уторак, 17. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Србија и Црна Гора > Режим у Подгорици први пут није уверен у своју победу
Србија и Црна Гора

Режим у Подгорици први пут није уверен у своју победу

PDF Штампа Ел. пошта
Павле Вулетић   
уторак, 26. март 2013.

У Црној Гори се одржавају председнички избори 7. априла 2013. Први пут од проглашења независности на председничким изборима учествују само два кандидата. Власт представља досадашњи председник Филип Вујановић, а уједињену опозицију Миодраг Лекић. Дакле, ради се о веома неизвесним изборима чији исход може утицати на промену спољнополитичког курса Црне Горе, али и обарање власти фактичког владара ове државе, премијера Мила Ђукановића. Иза Лекића је стала целокупна парламентарна опозиција, просрпске партије попут Нове српске демократије и Социјалистичке народне партије, али и партије и снаге које су се залагале за независност Црне Горе, попут Покрета за промјене и новоформиране Позитивне Црнe Горe. Лекића подржавају и најутицајнији приватни медији у Црној Гори. Просрпски дневни лист Дан, али и присталице независности Црне Горе окупљене око најгледаније ТВ Вијести (и дневних новина Вијести и недељника Монитор). Лекића подржавају и синдикати попут онога који представља раднике Жељезаре Никшић, као и бројне невладине организације и интелектуалци.

Како је дошло до формирања овако широке коалиције против власти Ђукановића први пут после 1997. године? Економска ситуација у Црној Гори је изузетно тешка. Задуженост државе (заједно са гаранцијама ) износи око 70 посто БДП-а.[1] Стопа незапослености је око 14% Највећа предузећа попут Комбината алуминијума и Жељезаре Никшић су пред колапсом. Туризам, некада највећа предност једине словенске државе која на Медитерану поседује око 200 километара обале, јесте такође у тешкој ситуацији. Највеће туристичко предузеће Будванска ривијера је због дивљачке приватизације под вођством блиског Ђукановићевог сарадника Светозара Маровића скоро уништена (Само у периоду 2004-2009. године је смањен капитал предузећа са 209 милиона евра на 69 милиона евра.[2]). Такође, највећа домаћа банка Прва банка под вођством Ђукановићевог брата је у тешкој ситуацији.[3]

Криминал и корупција у Црној Гори су достигли невиђене размере. Као некада у Колумбији и на Сицилији, убијају се новинари (најпознатији случај је убиство Душка Јовановића уредника Дана 2004. године) или се брутално пребијају (попут уредника Вијести Ивановића 2007). Регионални центар за трговину дрогом је очигледно у Црној Гори (Специјално тужилаштво Републике Србије је подигло 2010. године оптужницу за шверц две тоне кокаина против држављанина Црне Горе Дарка Шарића и његове криминалне групе).

Режим истовремено води и антисрпску и антицрквену политику која изазива огорчење код најмање 30% просрпски оријентисаног становништва. Покренут је судски поступак против митрополита Српске православне цркве Амфилохија, протерују се свештеници, попут проторејера Велибора Ђомића. Србима у Црној Гори је отежано запошљавање, а Подгорица је признала квазидржавну антисрпску творевину Косово још 2008. године.

Такође, упркос већинској вољи народа, режим Мила Ђукановића по сваку цену жели да Црна Гора приступи НАТО пакту (према анкетама преко 40% је против чланства, а око 30% за[4]). Ова мала и сиромашна земља чак финансира и одлазак својих војника у Авганистан.

У том контексту, Лекић је прихватљив кандидат за све опозиционе снаге које се супротстављају Ђукановићу. Рођен је 1947. године у Бару на југу Црне Горе. Школовао се у Београду и на Сорбони, говори неколико страних језика. Изјашњава се као Црногорац[5] и то није крио ни деведесетих година када је Ђукановић био један од најватренијих присталица Слободана Милошевића (а званична Црна Гора у моралном и материјалном смислу на страни Србије и Републике Српске за време грађанског рата у бившој Југославији). Овакав став Лекићу је донео углед међу присталицама независности Црне Горе, али и губитак министарског места у републичкој влади премијера Ђукановића.

У том контексту, Лекић је именован 1994. године за амбасадора СР Југославије у Риму. На том месту, Лекић је дочекао бомбардовање СРЈ 1999. године. Међутим, Лекић није следио Ђукановићев заокрет ка НАТО. Лекић најоштрије осуђује бомбардовање НАТО у италијанским штампаним и електронским медијима.[6] Такође, у својој књизи ''Мој рат против рата'' (дневник вођен за време бомбардовања) Лекић истиче: ''Према основним начелима међународног права напад на Југославију је несумњиво нелегитиман''. Као и: ''Јуче је НАТО починио нови масакар. Овог пута су ракете погодиле санаторијум у Сурдулици. Настрадало је двадесет цивила''.[7] Али, такав став га кошта амбасадорске функције и доводи до дефинитивног раскида са Ђукановићем који ватрено подржава агресију НАТО. Међутим, Лекићу осуда бомбардовања и НАТО агресије доносе и трајан углед међу Србима у Црној Гори.

Коначно, Лекић за разлику од Ђукановића и његовог окружења, никада није учествовао у међународном шверцу и скандалозним контактима са италијанском и регионалном мафијом. Он се јавно оградио од таквих контаката. На пример, 18. септембра 2012. у интервју за Дан изјављује да је ''Патриотизам очистити државу од мафије''.[8] Такође, годинама пише за антимафијашки лист Дан (Лекић наводи да је почео да пише за Дан од 2004. јер га је ''убиство Душка Јовановића '' огорчило и на то подстакло [9]) .

Након разрешења са амбасадорске функције, Лекић егзистенцију обезбеђује радећи као професор на факултететима у Риму. Тачније, године 2004. постаје професор на Универзитету La Sapienca, Факултету политичких наука у Риму, а године 2006. на Универзитету Luiss-u, Факултету политичких наука. У том периоду, написао је и неколико књига, између осталог и двотомну ''Историју Италије''.

Какве ставове Лекић заступа у кампањи за председничке изборе 2013. године?

Лекић се као и његов противкандидат Вујановић залаже за улазак Црне Горе у ЕУ. У том смислу он је у септембру 2012. посетио и европског комесара за проширење Штефана Филеа (у Црној Гори је око 70% грађана за улазак у ЕУ).

Међутим, за разлику од Вујановића, Лекић је критиковао признање Косова од стране Црне Горе. На трибини у Голубовцима 16. марта 2013. је рекао: ''Што се тиче признања Косова, Црна Гора је демонстрирала да је марионета и да је под притисцима и уцјенама признала државу коју нису признали већи од ње''.[10] Са друге стране, његов противник Филип Вујановић се редовно састаје са званичницима такозваног Косова. На пример, он се сусрео у Будви са такозваном председницом Косова Атифете Јахјагом 5. 12. 2012.

Када се ради о уласку у НАТО, Лекић се залаже да се то питање реши референдумом (у тренутку када је већина народа против чланства у алијанси). Лекић истиче: ''То је питање које треба најприје расправити у непропагадној атмфосфери, а затим одлучити на најдемократскији начин као што је референдум''.[11] Такође, Лекић је 9. октобра 2012. посетио споменик НАТО жртвама у Мурину. Са друге стране, Вујановић се залаже да парламент донесе одлуку о НАТО и води кампању за улазак у ту алијансу.[12] (Ове чињенице доводе иначе до апсурдне ситуације, Вујановић који је око 30 првих година свог живота провео у Београду се залаже за НАТО иако је алијанса разорила његови родни град, а Лекић који задњих 20 година живи у НАТО земљи Италији је против тог савеза).

Међутим да би ситуација за гласаче у Црној Гори била још компликованија, званична Србија даје полуотворену подршку Ђукановићу и Вујановићу. На пример, потпредседник владе Вучић је први јавно честитао Ђукановићу у октобру 2012. године после парламентарних избора, иако још није било јасно ко ће формирати парламентарну већину. Такође, председник Србије је на почетку кампање за председничке изборе у јануару 2013. посетио Црну Гору и Вујановића (Николић се том приликом се није сусрео са митрополитом СПЦ Амфилохијем). Иначе, у кампањи и нападима на Лекића јавно учествује и бивши Ђинђиђев шеф Бироа за комуникацију Беба Поповић.[13]

Такође, режим у Црној Гори непрестано и хистерично напада Лекића да је инструмент у рукама Коштунице, лидера српске опозицоне странке.[14] Ипак, ти нервозни напади на Лекића (али и хапшење у марту 2013. малолетног сина Андрије Мандића, Лекићевог важног сарадника) показују да режим није уверен, први пут после 16 година, у своју победу. Са друге стране, мало гласачко тело које се лако контролише, 50.000 запослених у јавном сектору и утицај на њихове породице, али и подршка одређених снага на Западу за улазак у НАТО, као и стварање антисрспког дискурса међу мањинама у Црној Гори, су основе на којима ће Ђукановић покушати да настави своју владавину.


[7] Лекић М.''Мој рат против рата'', Службени гласник, Београд, 2007. стр. 60 и 192.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер