Mnogi su i divni darovi kojima je Bog obdario čoveka. Čovek je prizvan da te darove upotrebljava na pravi način, ne da ih zloupotrebljava. Zaista, ljudska sloboda i čovekova prava su neograničeni.

Dakle, neko je po svemu sudeći, pretio silom (ili upotrebom sile) ako se ne potpiše Briselski sporazum. Da li su to bile takozvane vlasti iz Prištine ili neke zapadne sile (ili zajedno?) i na koji način je to izvedeno (diplomatskim kanalima ili neformalnim putem?) manje je bitno sa aspekta Bečke konvencije.

Hrvatska vlast ne pokazuje političku volju da se posmrtni ostaci ekshumiraju, identifikuju i predaju porodicama da ih sahrane. Hrvatska nije riješila sudbinu 2.100 nestalih lica srpske nacionalnosti.

 Bakirovi saučesnici su i sudije Ustavnog suda BiH koji su prihvatili njegov zahtjev, ali i svi oni koji godinama podržavaju kršenje Dejtonskog sporazuma na štetu RS. Svi oni će dobiti odgovor na referendumu u nedjelju, 25. septembra ove godine.

Graditi nekakav novi identitet na štetu sopstvenog naroda, predstavljati se kao kulturniji i civilizovaniji od ostatka svoje nacije, prisvajati tuđe pismo a svoje pljuvati i nipodaštavati, prećutkivati sopstvena stradanja. To je autonomaštvo, a suštinski antisrpstvo danas.

Uprkos suštinskim i bitnim razlikama koje postoje između obe crkve, treba primetiti zanimljivu podudarnost u argumentima koji se koriste protiv obe. Naravno, ne želim da ovde stavljam znak jednakosti, nego da pokažem da argumenti koji se koriste protiv obe dolaze sa iste pozicije.

Osoba koja je sebe smatrala pobednikom do juče, Krstimir Pantić, shvatila je da nije bila favorit Beograda, kako se mislilo, već je to bio njegov oponent. Treba jedanput shvatiti da evropskoj Srbiji trebaju samo oni koji su spremni da idu do kraja. Kolebljivcima tu nema mesta.

Patrijarh Pavle je dobro znao šta može jedan papa da učini u teškim vremenima. Kako je dobro upamtio Drugi svetski rat i zločine, ali i shvatao da se zločini mogu ponoviti, pisao je papi Jovanu Pavlu II sa vanrednog sabora 17. januara 1992.

Stradali su Srbi po Metohiji i na Kosovu 1998/99 veoma mnogo. Međutim i zbog blizine granice i zbog specifičnosti borbenih dejstava Srbi iz Đakovice su izuzetno mnogo postradali. Toliko mnogo da je i danas, 15 godina nakon rata, odlazak u rodni im grad skopčan sa velikim opasnostima, a o povraćaju njihove uzurpirane imovine nema ni govora.

Napomenuću da je u Mrkonjić Gradu, nakon završetka rata, i nakon što je ovaj gradić vraćen teritorijalnu nadležnost Republike Srpske, pronađena velika masovna grobnica, sa 181 telom, među kojima je bilo devet vojnika, dok su ostali ubijeni bili žene i deca.