среда, 17. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Црква и политика > Поводом иницијатива за укидање веронауке у школама
Црква и политика

Поводом иницијатива за укидање веронауке у школама

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Вранић   
недеља, 03. март 2024.

Одвојеност Цркве од државе никако не може значити „зид поделе између Цркве и државе“. Нечија тврдња да би у Држави Србији требало укинути верску наставу, само снажније указује зашто народна одбрана, тај бедем који зовемо Устав, не сме да се ослања на промењиве философске склоности власти, већ мора да има дубоке темеље у историјским праксама народа.

Утемељивачи српске државе видели су Цркву, односно веру,не само као саставни, већ темељни део државног и народног бића; видели су веру као природан израз духа једног народа, а дух народа јесте управо идентитет народа

Један од општеприхваћених предмета у свим школама требало би да буде Историја. Постоји изрека међу ученим људима: „Једна страница историје вреди читав том логике.“ Историјске чињенице расветљавају не само коју су улогу вера и Црква имале у очувању српског народа, већ и шта су утемељивачи Државе Србије завештали будућим поколењима. Историја српске државе и историја Српске Цркве тј. народа, је једна те иста историја. Но, пошто су поједини кројачи данашњег друштва толико несвесни српске историје да чак предлажу избацивање веронауке из школа, изгледа је неопходно дати кратак подсетник.

За савремено законодавство Државе Србиједва правна документа би требало да имају посебан значај при састављању и тумачењу закона. Први је Номоканон (Номос – грађански закон и Канон – црквено правило). То је први Уставпо коме се управљала српска држава, а састављен је највероватније чак нешто пре Магна Карте (1215). Номоканон је наглашавао складан однос између Цркве и Државе. Номоканон је Цркву видео као стуб државе и зато је била потпуно заштићена од државне надмоћи. Дакле, утемељивачи српске државе видели су Цркву, односно веру,не само као саставни, већ темељни део државног и народног бића; видели су веру као природан израз духа једног народа, а дух народа јесте управо идентитет народа. Дакле, штитећи Цркву и веру од надмоћних појединаца на власти, утемељивачи су уствари штитили идентитет народа и државе. Oнај ко је своме народу и држави мислио добро,такво виђење односа српске државе и Цркве, чак и кроз најтежа времена кроз историју, није доводио у питање.

Други правнидокумент од посебног значаја за Државу Србију требало би да буде Сретењски Устав (1835). Проглашење Устава на Сретење означава потврду успеха мукотрпне и дуге борбе за слободу. И Сретењски Устав је Цркву и веру штитио, а уједно и потврдио да друге вероисповести имају право слободно практиковати своју веру (данас би то биле традиционалне цркве и верске заједнице у Србији). Дакле, кроз сву тешку историју српски народ је разумео значај вере и Цркве за свој идентитет и следствено томе, за државност.

Црква и вера су виђене као природни елемент јединственог српског народног бића те је било потпуно природно да скупштина, на којој је донет овај Устав, буде одржанау порти Српске православне цркве у Крагујевцу, на празник Сретења Господњег и зато се Устав назива Сретењским

Црква и вера су виђене као природни елемент јединственог српског народног бића те је било потпуно природно да скупштина, на којој је донет овај Устав, буде одржанау порти Српске православне цркве у Крагујевцу, на празник Сретења Господњег и зато се Устав назива Сретењским. А, у Петој глави под тачком 44. Уставом се предвиђа следеће:Књаз Србски издаје при ступању на достоинство своје народу на честном крсту и светом Еванђелију ову заклетву: „Заклињем се светом, јединосушчном и нераздјелном Тројицом, да ћу устав Књажества Сербије држати точно и совјестно у цјелости, и да ћу сваког придржавати, да га такође у цјелости држи; да ћу бранити неповредимост православне восточне цркве у Сербији, да ћу свим силама и средствима чувати цјелост Сербије и обштенародну слободу личности, и безбједностимања и права сваког Србина; а најпосле да ћу се свакојако старати, да обезбједим и узвисим благостојаније и свега народа Србскога воопште и свакога Србина понаособ. Тако ми Бог помогао!“ - По овој заклетви вјенчавасе на достоинство Књажеско и миропомазује се.

И данас се државност Републике Србије свечано обележава на празник Сретења Господњег. Подједнако је важно истаћи да су у свим званичним симболима државности Србије,потпуно природно и доследно дугој традицији, налазе и верски симболи. Тако, на застави грб Србије има крст, затим химна је „Боже правде“, односно молитва, а сам председник полаже заклетву над Јеванђељем.

Подједнако је важно истаћи да су у свим званичним симболима државности Србије,потпуно природно и доследно дугој традицији, налазе и верски симболи. Тако, на застави грб Србије има крст, затим химна је „Боже правде“, односно молитва, а сам председник полаже заклетву над Јеванђељем

Ови примери показују, не само да је српска држава давала право на слободу исповедања вере, већ и то да је српска држава била незамислива без Цркве и вере. Српска држава је увек подстицала Цркву и веру, а само најцрња времена српске историје, односно времена када је српски народ био под тиранијским режимима, обележила су гоњење и забрану Српске Цркве и православне вере.

Данашње иницијативе појединих политичких групација да истисну веру и Цркву из српског друштва, упадљиво су лишене сваког позивања на историју. Сматрати да савремени правни систем у Србији забрањује верску наставу у државним школама, значи само то да неко својевољно и на силу жели да укине традицију која је стара колико и сама српска држава, као и дугу српску традицију молитве Богу у свим државним институцијама.

Успут, а за сваки случај, треба поменути да веронаука у школама не би смела бити представљана као некакво наметање. Веронаука у школама подразумева наметање вере деци таман колико и „наметање“ имена и презимена од стране родитеља, или пак „наметање“ самог образовања које подразумева редовненаучне предмете од стране образовног система државног апарата. Ништа више од тога. Дакле, веронауком се ништа не намеће, али се нуди општа и елементарна култура која изискује макар неко знање о изабраној традиционалној вери и вредностима државе у којој деца живе, тим пре што су, како смо већ указали, Црква и вера темељ српске државности. То би највише требало да буде у интересу управо државе, дакле, да млади имају разумевање своје историје и културе, како би стекли поштовање према држави у којој стасавају. Свака цивилизована држава би требало да чини напоре да то понуди младима, како би млађе генерације стасавале ценећи труд славних претходника и поштујући државу у којој живе, а која им је поверена на очување.То је цивилизацијски чин. Без таквог разумевања нема државе. 

Сматрати да савремени правни систем у Србији забрањује верску наставу у државним школама, значи само то да неко својевољно и на силу жели да укине традицију која је стара колико и сама српска држава

Са друге тране, запостављање питања веронауке има потенцијал да, у генерацијама којима буде ускраћено елементарно познавање сопствене културе и традиције, учини дубоку поделу у српском друштву управо на оне који ће знати да поштују своју државу и оне који то неће знати. Нажалост, данас је таква подела више него очигледна и очигледно није добра за државу. 

Дошли смо и до тога шта актуелниУстав Републике Србије каже о могућности Веронауке у државним школама. У Члану 11.каже се следеће: „Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна“.

Но,овај члан никако не може бити протумачен као „зид поделе између Цркве и државе“, или пак да из неког необјашњивог разлога данас одједном српско друштво фаворизује неверу (не-религију) у односу на веру (религију). Другим речима, у духу дуге историје и традиције српског народа и српске државе, световност српске државе може значити само то да не постоји државна Црква, или једна државна религија, али не да Цркву и веру треба потиснути у катакомбе.

Световност државе,која се помиње у Уставу,никако не можезначити ни то да држава мора забранити веронауку у школама, јер би такво тумачење актуелног Устава било потпуно ван контекста дуге Уставом чуване традиције где су Црква и вера виђени као природни и саставниелементи српског народог бића.

Са друге тране, запостављање питања веронауке има потенцијал да, у генерацијама којима буде ускраћено елементарно познавање сопствене културе и традиције, учини дубоку поделу у српском друштву управо на оне који ће знати да поштују своју државу и оне који то неће знати

То је очигледно у Члану 43. актуелног Устава Републике Србије којим се гарантујеследеће: „Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења.“Вера је, дакле, Уставом загарантована категорија, а видели смо да је држава традиционално давала предност вери (религији) у односу на неверу (не-религију).

Дакле, Устав српског народа је увек, па и данас, јасно правио разлику између световности (односно непостојања државне религије) са једне стране, и подржавања традиционале вере и морала друштва, са друге стране.

И коначно,  да ова одредба оставља могућност за Веронауку,види се јасно из следећег:„Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима“ (Члан 43. Устава Републике Србије).Устав је ту да штити народ од надмоћи власти и Устав се односи на ограничења државе у односу на права народа. Устав, дакле, чланом 43. јасно ограничава државу да не сме забрањивати верско и морално образовање. Иницијативе да се забрани веронаука, дакле, су противуставне.

Патријарх Павле одржао је 2. новембра 2001. први јавни и свечани час у београдској ОШ „Краљ Петар први“ чиме је обележен повратак веронауке у основне и средње школе.  Патријарх се ђацима обратио следећим речима: „Пре 80 и више година био сам у вашем узрасту и ми смо тада поред других предмета учили веронауку. Ви се са овим предметима спремате за живот на овом свету, почев од ове школе до факултета. Желим вам да будете вредни као ђаци, али да будете вредни и у учењу веронауке. Нека Господ благослови овај почетак на опште добро и општу корист.“

Строго правно гледано, дакле, не постоји оправдан и разуман разлог да се веронаука искључи из школе. Устврдити данас да држава Србија треба да потискује веру и Цркву из јавног живота и образовних институција, уствари представља негирање историје и темеља државности Србије


У контексту свега наведеног,актуелни Устав Републике Србије јасно штититрадиционалну веру и моралност (тј. верско и морално образовање) од надмоћи појединаца и промењиве философске склоности људи који дођу на власт. Сходно овоме, закључак да државни закони налажу да се веронаука забрани у државним школама, не само да не стоји, већ је противзаконит.

Строго правно гледано, дакле, не постоји оправдан и разуман разлог да се веронаука искључи из школе. Устврдити данас да држава Србија треба да потискује веру и Цркву из јавног живота и образовних институција, уствари представља негирање историје и темеља државности Србије, што је озбиљан противдржавни, противнародни и противцивилизацијски чин. Сложићемо се, структура без темеља не може да буде чврста.Држава Србија никада није фаворизовала неверу у односу на веру.  Нема потребе да јој било ко то намеће данас.

(Аутор је свештеник СПЦ)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер