среда, 13. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Злато постаје за свет оно што је била немачка марка за Србију деведесетих
Економска политика

Злато постаје за свет оно што је била немачка марка за Србију деведесетих

PDF Штампа Ел. пошта
Божидар Маслаћ   
уторак, 29. јануар 2013.

Свет више не верује долару. Инфлација у доларима постаје очигледна ако се погледају цене злата последњих десетак година, а посебно од почетка СЕК-е из 2008[1]. Цена злата годинама је била релативно стабилна, али од почетка двехиљадитих када је извоз нових капиталистичких земаља предвођених Кином почео да доминира светском трговином, цена злата је почела нагло да расте, са додатним убрзањем које је настало после 2008. Цена је са стабилних 300-400 долара до 2004. отишла на око 1700 колико је ових дана а продавало се за још више пре годину две. Вишак долара и пуно страха гура ове цене.

Поново ћу се (реферирам на моје текстове неколико година уназад) укратко осврнути на узроке онога што сматрам кризом Запада, а не кризом капитализма, како то многи неомарксисти сматрају. Претходних неколико векова (од ренесансе) западна Европа и њена културна наследница САД су створиле неколико културних тековина које су им омогућиле светску доминацију. То су пре свега научни метод, тржишна економија и критичко опште/универзитетско образовање одвојено од теолошких објашњења света. У време када су европске силе успостављале светску доминацију против себе су имали ловачко-сакупљачке заједнице и феудално-пољопривредна царства која нису могла да се супротставе иновативним технологијама које су наведене културне тековине непрестано стварале.

После ослобођења од европске доминације, многи до тада поробљени народи су кренули путем разних варијанти модернизације инспирисаних социјалистичким учењима који су их одвели у још већу беду, а пример Кине је парадигматичан. Са прихватањем тржишне економије, страног капитала, поготово у облику знања, ове земље су уз предност ниских надница постале конкурентније од својих узора из Европе и Америке.

Веома је важно да нагласим да демократију не сматрам културном тековином која је допринела западној, а данас све више кинеској доминацији. Иако сам лично најсклонији демократском политичком уређењу, прилично је очигледно да демократија има озбиљне проблеме у одређеним историјским околностима и може бити пре слабост него снага. Без улажења у логичке недостатке демократије у принципу (теорија игара, Ероува теорема итд) покушаћу само на емпиријском примеру садашње политике у САД да покажем да је такозвана највећа светска демократија савременог света упоредива са од Платона презреном демократијом у Атини која је помогла да ова у своје време моћна држава релативно лако пропадне. Основна особина и једне и друге је релативизам вредности, односно морално пропадање и повлађивање масама без обзира на то што оне имају жеље које су остварљиве на кратак рок по цену дугорочног пропадања државе.

Због тога на власт долазе разни социјални демагози који обећавају лака решења без много одрицања. Нема ту разлике између Србије и САД. Уместо да се грађани САД суоче са тим да се свет променио и да побројане културне тековине сада нису ексклузивно њихове, што их чини мање конкурентним у глобалној економији и да сада морају да живе скромније, уз више рада и пре свега учења, њихови демагози излазе у сусрет жељама које више немају упориште у реалности. Једина разлика између Србије и САД је што је ова друга имала светску резервну валуту. Али социјална демагогија ових дана уништава и ту, суштинску предност САД.

Обама и амерички „социјализам“

Уместо да СЕК-а постане повод за отрежњење, америчка елита персонификована у њиховом председнику Обами још је више загазила у задуживање и штампање долара без покрића, да народ не би изгубио свој стандард. Обамина економска политика се ни по чему не разликује од деценијске социјалне демагогије у Србији. Проблем незапослености решава се тако што се вештачки креирају радна места на буџету, исто што се овде ради од СФРЈ. И тако, као и у Србији, пошто ови људи заправо не производе ништа, а треба да приме плате, улази се у нови круг задуживања и штампања новца без покрића. Да је САД мала земља као Србија нико се око тога не би пуно узбуђивао. Пропала би и ником ништа.

Међутим овакво понашање дојучерашње светске суперсиле, и ЕУ уз њу, оставља катастрофалне последице у светској економији. Како је евро мање зло, јер се мање штампа и иза њега стоје нешто веће златне резерве од америчких[2] и нешто мање посустале немачке индустријске производње, још се некако држи. Ипак, он је за сада, само мање зло. Да није долара, евро би колабирао. Пример за ово је нагло јачање швајцарског франка од пре пар година. Због неконкурентности и презадужености ЕУ, која је много зависнији од увоза енергената у односу на САД, почело је бежање у швајцарац, али мала, иако здрава, швајцарска економија не може да издржи да се толики проблеми превале на њу. Зато је Швајцарска везала швајцарац за евро како њени производи не би постали прескупи, опет мање зло, и тако и сама Швајцарска плаћа ЕУ небулозе.

Долар и евро су главне светске валуте. Њихова вредност се топи, а инвеститори не верују довољно у валуте нових капиталистичких земаља. И Јапан је почео да штампа јене без покрића са једне стране притиснут новом конкуренцијом из Азије, а са друге пропашћу долара, а за њим и евра. Свет је тако препун такозваних ФИАТ валута. На латинском фиат значи нека буде. То је према Библији рекао Бог када је стварао свет. Нека буде светлост и би светлост. Међутим, националне банке нису богови и не могу да стварају вредност ни из чега. Када се штампају валуте без покрића настаје инфлација, а због тога парадоксално бивају кажњени најуспешнији- Кинези, успешне компаније и остали који производе нешто стварно што има прођу. Да би се спасли од већ захуктале инфлације, стварно зарађени долари се претварају у нешто што америчке федералне резерве не могу да штампају и чега неће бити у великим количинама у даљој перспективи а то је пре свега злато, затим сребро и све оно што се може дуго чувати а за чим ће постојати тражња

кад-тад. И тако, као што је за српску економију деведесетих, било потребно да постоји неки еталон вредности, тако данас цео свет тражи неки еталон вредности, да би спасао своје џепове од пресипања вредности у џепове власника Федералних резерви и њихових сиромашнијих суграђана који хоће да задрже свој стандард на рачун радног народа и мудрих инвеститора Кине, Бразила, Јужне Кореје...итд.

Колики је наш део и где је наше злато?

Не знам да ли се сећате свих оних мудраца, који очигледно пате од слабог познавања историје, који су писали како су златне резерве превазиђене и како треба улагати у вредносне папире, обвезнице, деонице? Изгледа да нису били обавештени да за разлику од злата, вредност папира зависи од способности и моралности онога који их издаје. А способности и моралности у САД и ЕУ све више мањка.

На сву срећу, нисмо послушали све те визионаре и нисмо распродали све злато а према неким информацијама, наше резерве нису мале у односу на величину и економију земље.[3] Према доступним подацима Светског савета за злато Србија је на 58. месту у свету, са 14 тона злата, испред осталих бивших СФРЈ република, које су делом због „модерних“ тенденција продавале злато када је цена била знатно мања. Ипак, постоје и они који сумњају у те податке и питају се колике су заиста резерве и где се налазе.[4] Како је светски тренд држава да довлаче своје резерве кући, попут Немачке ових дана, и Венецуле нешто раније, оваква питања су умесна и НБС треба да се огласи. Како да верујемо да наше злато неће украсти нека банкрот држава из ЕУ или САД? Исто тако, с обзиром да је Србија једна од четири земље у Европи, у којој се производи злато, са огромним рудним резервама, мене хвата страх да ће неки српски политичар поклонити ово благо некој страној земљи или компанији будзашто.

Жалосно је да због сиромаштва многе породице у Србији продају злато да би преживеле па су у Србији никле и радње за откуп злата из суседних земаља. Нама се догађа та страхота да већ сад мењамо злато за храну, као што бива у ратовима. Ту смо светски трендсетери. Јер сад расту цене злата због пропасти Западних валута, пре свега долара, а ако буде рата, рашће цене хране и енергије. И златом ће се плаћати храна, а можда и живот. Злато је тражена роба, која се не може наштампати.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер