Ђилас vs. Динкић - рат преко туђих леђа

Пријатељства у политици су често краткотрајна, а интереси привремени, што показује и сукоб министра финансија Млађана Динкића и градоначелника Београда Драгана Ђиласа. Два политичара су раније сарађивала, а прошле године, како је то Динкић једном приликом објаснио, Ђилас је одиграо кључну улогу у његовом помирењу са ДС и чак први почео да разговара са њим у вези са реконструкцијом Владе. "Добро се разумемо јер размишљамо слично", рекао је тада Динкић за "Блиц"[1], али само годину дана касније јаз између два моћника је постао дубок, а њихов политички сукоб прерастао је у прави рат који букти свом снагом већ неколико месеци. 

Ђилас и Динкић сада размењују најтеже оптужбе, али док је до сада углавном трпео њихов политички рејтинг, после одлуке Министарства финансија и привреде да на рачун Града Београда не уплати 171 милион динара прихода од пореза на плате, последице битака почели су на својој кожи да осећају и многи становници Београда, којима град касни са уплатом буџетских давања.   

У градској администрацији тврде да су средства блокирана због дуга од свега 2.650 динара Дома културе Гроцка, и да је ово још један начин да Динкић минира рад градске власти, и истичу да Крагујевац, где је на власти УРС, није блокиран и поред дугова. У Министарству финансија тврде међутим да су тренутно обустављена средства за 55 јединица локалне самоуправе, и да закон мора да важи за све и да ће свима, па и Београду одмах пребацити припадајућа средства чим измири све своје дугове. Министарство тврди да девет установа чији је оснивач Град Београд није поштовало рокове плаћања, док градоначелник Ђилас узвраћа да се накнадном контролом испоставило да је осам од девет установа уплатило та средства, а да је затим измирен и спорни дуг Гроцке.

Иако су критике на Динкићев Закон о редовности плаћања гласне и прилично аргументоване, Министарство финансија и привреде је одлучно да га спроведе „доследно и до краја“, јер, како је саопштено, "ако држава, односно општине купују нешто од приватног сектора, онда то морају и да плате, у законском року". Законом је, међутим, предвиђено да се приходи од пореза на зараде општинама блокирају чак и када са уплатама касне и разна удружења и савези, који постоје у свим градовима и општинама, што не делује логично. Ове организације се третирају као спољне кориснице општинских трезора, и ако на пример спортски риболовачки савез у некој општини касни са плаћањем, тој општини се аутоматски замрзавају приходи.  

Логично би било да последице неплаћања трпи у конкретном случају само тај савез, а не остали, а резон законодавца је вероватно био да је на челима многих установа и организација налазе људи постављени од локалних органа власти, чиме они сносе и одговорност за њихово пословање. У пракси је то међутим довело да је Град Београд ускраћен за 171 милион динара зато што Дечји културни центар, Позориште "Пуж", Библиотека Димитрије Туцовић, Предшколска установа "Врачар" и Установа културе Гроцка нису платили неколико десетина хиљада динара. Град јесте оснивач тих институција, али оне имају своје директоре, управне одборе и своје рачуне, па би онда више смисла имало да они одговарају за своје финансије.

Финансије, односно новац кога има све мање, у Србији се полако намећу као главна политичка тема, а Ђилас и Динкић у јавности углавном важе за људе који умеју са парама. Обојица се сада налазе у ситацији када грчевито морају да бране буџете установа које воде, да би, колико-толико, остварили обећања на којима им се заснивала кампања и данашње позиције. Алидок они воде своју борбу, последице ће опет највише трпети обични грађани.