понедељак, 27. март 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија међу уставима > Шта ће Војводини декларације?
Србија међу уставима

Шта ће Војводини декларације?

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Орловић   
среда, 01. октобар 2014.

Овогодишњој политичкој сеанси у Покрајини Војводини не види се краја. Управо је усвојена још једна скупштинска декларација покрајинске власти о потреби промене Устава („Декларација о потреби за покретање поступка измене Устава Републике Србије или доношење новог Устава Републике Србије“ – „...о потреби за покретање...“ је језички сасвим рогобатно). Декларација је, без могућности да силом права буде спроведена, обеснажен акт лишен циља (Покрајина није овлашћени предлагач промене Устава), трајности и, на концу, значаја. Само нова епизода о уобличавању покрајинске власти - о чему нас од пролетос тако ревносно, готово у реалном времену, информишу медији у Покрајини („Дневник“ поготово). Зановљене изјаве високих и мање високих војвођанских политичара о договору на помолу, о новој а старој коалицији, сасвим другачијој већини, концентрационој влади „народнога спаса“, довеле су обичног грађанина дотле да се више не сећа ни кад је ово почело, ни због чега, а поготово је тешко да појми кад ће политичка агонија престати и где то води. Ако и мало боље погледа он је сигуран само у једно - види да се са мењањем власти дешава ама баш ништа.

Покушају да се у нашим главама расчивија политичко (и политикантско) замешатељство у Војводини можда могу помоћи одговори на нека политичка и уставноправна питања. Је ли ова неизвесност и затегнут однос републичке и покрајинске власти „природно стање“ и других држава које на својој територији имају аутономију? Због чега постоји политички сукоб држава и њихових аутономија? Може ли се питање аутономије у држави уопште трајно и срећно решити?

Србија је, пак, по односу који имају републичка и покрајинске власти сасвим нарочита, самом чињеницом да је Покрајина Косово и Метохија готово изван нашег правног поретка

Питање аутономије је и у другим државама више мање отворена књига. Међу невеликим бројем држава које имају аутономне јединице (десетак у Европи) у већини њих се непрестано потеже питање колико је аутономних права и надлежности довољно? Између осталих, за тим савршеним одговором трага Шпанија са Каталонијом и Баскијом, Италија са Трентином - Јужним Тиролом или са Венетом, Данска, Финска и Португалија са својим острвима (Гренланд, Фарска острва, Аландска острва, Мадеира), Уједињено Краљевство са Шкотском и Северном Ирском, велику Руску Федерацију да и не помињем. Иако однос централне и регионалне власти у тим државама има боље и лошије периоде (посебно у Шпанији), он не узурпира политички живот толико да држава са муком функционише. Србија је, пак, по односу који имају републичка и покрајинске власти сасвим нарочита, самом чињеницом да је Покрајина Косово и Метохија готово изван нашег правног поретка. Али и да занемаримо статус Космета, Србија је и по односу републичке и војвођанске покрајинске власти другачија у односу на регионалне државе Запада. У Србији, уколико државну и покрајинску власт не творе истобојне коалиције и политичке странке, и обично дневно питање врло лако прераста у громко празнословље о „историјском праву“, посебностима „грађанки и грађана Војводине“, настанку, останку, опстанку аутономије, којечијим новцима и сл. У последњој деценији се политичко затезање па попуштање већ толико учесталило да је републичко-покрајински политички сукоб постао наше „природно стање“. Такво да је у неколико махова чак наговештавало могућност да угрози редовно функционисање уставноправног поретка. А то ни сада није искључено.

Ипак, у савременим државама ретки су примери смањења и укидања аутономија (укинута је аутономија области Муреш у Румунији 1968. године, смањења је надлежност наших покрајина 1989. године), већ је општи тренд обрнут - јачају права аутономних јединица

У корену политичког сукобљавања државе и аутономије стоји потешкоћа да се одреди колико држава власти треба да (пренесе) аутономији, а да обе буду задовољне. Али дефинитивно одговорити на то колика је права мера аутономности неке територије заправо и није могуће. Просто, у датом времену количина и квалитет аутономних права произлазе из снаге и слабости државе и њене покрајине. А та својства моћи и немоћи се непрестано мењају. Груба али историјски видљива формула казује да када држава слаби аутономија јача. Другим речима, политички компактна и економски развијена покрајина ће захтевати, и добијати, све више власти и права да самостално одлучује. У пракси, постојеће уставно уређење у погледу аутономије стално је под притиском резултата последњих избора. Ако на изборима ојачају аутономашке (и сепаратистичке) странке тражиће се више самосталности. Кад је изборна победа регионалиста убедљива, централна власт ће, ради тренутног мира у кући, морати да направи веће уступке. Ако, пак, нарасту оне друге, центристичке странке, остаје status quo или, ређе, настоји се сузити ниво аутономије. Ипак, у савременим државама ретки су примери смањења и укидања аутономија (укинута је аутономија области Муреш у Румунији 1968. године, смањења је надлежност наших покрајина 1989. године), већ је општи тренд обрнут - јачају права аутономних јединица. Неке аутономије чак и мењају своју правну природу постајући федералне јединице (Аутономна Словачка из 1948. године је после 20 година прерасла у федералну јединицу, САП Војводина и САП Косово су од 1974-1989. године само по имену биле аутономије а стварно федералне јединице, Белгија је од државе региона 1970-1993. године преуређена у савезну државу).

Политички сукоб државе и аутономије био би лакше решив да га не прати једна трајна „системска грешка“ вертикалне поделе власти. Реч је о томе да је подела власти са аутономијама (регионима, покрајинама, областима) у ствари један компромис у коме ни једна страна није сасвим задовољна. Незадовољна је аутономија зато што јој је недовољно власти и самосталности, а и држава се нерадо одрекла својих надлежности у корист аутономије, са страхом од ширења такве тенденције.

Разлог сукоба садашње републичке и покрајинске власти је њихова страначка различитост. Политичке странке које су на власти у Републици (СНС и други) опозиција су Покрајини. Тек једна политичка странка (СВМ) је заједнички скуп републичке и покрајинске власти која настоји да се овај сукоб „асиметрично“ превазиђе тако што ће се формирати власт од свих парламентарних странака у Војводини (али не тражи се да се иста таква влада образује и на републичком нивоу). Ипак, корен овог сукоба је много разгранатији – једна жила је хронична економска криза и пропадање („чији су наши новци“), друга је деценијска дефанзива државе и офанзива аутономије у расподели надлежности (још од „Омнибус закона“ из 2002. године), трећа су настојања да се промени уставни статус Војводине у више аутономије, у федералну јединицу чак до отцепљења, четврта жила корена су неусаглашена историјска питања у вези са аутономијом Војводине и др.

Спор у вези са статусом и правима аутономије у некој мери увек постоји, све док је аутономије, па трајно решење не треба ни тражити

Како онда загонетку аутономије, која у својој природи има „усуд“ постојећег и потенцијално већег политичког сукоба са државом, трајно или за дуже време решити? Спор у вези са статусом и правима аутономије у некој мери увек постоји, све док је аутономије, па трајно решење не треба ни тражити. Шта је онда оно што „природни сукоб“ државе и аутономије на дуже време мири? Први услов је да држава није сиромашна, задужена, ниског и (као код нас) опадајућег свеопшег стандарда. У држави која у континуитету више ствара него што троши, постоји економски предуслов да се „скупа ствар“ као што је политичка аутономија (администрација и др.) самоорганизује. У супротном, аутономија је баласт који и по обичним државним темама отвара крајња питања укидања или осамостаљења аутономне јединице. Други услов је да је сама аутономна јединица оправдала своје постојање. То је случај ако је она извор правног, политичког и економског бољитка грађана који у њој живе, а тиме и државе као целине. У супротном, ако је аутономија извор правног несклада, политичког терета и економског намета сопственом становништву, а средство привилегија малобројне касте, за њу не треба да буде будућности.

Трећи услов „трајнијег мирења“ аутономије и државе је компликован због своје слојевитости па и апстрактности. Аутономија мора бити складан део државног уређења. Тај склад подразумева постојање „разлога аутономије“, у свакој држави понаособ, око којег су сагласне обе стране. Знамо да држава и аутономна јединица могу да се сложе: да је аутономија историјско-политички оправдана због тога што је тај део територије некад био држава или је имао самоуправу (регије у Шпанији, Италији и др); да на тој територији постоји етничка посебност – у њој у највећем броју живе припадници мањинског народа (Баскија у Шпанији, на пример); да је регион посебан географски, климатски и привредни простор (као Фарска острва); да су културна традиција и свест о посебности уврежени у колективном духу становништва аутономије (као Сицилија). Све су то прихватани разлози постојања аутономије. Ако, пак, аутономија штрчи у унутрашњем државном поретку, попут погрешне пузле, она никада не може бити лишена терета сукоба са државом.

Сигурно да ова декларација „о потреби за покретање“ промене Устава, као ни претходна о заштити уставних права Војводине, нису пут „трајнијег мирења“ републичке и покрајинске власти

Тренутном политичком сукобљавању републичке и покрајинске власти некако ће већ доћи крај. Брзо, ако се формира нова већина (са СНС-ом као магнетом) или се образује покрајинска влада „националног јединства“, или ако се покрајинска Скупштина самораспусти и распишу се избори. Ако се ништа од претходног не деси о превазилажењу овог политичког сукоба одлучиваће се на покрајинским изборима 2016. године. Али како направити трајнији „политички мир“ између Србије и северне јој покрајине? Сигурно да ова декларација „о потреби за покретање“ промене Устава, као ни претходна о заштити уставних права Војводине, нису пут „трајнијег мирења“ републичке и покрајинске власти. Напротив, то је умишљајно подгревање сукоба и ниподаштавање теме „Војводина у Србији“ иза чега се крије еволуција „Војводина у саставу Србије“ па „Војводина и Србија“ (у некаквој федерацији) и, крајње, „Војводина поред Србије“.

Између идеја ширења аутономије и њеног сужавања, можда је најсигурнија средина на којој је аутономија данас. Треба се навићи на то да Војводини са већинским српским становништвом не требају елементи државности, у „држави српског народа и свих грађана“ (како Устав дефинише Србију). Садашње право на самоорганизовање и изворне надлежности Покрајине, мера су аутономије која има највише шансе да, као средњи пут, трајније примири сукобе на путу „аутономија у држави“. То у условима садашњег економског пропадања изгледа далеко, али би у будућности са економском стабилношћу логично дошла и унутрашњеполитичка. Тада би аутономија из угла државе престала да буде „скупа ствар“ која својим негодовањем и захтевима дестабилизује државу. А Покрајина би увидела да коришћењем својих права може да оствари своју сврху постојања – самоорганизовање, развој и бољитак грађана у Војводини.

А овакве декларације? Биле би само сећање на промашену тему једног лошег дана.

(Српски правнички клуб)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће на предстојећим председничким изборима бити другог круга?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер