уторак, 20. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Косово и Метохија > Трећа Призренска лига и „акшам“ општине на КиМ
Косово и Метохија

Трећа Призренска лига и „акшам“ општине на КиМ

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
недеља, 12. јануар 2014.

Јуна 1878, одмах након победе руске, српске и цногорске војске у рату против Турске, у Призрену је група албанских првака хитро реаговала, организујући се у тзв Албански призренски савез (Lidhja Shqiptare e Prizrenit), који наша „историографија“ већ деценијама од милоште зове Призренска лига. Наравно да је и то подметнуто ради замагљивања суштине, као да се ради о фудбалској или НБА лиги, а не о једној војно-политичкој организацији и о једном националном програму, супротном српском. Овај савез је поставио темеље једне државе, чију реализацију ових дана буквално гледамо пред нашим очима. Ради остварења тог циља дозвољена су сва средства, па и пакт са „црним ђаволом“.

У току немачке окупације 1943, организован је Други албански призренски савез („Друга призренска лига“) уз заклињање оцу Хитлеру (baba-Hitler, како су га од милоште звали), који је потврдио циљеве првог Савеза, заклео се Немачкој и њеном вођи на верност, и радикализовао мере борбе.

Јуче је (наравно у Призрену) одржана заједничка седница владе Албаније и владе „Републике Косова“, која се мирне душе може назвати „Трећим призренским Савезом“, који по експанзионистичком карактеру наставља тековине прва два. То се очитује у томе што је за циљ одабран југ Србије, и сместа је формиран фонд за „помоћ Албанцима у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи“.

Самуел Жбогар и Атифете Јахјага

Наравно, ова отворена претња у Београду не наилази на одјек. Шта још Албанија треба да уради, да би Србија барем вербално реаговала? Можда и боље речено: колико још времена треба да прође (овим темпом, година-две), па да нас Шиптари шамарају по Београду, а да нâс полиција хапси јер смо им наводно псовали „мајку шиптарску“? Немојмо се смејати, то се већ дешавало 70-их година прошлог века.

Оливер Ивановић и Самуел Жбогар

У исто време док се у Призрену свечарило, и док су се правили планови за даље угрожавање Србије, у Косовској Митровици је специјални представник ЕУ на Косову, Самуел Жбогар (отоич у Дечанима одликован орденом Светог Саве првог реда) иза затворених врата (како ће се по Мајклу Девенпорту и преговарати са Србијом око приступања ЕУ) увртао руке Вучићевим и Вулиновим политичким представницима Срба са севера, који су напрасно схватили да су изиграни, и да су они у ствари функционери једне друге државе, а то није Србија, а да они то не желе да буду.

Крстимир Пантић

Али касно! „Дала баба динар да уђе у коло, а дала би два само да изађе“! Из ЕУ кола и из великоалбанских ченгела се не излази тако лако. Заборавили су како су људе силом и уценама терали на изборе „републике Косова“, чиме су се све служили ради фалсификовања воље својих суграђана, а сада кад су већ са ђаволом тикве посадили, хтели би да буду мало и Срби. Тешко то иде једно с другим.

Елем, Жбогар их је закључао, опомињао, претио и коначно почео да износи неке смешне предлоге. Након првог састанка оставио их је неколико сати да размишљају, а онда се вратио и донео „понуду која се не може одбити“, што би рекао Мајкл Корлеоне.

Александар Вулин

Жбогаров језичак на ваги у овом убеђивању био је Оливер Ивановић. Он је данима пре овога најављиван као особа чија ће улога бити одлучујућа у овом процесу, и који је након свега што се ових дана дешавало око конституисања локалних власти, постао фактички победник косовских избора на северу, ако ту уопште победника има.

Особа која је себе сматрала победником до јуче, Крстимир Пантић, схватила је да није била фаворит Београда, како се мислило, већ је то био његов опонент. Треба једанпут схватити да европској Србији требају само они који су спремни да иду до краја. Колебљивцима ту нема места.

Деконцентрисан тим сазнањем и Жбогаровим „непристојним понудама“, а пре консултација са „државним врхом“ , Пантић подноси оставку на место Вулиновог заменика. Успут онако у магновењу открива шта му је на души, а то ће га политички скупо коштати. Али барем смо из прве руке сазнали следеће:

Да су избори који су одржани на Косову и Метохији били једна велика превара од стране међународне заједнице;

Да су представници ОЕБС након што су преузели изборни материјал на њему налепили грб Косова и натпис Република Косово, и такав послали у Приштину;

Да је ОЕБС на тај начин директно признао Косово као независну државу, иако Косово није чланица те исте мисије;

Да су представници ЕУ (читај Самуел Жбогар) покушавали их убеде„да зажмуре на једно око и понудили им неколико врло непристојних предлога”.

Да је Жбогар коначно донео предлог по принципу „узми или остави“, да градоначелници у присуству новинара положе усмено заклетву (као бајаги), а онда без присуства новинара потпишу изјаву на којој ће бити грб Косова прекривен стикером (ваљда налепницом);

Да је Оливер Ивановић, који је освојио шест одборничких места у локалном парламенту „лобиста и заступник албанских интереса на северу Косова и Метохије“.

Да пошто је изгубио изборе за градоначелника Косовске Митровице, а и након договора које је постигао с Албанцима, Ивановић покушава да се избори за место председника Привремене управе у Косовској Митровици, а што му је обећао Слободан Петровић, министар локалне самоуправе, тзв. владе републике Косова и његов венчани кум (Sic!), а све зарад личне користи и на штету грађана Косовске Митровице, и да је на тај начин по ко зна који пут продао грађане Косовске Митровице.

Да је само ово па је страшно, а има тога још.

Ипак седнице су под притиском Самуела Жбогара (а за сада се не помиње ко му је био сарадник из Београда, јер без Београда се ово не би могло урадити), одржане не само иза затворених врата, већ и у време када се вампири спремају за ноћни провод. Одборници су по „акшаму“ потписивали заклетве лојалности „републици Косова“, чији је грб био прекривен налепницом, и то је наводно био знак статусне неутралности. Све и да јесте тако, а није, ако је ОЕБС већ једанпут лепио те грбове, шта га спречава да то опет уради?

Све у свему ружно да ружније не може бити. Јучерашњи дан, и по ономе што се дешавало у Призрену и по ономе што се дешавало у Косовској Митровици, може се са сигурношћу сврстати у мрачније дане наше историје. Остаје да се види, да ли ће огромна већина народа која није дала легитимитет Великој Албанији на новембарским „изборима“, пре свега са севера Косова икако реаговати на ово насиље без преседана. Или ће апатија превладати, до неке четврте „призренске лиге“.

Коначно у своје лично име, молим Његову Светост, патријарха Српског г. Иринеја да повуче одлуку о одликовању Самуела Жбогара, и свих оних који раде против нашег народа и наше државе. Све ово горе наведено је довољан разлог. Можда би то био симболичан чин, али и знак непристајања на нестајање српског народа и српске државе. Ако то Црква не уради, ко ће?

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер