Početna strana > Debate > Srbija među ustavima > Šta će Vojvodini deklaracije?
Srbija među ustavima

Šta će Vojvodini deklaracije?

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Orlović   
sreda, 01. oktobar 2014.

Ovogodišnjoj političkoj seansi u Pokrajini Vojvodini ne vidi se kraja. Upravo je usvojena još jedna skupštinska deklaracija pokrajinske vlasti o potrebi promene Ustava („Deklaracija o potrebi za pokretanje postupka izmene Ustava Republike Srbije ili donošenje novog Ustava Republike Srbije“ – „...o potrebi za pokretanje...“ je jezički sasvim rogobatno). Deklaracija je, bez mogućnosti da silom prava bude sprovedena, obesnažen akt lišen cilja (Pokrajina nije ovlašćeni predlagač promene Ustava), trajnosti i, na koncu, značaja. Samo nova epizoda o uobličavanju pokrajinske vlasti - o čemu nas od proletos tako revnosno, gotovo u realnom vremenu, informišu mediji u Pokrajini („Dnevnik“ pogotovo). Zanovljene izjave visokih i manje visokih vojvođanskih političara o dogovoru na pomolu, o novoj a staroj koaliciji, sasvim drugačijoj većini, koncentracionoj vladi „narodnoga spasa“, dovele su običnog građanina dotle da se više ne seća ni kad je ovo počelo, ni zbog čega, a pogotovo je teško da pojmi kad će politička agonija prestati i gde to vodi. Ako i malo bolje pogleda on je siguran samo u jedno - vidi da se sa menjanjem vlasti dešava ama baš ništa.

Pokušaju da se u našim glavama rasčivija političko (i politikantsko) zamešateljstvo u Vojvodini možda mogu pomoći odgovori na neka politička i ustavnopravna pitanja. Je li ova neizvesnost i zategnut odnos republičke i pokrajinske vlasti „prirodno stanje“ i drugih država koje na svojoj teritoriji imaju autonomiju? Zbog čega postoji politički sukob država i njihovih autonomija? Može li se pitanje autonomije u državi uopšte trajno i srećno rešiti?

Srbija je, pak, po odnosu koji imaju republička i pokrajinske vlasti sasvim naročita, samom činjenicom da je Pokrajina Kosovo i Metohija gotovo izvan našeg pravnog poretka

Pitanje autonomije je i u drugim državama više manje otvorena knjiga. Među nevelikim brojem država koje imaju autonomne jedinice (desetak u Evropi) u većini njih se neprestano poteže pitanje koliko je autonomnih prava i nadležnosti dovoljno? Između ostalih, za tim savršenim odgovorom traga Španija sa Katalonijom i Baskijom, Italija sa Trentinom - Južnim Tirolom ili sa Venetom, Danska, Finska i Portugalija sa svojim ostrvima (Grenland, Farska ostrva, Alandska ostrva, Madeira), Ujedinjeno Kraljevstvo sa Škotskom i Severnom Irskom, veliku Rusku Federaciju da i ne pominjem. Iako odnos centralne i regionalne vlasti u tim državama ima bolje i lošije periode (posebno u Španiji), on ne uzurpira politički život toliko da država sa mukom funkcioniše. Srbija je, pak, po odnosu koji imaju republička i pokrajinske vlasti sasvim naročita, samom činjenicom da je Pokrajina Kosovo i Metohija gotovo izvan našeg pravnog poretka. Ali i da zanemarimo status Kosmeta, Srbija je i po odnosu republičke i vojvođanske pokrajinske vlasti drugačija u odnosu na regionalne države Zapada. U Srbiji, ukoliko državnu i pokrajinsku vlast ne tvore istobojne koalicije i političke stranke, i obično dnevno pitanje vrlo lako prerasta u gromko praznoslovlje o „istorijskom pravu“, posebnostima „građanki i građana Vojvodine“, nastanku, ostanku, opstanku autonomije, koječijim novcima i sl. U poslednjoj deceniji se političko zatezanje pa popuštanje već toliko učestalilo da je republičko-pokrajinski politički sukob postao naše „prirodno stanje“. Takvo da je u nekoliko mahova čak nagoveštavalo mogućnost da ugrozi redovno funkcionisanje ustavnopravnog poretka. A to ni sada nije isključeno.

Ipak, u savremenim državama retki su primeri smanjenja i ukidanja autonomija (ukinuta je autonomija oblasti Mureš u Rumuniji 1968. godine, smanjenja je nadležnost naših pokrajina 1989. godine), već je opšti trend obrnut - jačaju prava autonomnih jedinica

U korenu političkog sukobljavanja države i autonomije stoji poteškoća da se odredi koliko država vlasti treba da (prenese) autonomiji, a da obe budu zadovoljne. Ali definitivno odgovoriti na to kolika je prava mera autonomnosti neke teritorije zapravo i nije moguće. Prosto, u datom vremenu količina i kvalitet autonomnih prava proizlaze iz snage i slabosti države i njene pokrajine. A ta svojstva moći i nemoći se neprestano menjaju. Gruba ali istorijski vidljiva formula kazuje da kada država slabi autonomija jača. Drugim rečima, politički kompaktna i ekonomski razvijena pokrajina će zahtevati, i dobijati, sve više vlasti i prava da samostalno odlučuje. U praksi, postojeće ustavno uređenje u pogledu autonomije stalno je pod pritiskom rezultata poslednjih izbora. Ako na izborima ojačaju autonomaške (i separatističke) stranke tražiće se više samostalnosti. Kad je izborna pobeda regionalista ubedljiva, centralna vlast će, radi trenutnog mira u kući, morati da napravi veće ustupke. Ako, pak, narastu one druge, centrističke stranke, ostaje status quo ili, ređe, nastoji se suziti nivo autonomije. Ipak, u savremenim državama retki su primeri smanjenja i ukidanja autonomija (ukinuta je autonomija oblasti Mureš u Rumuniji 1968. godine, smanjenja je nadležnost naših pokrajina 1989. godine), već je opšti trend obrnut - jačaju prava autonomnih jedinica. Neke autonomije čak i menjaju svoju pravnu prirodu postajući federalne jedinice (Autonomna Slovačka iz 1948. godine je posle 20 godina prerasla u federalnu jedinicu, SAP Vojvodina i SAP Kosovo su od 1974-1989. godine samo po imenu bile autonomije a stvarno federalne jedinice, Belgija je od države regiona 1970-1993. godine preuređena u saveznu državu).

Politički sukob države i autonomije bio bi lakše rešiv da ga ne prati jedna trajna „sistemska greška“ vertikalne podele vlasti. Reč je o tome da je podela vlasti sa autonomijama (regionima, pokrajinama, oblastima) u stvari jedan kompromis u kome ni jedna strana nije sasvim zadovoljna. Nezadovoljna je autonomija zato što joj je nedovoljno vlasti i samostalnosti, a i država se nerado odrekla svojih nadležnosti u korist autonomije, sa strahom od širenja takve tendencije.

Razlog sukoba sadašnje republičke i pokrajinske vlasti je njihova stranačka različitost. Političke stranke koje su na vlasti u Republici (SNS i drugi) opozicija su Pokrajini. Tek jedna politička stranka (SVM) je zajednički skup republičke i pokrajinske vlasti koja nastoji da se ovaj sukob „asimetrično“ prevaziđe tako što će se formirati vlast od svih parlamentarnih stranaka u Vojvodini (ali ne traži se da se ista takva vlada obrazuje i na republičkom nivou). Ipak, koren ovog sukoba je mnogo razgranatiji – jedna žila je hronična ekonomska kriza i propadanje („čiji su naši novci“), druga je decenijska defanziva države i ofanziva autonomije u raspodeli nadležnosti (još od „Omnibus zakona“ iz 2002. godine), treća su nastojanja da se promeni ustavni status Vojvodine u više autonomije, u federalnu jedinicu čak do otcepljenja, četvrta žila korena su neusaglašena istorijska pitanja u vezi sa autonomijom Vojvodine i dr.

Spor u vezi sa statusom i pravima autonomije u nekoj meri uvek postoji, sve dok je autonomije, pa trajno rešenje ne treba ni tražiti

Kako onda zagonetku autonomije, koja u svojoj prirodi ima „usud“ postojećeg i potencijalno većeg političkog sukoba sa državom, trajno ili za duže vreme rešiti? Spor u vezi sa statusom i pravima autonomije u nekoj meri uvek postoji, sve dok je autonomije, pa trajno rešenje ne treba ni tražiti. Šta je onda ono što „prirodni sukob“ države i autonomije na duže vreme miri? Prvi uslov je da država nije siromašna, zadužena, niskog i (kao kod nas) opadajućeg sveopšeg standarda. U državi koja u kontinuitetu više stvara nego što troši, postoji ekonomski preduslov da se „skupa stvar“ kao što je politička autonomija (administracija i dr.) samoorganizuje. U suprotnom, autonomija je balast koji i po običnim državnim temama otvara krajnja pitanja ukidanja ili osamostaljenja autonomne jedinice. Drugi uslov je da je sama autonomna jedinica opravdala svoje postojanje. To je slučaj ako je ona izvor pravnog, političkog i ekonomskog boljitka građana koji u njoj žive, a time i države kao celine. U suprotnom, ako je autonomija izvor pravnog nesklada, političkog tereta i ekonomskog nameta sopstvenom stanovništvu, a sredstvo privilegija malobrojne kaste, za nju ne treba da bude budućnosti.

Treći uslov „trajnijeg mirenja“ autonomije i države je komplikovan zbog svoje slojevitosti pa i apstraktnosti. Autonomija mora biti skladan deo državnog uređenja. Taj sklad podrazumeva postojanje „razloga autonomije“, u svakoj državi ponaosob, oko kojeg su saglasne obe strane. Znamo da država i autonomna jedinica mogu da se slože: da je autonomija istorijsko-politički opravdana zbog toga što je taj deo teritorije nekad bio država ili je imao samoupravu (regije u Španiji, Italiji i dr); da na toj teritoriji postoji etnička posebnost – u njoj u najvećem broju žive pripadnici manjinskog naroda (Baskija u Španiji, na primer); da je region poseban geografski, klimatski i privredni prostor (kao Farska ostrva); da su kulturna tradicija i svest o posebnosti uvreženi u kolektivnom duhu stanovništva autonomije (kao Sicilija). Sve su to prihvatani razlozi postojanja autonomije. Ako, pak, autonomija štrči u unutrašnjem državnom poretku, poput pogrešne puzle, ona nikada ne može biti lišena tereta sukoba sa državom.

Sigurno da ova deklaracija „o potrebi za pokretanje“ promene Ustava, kao ni prethodna o zaštiti ustavnih prava Vojvodine, nisu put „trajnijeg mirenja“ republičke i pokrajinske vlasti

Trenutnom političkom sukobljavanju republičke i pokrajinske vlasti nekako će već doći kraj. Brzo, ako se formira nova većina (sa SNS-om kao magnetom) ili se obrazuje pokrajinska vlada „nacionalnog jedinstva“, ili ako se pokrajinska Skupština samoraspusti i raspišu se izbori. Ako se ništa od prethodnog ne desi o prevazilaženju ovog političkog sukoba odlučivaće se na pokrajinskim izborima 2016. godine. Ali kako napraviti trajniji „politički mir“ između Srbije i severne joj pokrajine? Sigurno da ova deklaracija „o potrebi za pokretanje“ promene Ustava, kao ni prethodna o zaštiti ustavnih prava Vojvodine, nisu put „trajnijeg mirenja“ republičke i pokrajinske vlasti. Naprotiv, to je umišljajno podgrevanje sukoba i nipodaštavanje teme „Vojvodina u Srbiji“ iza čega se krije evolucija „Vojvodina u sastavu Srbije“ pa „Vojvodina i Srbija“ (u nekakvoj federaciji) i, krajnje, „Vojvodina pored Srbije“.

Između ideja širenja autonomije i njenog sužavanja, možda je najsigurnija sredina na kojoj je autonomija danas. Treba se navići na to da Vojvodini sa većinskim srpskim stanovništvom ne trebaju elementi državnosti, u „državi srpskog naroda i svih građana“ (kako Ustav definiše Srbiju). Sadašnje pravo na samoorganizovanje i izvorne nadležnosti Pokrajine, mera su autonomije koja ima najviše šanse da, kao srednji put, trajnije primiri sukobe na putu „autonomija u državi“. To u uslovima sadašnjeg ekonomskog propadanja izgleda daleko, ali bi u budućnosti sa ekonomskom stabilnošću logično došla i unutrašnjepolitička. Tada bi autonomija iz ugla države prestala da bude „skupa stvar“ koja svojim negodovanjem i zahtevima destabilizuje državu. A Pokrajina bi uvidela da korišćenjem svojih prava može da ostvari svoju svrhu postojanja – samoorganizovanje, razvoj i boljitak građana u Vojvodini.

A ovakve deklaracije? Bile bi samo sećanje na promašenu temu jednog lošeg dana.

(Srpski pravnički klub)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner