среда, 20. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Да ли ЕУ мора пропасти?
Економска политика

Да ли ЕУ мора пропасти?

PDF Штампа Ел. пошта
Божидар Маслаћ   
субота, 21. април 2012.

На чин писања овог текста су ме подстакли људи у Србији, а којих није мали број, који своја надања у излазак из домаће кризе везују за Европу, као и вести као што је ова[1] у којима економисти попут Пола Кругмана верују како европски лидери могу нешто да учине како би Европу извукли из кризе. Покушаћу да покажем како Европа, односно ЕУ, више не може ништа да учини како би себе спасла пада у, за европске стандарде, дубоко сиромаштво.

У свом тексту[2] од 4. 8. 2010. изнео сам своје предвиђање када ће се светска криза завршити, износећи, према мом мишљењу стварне, веома дубоке узроке кризе. За разлику од многих, а међу њима има и пуно цењених читалаца НСПМ, који на кризу гледају кроз призму идеологије заслепљене нетрпељивошћу према „капитализму“, изнео сам мишљење да се не ради о светској кризи или кризи тржишног уређења привреде већ о природној последици преласка земаља трећег света на тржишну привреду која је довела до неконкурентности земаља у којима „капитализам“ постоји већ вековима.

Реч је кризи земаља Запада, које у новим околностима нису конкурентне на светском тржишту, а тржиште је сурово и кажњава неконкурентне. После Другог светског рата, и поред распада Британске империје и других мањих колонијалних система, бивше колоније и земље које су биле у полуколонијалном статусу кренуле су махом, због низа историјских разлога, путем модернизације инспирисане марксизмом (нпр. Индија). Ова економски неефикасна модернизација је дала скромне резултате, и продужила је доминацију Запада још неколико деценија.

Тек са прихватањем тржишних модела развоја, заснованих на развоју конкурентности и привлачењу светског капитала некадашње земље Трећег света успеле су да угрозе доминацију Запада. Кина је уз помоћ СССР-а, и ослободилачког покрета који је водио Мао Це Тунг успела да се ослободи доминације Запада и Јапана, који је постао прва индустријска капиталистичка земља Азије, али су покушаји развоја којим би се достигле земље „старог“ капитализма[3] заснованих на разним дериватима марксизма били трагикомично неуспешни. Тек када је кинеско руководство опробало западњачко оружје звано капитализам Кина је почела да се развија.

Конкурентност у тржишној економији подстиче знање. После Другог светског рата земље Трећег света су имале становништво већински неписмено. Данас Кина, Индија, Бразил, Турска, Филипини и многе друге земље штанцују стотине хиљада инжењера годишње. То је други проблем, нерешив за Запад, односно Европу. Како против толиких бројева? Док су пре 50 година инжењери и уопште образовани људи били реткост изван земаља Запада, данас се проценат образованих људи у ЕУ у односу на укупан број у свету убрзано смањује. Самим тим, конкурентност ЕУ на светском тржишту, које не зна за идеологије, топи се као снег на сунцу. Ту су Европи везане руке. Истина, квалитет ових инжењера, углавном није светски врх, али тенденције су такве да их је све више који могу да конкуришу Западу. На најбољим америчким универзитетима све је више Азијата који имају обичај да се врате у своје матичне земље.

Главни мотор развоја неразвијених земаља које су се отвориле светском капиталу су биле ниске наднице у производњи робе и услуга. То је омогућило јефтину производњу, у овим земљама, производа/услуга који су се извозили махом у САД и ЕУ. На овај начин, одласком инвестиција и трговинским дефицитом за врло кратко време од две-три деценије капитал је отишао из САД и ЕУ, па чак и из Јапана.  Штампањем новца САД и ЕУ покушавају да обезвреде новац зарађен радом и компаративним предностима земаља новог капитализма. Међутим, овај одлив капитала је био сувише брз. Штампање новца потребно да се оштети кинеска каса уништило би ионако начет стандард грађана Запада. Што је још важније, знање као капитал се такође одлило у земље Азије и Латинске Америке, а знање се не може штампати и вреди више од новца без основе.

ЕУ првог и другог реда - две нише сиромаштва

Теза изнета у мом тексту о крају светске кризе[4] је да ће се криза Запада завршити тек са изједначавањем надница у земљама старог и новог капитализма, односно, када буде јефтиније прозводити у ЕУ него у Кини + трошкови транспорта. Наравно, под условом да су остали трошкови изједначени. На жалост ЕУ, постоји још пуно простора за пад европских надница. Европа више не може да понуди пуно знања које други немају. Да бисмо илустровали ово, можда је најбољи пример важно светско тржиште мобилне телефоније. Светски гигант Ериксон није успео да задржи позиције у производњи мобилних апарата и поред удруживања са Сонијем, и повукао се из овог посла. Истина, Ериксон је и даље број један када је у питању инфраструктура за мобилне телефоне, али га све више угрожава кинеска приватна фирма Хуавеи[5], а Нокија озбиљно посустаје у борби са конкуренцијом са Далеког истока[6] (велики конкурент је и амерички Епл, али је производња у Кини). Када је у питању продаја паметних мобилних телефона, који су будућност и доносе највећу зараду по јединици прозвода, Нокија је прошле године имала пад удела у светском тржишту од 22%. А реч је о европским одликашима, већина европских фирми може само да машта о оваквим резултатима. Када узмемо у обзир да је већина предузећа са седиштем у Европи производњу одавно пренела у земље са нижим надницама, перспективе ЕУ постају још мрачније. Европа је осуђена на сиромаштво! Ништа се ту значајно не може учинити, Европа нема иницијативу, и не може је имати. Земље ЕУ првог реда, мање ће осиромашити, али ће ипак знатно осиромашити. Са пресељењем капитала у трећи свет догодио се и трансфер сиромаштва из трећег света у ЕУ.

Да ствар буде гора, и поред тога што просечан становник САД троши више енергије од становника ЕУ, ЕУ постаје много више енергетски зависна од увоза[7]. САД производе велике количине нафте[8], имају највеће светске резерве угља[9], а рачунају и на нове изворе фосилних горива (уљни шкриљац). Узгред, Србија спада међу првих десет земаља по резервама уљног шкриљца.[10] Из ове перспективе треба заиста бити невероватан оптимиста па веровати да ЕУ може некоме да помогне. Не само да ЕУ зависи од увоза енергената већ и разних других материјала важних у производњи модерних технологија.[11]

Да резимирамо. ЕУ има све мање знања у којима је некада доминирала светом. Енергетски и сировински је све више зависна од увоза. Значи све мање могућности да нешто на светском тржишту прода, а све већа нужда да на светском тржишту купује. При том наднице у ЕУ су још увек знатно веће од земаља у „развоју“. Скуп и све скупљи улаз у систем, а систем неефикасан и све мање има да понуди на светском тржишту. Сурови закони тржишта који су омогућили бољи живот милионима у некадашњем Трећем свету, осуђују ЕУ на све веће сиромаштво а можда и на социјалне сукобе. То нема никакве везе са идеологијом већ са прихватањем једноставних истина. Слажем се да ће Енглеска, због немаштине, све више бити земља пролетерска, али зато што је Кина земља која је прихватила капитал са Запада.

Лагодна позиција Русије

Намерно до сад нисам помињао Русију, да не бих испао русофил, што нисам и поред природне наклоности према Русији. Више ценим англосаксонску културу, мада не и њихову спољну политику. Међутим, врло је лако видети да Русија долази у веома лагодну позицију. С обзиром на повећану понуду знања и радне снаге на светском тржишту, енергенти и материјалне сировине разних врста, којима је Русија богата, постаће скупљи, а Русија још богатија. Узимајући у обзир огромне ресурсе у односу на број становника ово ће довести до знатног раста богатства по глави становника и могућност стварања државе благостања. Но, и поред тога, Русија постаје светски врх када је проценат образованог становништва у питању,[12] а и даље поседује важна знања у војној, нуклеарној и космичкој технологији које ће можда успети да искористи и у цивилном сектору.

И друге земље имају велике резерве материјалног богатства у односу на број становника, поготово када имамо у виду енергентима богате земље Персијског залива. Међутим, ове земље имају угрожен суверенитет од стране великих сила, а засад немају нуклеарно оружје којим би се одбраниле. Сада су већина земаља Залива под скутом САД, што ЕУ чини зависном од САД јер увози нафту одатле, па су сами себи учинили штету санкцијама према Ирану. Зависност Индије и Кине од увозне нафте чини овај регион додатно угроженим јер је моћ САД у опадању, а моћ Кине и Идије расте, као и потребе за нафтом. При том, Русија има партнерске односе са Кином и Индијом у разним пољима, а било какав сукоб у Заливу, бациће Кину и Немачку, два највећа извозника у свету, у још већу зависност од руске нафте и плина.

Две главне опције српске спољне политике, јер САД ће бити све слабије и све мање заинтересоване за наш регион, ЕУ и Русија немају алтернативу. Еу нема алтернативу даљем сиромашењу а Русија даљем богаћењу, а где ћемо ми бити у тој причи, видећемо.


[3] Без наводника овај термин користим као синоним за економски модел који уважава тржишне законитости.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер