпоративне (и у много чему рекеташке) степенице између ствараоца и гледаоца.

Страх од мрака – и Нориса Чака

Ово „изигравање“ добро уходаних медијских пројеката може се пратити на основу низа културних аномалија, којима обично на овај или онај начин кумује нека групица ентузијаста окупљена око одређеног места на Интернету. Свакако најупечатљивији пример представља неочекивано и изванредно васкрсавање старе и скоро заборављене звезде борилачких филмова америчке „Б“ продукције из осамдесетих, Чака Нориса. Овај холивудски ветеран „одслужио је своје“ у низу филмова који су глорификовали специјалне службе америчке војске (попут серијала „Нестали у акцији“ и „Одред Делта“), а каријеру је „завршио“ у серији „Вокер – тексашки ренџер“, где је из епизоде у епизоду у затвор слао комичне негативце са стетсон шеширима, након што је сваког разоружавао/неутралисао својим препознатљивим стилом „ногом у главу“.

Пре неколико година, међутим, група људи који су, по свој прилици, били дванаестогодишњи клинци на врхунцу Норисове популарности, а који су се „формирали као личности“ на бесмисленим и често просто тупавим заплетима и расплетима Норисових филмова, покренули су, сада већ надалеко познати Интернет сајт Чињенице о Чаку Норису. Ова Интернет презентација је својеврсна огласна табла, на којој су забележени сви парадокси и Гордијеви чворови које на свету не може нико да реши, осим Чака Нориса (и то најчешће ногом у главу). Ови кратки бисери варирају од бедастоћа, преко заиста надахнутих, до напросто изванредних. Укуси се разликују, па различити читаоци и посетиоци сајта истичу различите омиљене цитате, али резултат целог овог циркуса (који је започео као један најобичнији форум доскочица групе обожаватеља једне потпуно маргиналне медијске личности) јесте планетарна популарност Чака Нориса, који диљем света улази у доскочице и народне умотворине из којих потискује традиционалне месне јунаке попут Насрудин Хоџе, Јаре Цимермана или Марка Краљевића. При томе, ова експлозија популарности изгледа потпуно случајна, без скоро икаквог мешања медијских „креатора стварности“, који свакако не би били склони да за планетарног медијског идола постулирају једног конзервативца, креационисту и републиканског активисту, чије је решење за све проблеме нога у главу, а који толико одудара од свега што Холивуд у последње време протура као своје „вредности“.

Касно Норис на Косово стиже

Од невероватних способности које Норису приписује интернационална публика, нама су свакако још занимљивија „остварења“ која је амерички каратиста постигао у нашој земљи, вративши се из пензије као звезда Интернета. Циркуларна писма и мобилне поруке препуштале су му тако да састави српску владу (без СПС), стављале га у контекст месних хероја попут Милке Цанић (која му је кева), Бате Живојиновића (који му је ћале) или Милета Китића (који је никад јачи), а није прошао дан од Бајденове посете Београду кад је чаршија сазнала да је америчког потпредседника на далеки Балкан послао, ко други, него Чак Норис (да провери ко је тај Миле Китић). Његова популарност у Србији, са једне стране почива на можда чак и нешто већем броју љубитеља испразних америчких „Б“ серија и филмова (у бескрај репризираних током деведесетих), али пре свега показује са коликим се жаром и, пре свега локалним шармом српска Интернет јавност надовезује на светске трендове („амерички“ Чак је „двапут бројао до бесконачности“, док је „српски“ – „исправио криву Дрину“ и сл.).

Оно што је ту, међутим, једино важно, јесте да је ова врста глорификовања једне другоразредне холивудске звезде дубоко субверзивна по саму индустрију популарности и хомогенизацију културних вредности, иако на први поглед делује као њихов безазлени изданак (или коров). Пре свега, обожавање Чака Нориса је претерано на толико видан начин, да само сасвим мала деца могу његову новостечену популарност да замене за ону „праву“, па да похитају да своје собе затрпавају производима са његовим ликом (које су предузимљиви западњаци већ пустили у промет). Он је славна личност која никако није узор за подражавање. Једна од основних вредности „познатих и славних“ лежи у томе што „сви желе да буду (као) они“. Чакови натчовечански квалитети, међутим, толико су хиперболисани, а његово одударање од угланцаних, упегланих и идеалних холивудских суперзвезда толико је очигледно, да у целом пројекту „чињеница“ о њему није могуће видети ништа осим проницљиве пародије оног што су продуценти „Б филмова“ можда хтели да направе од његових ликова, али никада за то нису имали могућности, нити медијског ауторитета.

На све то се може гледати и из другог угла. Увек жедна весеља и забаве, глобална публика се заморила од вечито истих хероја са сребрних екрана и окренула, пропустивши свој укус кроз свакако бизаран Интернет филтер, далеко оригиналнијем, изворнијем и искренијем (супер)хероју и узору од данашњих. Као припадник „старе гарде“, Норис се не плаши да се упусти у хладноратовски дискурс „добрих и лоших момака“, на коме се иначе темељи лоша политика, али одлични филмови. Норисова „остварења“ обилују управо оним празним, плитким морализаторством које Холивуд данас невешто прикрива, али које лежи у темељу његовог статуса као светионика западне цивилизације и њених вредности. Феномен Чака Нориса својеврсни је одговор на „повлачење суперхероја из јавног живота“ – тако луцидно пародирано у „Дизнијевом“ и „Пиксаровом“ мегахиту Породица Невероватни (The Incredibles, 2004) – и одражава потребу друштва одраслог на стриповима и празним холивудским филмовима да укаже прстом на „негативце“ и разрачуна се са њима без обзира на релативизације и политичку коректност којој је Холивуд почео да робује. Његова популарност данас представља својеврсни споменик „једноставности“ некадашњег живота и стварности, која се све више губи у баруштини савременог „масовног информисања“.

Сваке српске мајке дика

Српске „чињенице о Чаку Норису“, ако и врло духовите, само представљају продужетак Интернет тенденције која је захватила цео свет. Протеклих пар недеља, међутим, изнело је у први план један медијски феномен далеко необичнији од „повратка“ времешног америчког шибаџије из Тексаса. Захваљујући необичном склопу (Интернет) околности и панк фестивалу у Новом Саду, Србију је посетио Роб Стјуарт, скоро потпуно непознати канадски глумац који је своје лице, глас и некада дугу, црну косу позајмио култном приватном детективу са флоридског острва Ки Мараја, Нику Слотеру. Испоставило се, тако, не само да наша јавност има слуха за „светске подземне трендове“, него да поседује способност да изнедри властите трендове по истоме моделу.

Тако је група знатижељних Канађана, који су хтели направити крајње стандардну репортажу о томе како су тешке животне околности у Србији деведесетих подигле до култног статуса једну крајње рутински „одрађену“ и помало „већ виђену“ детективску серију, остала затечена пред призором како се хистерија за Слотером Ником повампирује на њихове очи. Прво су мирни грађани скакали од среће препознајући на симпатичном Стјуарту шармерски осмејак вечитог женскароша Ника, затим се у року од неколико дана (путем Интернета) цела земља дигла на ноге, што је довело да се Канађанин (вероватно први пут у каријери) осети у ципелама својих далеко познатијих колега из Холивуда, да би се на крају његове посете мобилисали буквално сви медији у земљи, покренуле хуманитарне акције под покровитељством Амбасаде Канаде, а Слотера Ника захвална Србија испратила као Стинга, Мадону или Ролингстонсе.

Холивудско ђубриште и културна екологија

Шта се, у ствари, догодило? Популарност серије током деведесетих је једна ствар, али сасвим друга ако се покаже да „култ Слотера Ника“ живи више од петнаест година касније! Не треба ни поменути да су се медији утркивали у плитким и праволинијским интерпретацијама овог „феномена“. Наводно, „деведесетих је било јако тешко“ (а после смо, ваљда, процветали), па се народ окренуо „трачку лепоте и доброг живота“, које је, између извештаја са ратишта и редова пред продавницама, налазио у вечерњим емитовањима (и јутарњим репризама, које су се обавезно гледале) „Тропске врелине“. То је свакако делимично тачно, и Роб Стјуарт је у Србији дочекан као славна личност par excellence и зато што смо ми данас друштво које је у много чему дефинисано управо „деведесетим“, и то без обзира да ли припадамо примитивним и заосталим националистима који су Југославију бацили у вихор рата, или њиховим бескомпромисним критичарима и реформаторима, за које се деведесете тек неће завршити још неколико деценија. Па опет, као и у случају Чака Нориса који је само један у мору испразних холивудских хероја из осамдесетих, „Тропска врелина“ није била једина (нити најбоља) весела и позитивна разбибрига у оно време, па опет „Чувари плаже“ или „Досије Икс“ тешко да остављају иза себе једнаку еуфорију. Обе потоње серије у Србији нису начиниле ништа већи одјек него у остатку света, док је „Тропска врелина“ чисто српски феномен, па чак и ако је „Лепа си Памела“ инспектора Блаже вероватно боља песма од „Slaughteru Nietzche“ новосадских „Атеиста“, ова друга се заснива на аутентичној културној реакцији овог народа на оно што је наведена серија за њега представљала.

Све што важи за Чака Нориса, важи и за Ника Слотера, с тим што Ник Слотер представља потпуно локалну рецепцију једног искоришћеног и одбаченог холивудског формата. У питању није безазлена ствар, будући да до изражаја долази један суштински „алтерглобализам“, заснован на игнорисању и заобилажењу корпоративно умрежаних и изрекламираних до бесмисла савремених медијских „производа“, за рачун производа који долази из исте кухиње, али је изгубио свој значај и (финансијску) вредност, па самим тим и културолошку штетност. У питању је својеврсна рециклажа културе, која показује суштинску несклоност српског народа ка културолошком изолационизму (за који га често оптужују они који у земљи непрекидно инсистирају на потреби за „реформом“ културе и народног духа), али истовремено и рефлексну неспремност дела медијске јавности да учествује у купопродајном игроказу савременог света филма и музике и његових протагониста, славних личности које представљају индустријске производе и корпоративне „пи-арове“. При томе, мноштво народних умотворина везаних за Ника Слотера, Силви Џерард и њихове острвске догодовштине попримају чисто локални, народски карактер (почев од епског десетерца у коме се Нику „песме певају“, па све до урбаних мотива који се примећују, рецимо, у кратком стрипу Алексе Гајића из времена Студентског протеста '96.-'97.), што унеколико представља „ђубретарење“ српске културе по холивудском сметлишту, али истовремено и својеврсни манифест глобалне „културне екологије“ – можда крајње аутентичног одговора на изазове глобализације која све више губи мах и поприма све непријатније лице.

Београдска премијера „Тропске врелине“

Истовремено, популарност „Тропске врелине“ може се анализирати и строго садржински. Српски народ одувек је био склон лепоти, новцу и лагодном животу, што се може пратити не само кроз књижевне и филмске мотиве („Коштана“, „Ивкова Слава“, или „Три палме за две битанге и рибицу“), него и кроз начине на које је наше друштво увек настојало да устроји властити живот – од кафанске културе, преко улагања у викендице и летовалишта на јадранској обали, па све до данас хиперболисане жеђи за „путовањима“ и „белим Шенгеном“. У првој половини деведесетих, у својеврсној културолошкој и историјској црној рупи, српски народ се, изгледа, суочио са неким од својих исконских страсти и прохтева. Тенденције упорне, али прикривене американизације у југословенском периоду тада су се искристалисале и Београд (а за њим, у складу са могућностима, и други градови), почели су себе полако да граде по узору на управо Ки Марају из „Тропске врелине“.

Након изванредног успеха и популарности ове серије у Србији, Београд је започео напорни пројекат самообликовања по угледу на фиктивну стварност карипског острва, уз све мање обзира према суровој балканској стварности у коју је бачен. Ако ништа друго, клима нам је пошла на руку – па је тако Ада Циганлија из године у годину све мање налик на социјалистичко одмаралиште за радни народ и уморне грађане, а све више на ексклузивно тропско острво; смирени и сетни оријентални дух градских кафана почели су да смењују, сада већ надалеко славни, сплавови, својеврсна кристализација ноћног живота замишљене Ки Мараје; а београдске баје (које се нису „примиле“ на хавајке и коњске репиће – што је много, много је – али и даље гаје култ славних Слотерових маљавих груди) добиле су прилику да своје напорне радне дане завршавају у окружењу згодних лепотица у бикинијима, које нимало не заостају за лепим статисткињама „Тропске врелине“. Подизање стопе криминала и размахивање токова сумњивог новца, чији смо сведоци у протеклој деценији, само су завршни детаљи на великом културном пројекту претварања Београда у тропски рај.

Гостовање Роба Стјуарта бацило је светло на нешто много веће од пуке „неистине о Србији“. Доброћудни Канађанин свакако је остао дирнут топлом добродошлицом нације која „кличе“ лику који је он крајње случајно и несвесно створио, те нема сумње да ће своје топле утиске пренети свакоме до кога његов скромни утицај допре. Али наши збуњени медији његову посету су пратили у потпуно погрешном тону. Ник Слотер није она славна личност која може да утиче на глобалну јавност да престану са окрутношћу према животињама, да штеде електричну енергију, или чак да промене свој негативни став према Србима (јер ето, и Срби, као и сви „обични“ људи воле плажу и добар провод). Заправо, Ник Слотер уопште није славна личност (он није ни „личност“, већ само „лик“) ван ове наше земље, будући да је „Тропска врелина“, ако се изузме шачица верних љубитеља, ван Србије скоро потпуно заборављена. Он никакву истину одавде не може да изнесе – он је овамо дошао да би нама донео оно што смо призивали петнаест година, да би ставио тачку на пројекат који смо све ово време спроводили.

Ник Слотер није био само штака која нам је помогла да „преживимо деведесете“. Деведесетих смо ми себи зацртали да изградимо свет према визији коју нам је подарио овај национални херој – ведру и позитивну илузију црно-беле правде која увек тријумфује, зачињене оданим пријатељима, лепим женама и сатима проведеним у тропском бару на плажи – и све што нам је на крају било потребно било јесте да некако довучемо Ника овамо, не би ли нам он потврдио да је све заиста како треба. А када смо своју стварност најзад толико присподобили његовом острву из снова, Ник Слотер нам је сам дошао. И допало му се. И сада му, то јест, Робу Стјуарту, након што је открио своју неслућену популарност у Србији, остаје још само да на Ади Циганлији отвори бар „Тропска врелина“, кад већ није вичан детективском послу, па да се пресече црвена врпца и српска холивудска идила званично пусти у погон. И ко мари што то нема везе са нашом реалношћу? Ако у питању и јесте опсена и фантазија, барем је наша. И нема везе ако је и јесмо позајмили од Холивуда – он се своје тропске визије одрекао и изгубио у лавиринту неиздрживе стварности и америчке дневне политике. Ми се држимо нашег, „православног“ Холивуда и, као у стара времена, кројимо своју судбину, макар и ону фиктивну. У данашњем свету, и тако све од фикције и почиње.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер