среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Куда иде Србија

Србе на Србе

PDF Штампа Ел. пошта
Мироје Јовановић   
недеља, 03. фебруар 2013.

"Јаз између четника и партизана је неописив. Овај јаз је заправо јаз између Срба самих, који се у међусобној борби уништавају.... Изазвати подјелу, подржавати међусобно уништавање за нас представља политичку корист"[1].

Давид Синчић, усташки официр, лето 1942.

Први дан фебруара се у Новом Саду обележава као Дан града. То је у ствари дан када је 1748. године Марија Терезија, „царица Римска, надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције . . .“ доделила мом родном граду статус слободног царског града.

Овог првог фебруарског дана 2013. године, на тврђави у Петроварадину је развијен велики транспарент са натписом „Срећан рођендан главни граде“ са све обележјима Чанкове странке и заставом АП Војводине. Е сад, какве везе има јубилеј града Новог Сада са северном покрајином није ми јасно, али изгледа да је господин Ненад намерио да се са терена физичких обрачуна врати на проверено добро наплативе аутономашке тираде.

Чанак Ненад. Унук досељеника из Лике. Село Бунић, општина Кореница. По пореклу, несумњиво Србин. По политици, и горе описаној застави, збуњени потомак „дођоша“ који би да се поткује новосадским пореклом, али му то доста тешко иде. Узгред, деда му се није доселио у Нови Сад, већ негде у Банат, где и родио отац господина Неше.

Само да не буде забуне. И моји су дошли у Нови Сад да студирају, па ту и остали. Ето, по Чанковој логици, већ се моји синови могу прогласити за велике чуваре војвођанског „идентитета“ и сличних кованица коминтерновског порекла. Деда им дошао из Црне Горе, баба из Бос. крајине, мајка рођена Херцеговка, али кажем, по логици Н.Ч. они су и кувани и печени Војвођани. Признајем, ово пишем и због своје деце, и због туђе, а посебно оних чији су родитељи први путе видели лифт кад су дошли у Нови Сад пре 30,40 година.

Сада један, мали али агресиван број мојих земљака, по форумима пишу како су се родили у Бетанији (породилиште у Новом Саду - то је, као, доказ да су аутохтони Новосађани) и на све то убацују неке измишљене војвођанске приче. А оно људи што познајем,чији су преци Саву и Дунав прешли пре три стотине година, и чији су дедови страдали у Бачкој рацији 1942, посматрају ове моје Динароиде како се куну у тамбурицу и Ђоку Балашевића и смеју се. Смешно је што деда још увек говори „Ђе си?“ а унук је прескочио и „Гдје си“ и „Где си“ и већ је на „Ди си?“, смешно је што је деда једва извукао живу главу, онда из транспорта за Госпић, а унук мисли да је Јадовно погрдни назив за сиромашно место.

И тако се поједини другари, старином војвођански Срби спрдају на рачун „нове војвођанске елите“ и збијају шале поводом националног буђења нових комшија. Причао ми је један пријатељ, пореклом из Србобрана, да га је 70-их година, деда, потомак Чарнојевићевих изблеглица, једном седмично водио код неког деда Марка пореклом из Црне Горе, да слуша гусларске песме о Косовском боју. Каже тај мој пријатељ, да му је велика животна трагедија био наш косовски пораз, тек деда га није учио о посебностима идентитета „пречана“ већ, очигледно, у млађану унукову главу убацивао тадашњем режиму мрску српску историју, односно, сасвим извесно оно што је од свог деде научио.

Смешно је када неко заборави ко је и одакле је, а глупаво је себе прогласити оним што сасвим сигурно ниси. Ја сад да обучем бели мантил и правим се да сам лекар, људи би се смејали. И на све то, да ми неко и поверује и дође на га лечим, вратио би се кући болеснији него што је дошао.

Тако је то исто са једним бројем аутономаша, првом или другом генерацијом рођеној у АП Војводини, пореклом из села која се нису ни обнављала после усташке паљевине и клања 1941-1945. Воле да подвуку свој “нови“ хабитус, али истина је сурова - очева лична карта не лаже. Ја сам стога још поодавно донео одлуку да за аутономаше признајем само оне изворне. Без најмање 150 година пречанског стажа немој да се јављаш. Дакле, моје земљаке, те Личане, Банијце, Кордунаше, Херцеговце уколико се определе за горе описану опцију сматрам најобичнијим опортунистима.

Чак могу да кажем да треба да их је срамота крви коју су због презимена и крсне славе презимењаци вајних аутономаша пролили. Чињенице не лажу:

Културни центар Новог Сада, као установа чији је оснивач Град, је 10.јануара ове године уприличио изложбу под називом „Моје Јадовно“ као и трибину о систему усташких логора Госпић-Јадовно-Паг[4].

Неки безумник је написао, а Радио 021 на свом сајту објавио (дан након затварања изложбе) следећи коментар:

Паоло  - .. 17:18 • 29.01.2013.

Трибина младих је била авангарда док нису дошли ови па промовишу фруле, јаме и рације. Нс је град џеза, панка и рнр-а. Напоље са чобанима и гајдашима![5]

Какав болестан ум може да остави овакав коментар, и каква беда од човека може да дозволи објављивање цитираног смећа, остаће непознато, али је симптоматично следеће: Не помињи српску крв јер си чобан, а урбано је Србе клати и терати на заборав. Каква болест!!! Рација се не би обележавала да мађарским фашистима није пало на памет да обиђу Шајкашку и Нови Сад и тамо тестирају отпорност људског (Српског, Јеврејског...) организма на хладноћу од – 30 степени.

Али анонимни Паоло је урбан, а суштински полуписмен (јер да је писмен знао би да прочита да је исти тај Културни центар организовао и Џез фестивал[6] пар месеци пре изложбе „Моје Јадовно“. Но ипак, горко подсећање на Рацију и јаме њега онемогућавају у културном напретку. Понављам: каква болест!

Градити некакав нови идентитет на штету сопственог народа, представљати се као културнији и цивилизованији од остатка своје нације, присвајати туђе писмо а своје пљувати и ниподаштавати, удварати се суседима лажним извињењима, прећуткивати сопствена страдања. То је аутономаштво, а суштински антисрпство данас.

Нити једна озбиљна економска тема. Нити покушај Чанка док је био режимлија да се очува стари систем земљишних књига, јефтинији и једноставнији од катастра, и што је најбитније већ проверено функционалан у АП Војводини. Убијање у појам предузетништва у покрајини путем финансирања подобних и проверених. Речју: без ити једне идеје која доприноси побољшању услова живота у региону Војводине.

Само мржња и отров. Српско-српски сукоб. Само чекам да ми неко на утакмици у Новом Саду повиче „Уби, уби, уби Србина....“, како је кренуло, нећу дуго чекати.

Отуда се чудим текстовима као што је онај из дневног листа „Печат“ од пре неколико дана, у коме се прозивају запослени и уредници РТВ Војводине који нису Срби, и који, тобоже, агитују против српских интереса[7].

Онај ко је два пута прошао поред наведене телевизије добро зна да коло антисрпске хистерије не воде ни Мађари, ни Румуни, ни Словаци, већ управо Србадија која се коље око парчета претплате на телевизор. Антисрпску хистерију на РТВ-у махом сеју Срби сами. Први „дил“ са Грухоњићем, колико ме сећање служи, је направио тадашњи генерални директор, Блажо Поповић, Србин, пореклом из Грачанице код Гацка у Херцеговини.

Србе осуђене у чувеном „Будачком процесу“ – који је познат и као „Кордунашки процес“, када су у монтираном поступку ликвидирани припадници српске партизанске интелектуалне елите (оптужени Вељко Кораћ, Илија Жеграц и још 14 Срба) судили су и тужили Срби, послушници Бакарића, Крајачића и Назора – пре свих Богдан Орешчанин, апсолвент права председник „судског већа“ (1952. године награђен дипломатским ангажманом), Станко Опачић Ћаница, чувени борац са Кордуна, у поступку обављао дужност „народног тужиоца“ (од 1945. министар грађевина у Влади НР Хрватске, 1950. године послат на Голи оток), Душан Бркић, обављао дужност „државног тужиоца“ (1951. године послат на Голи оток..).

И тако, неки нови, још увек непознат хрватски аутор ових дана може закључити следеће:

"Јаз између патриота и аутономаша је неописив. Овај јаз је заправо јаз између Срба самих, који се у међусобној борби уништавају.... Изазвати подјелу, подржавати међусобно уништавање за нас представља политичку корист".

Можда су у праву (знам да нису али хипотетишем) ови што се залажу за одржавање референдума. „Да ли сте за Републику Војводину са правом отцепљења?“. Мора да гласа за предлог најмање 50% уписаних у бирачки списак. Па да лепо изађемо и свако гласа како зна и жели. А и ја да знам, јер ако буде превише „да“, што ће рећи да је ђаво однео шалу, боље је склонити главу, нешто јужије или западније, да не би неком пало на памет да тестира моје ронилачке способности под ледом, у јануару.

Остаје нам само да видимо да ли ће део потомака Срба досељених са крша у равницу ради бољег живота и плодније земље постати нова нација, или ће Војводина бити наша прва добијена битка, крај расрбљавања и почетак обнове српске државотворности. Нисам ни оптимиста ни песимиста. Свако нек брине о образу својих предака.

Аутор је адвокат и стални сарадник Српског културног клуба


[1] Архив Хрватске, VII, НДХ, Кут.78, бр/рег. 33/9, Синчићев извештај од 27.06.1942. године – према др Момчило Диклић, „Будачки процес“, Београд 2011

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер