Nada i đakuzi kada

„Nacija mora da izabere nadu umesto straha, jedinstvo, a ne sukobe i neslaganja”.

Barak Obama

„Vole oni Kosovo, ali vole i da imaju đakuzi kade u svojim kućama.“

Svetozar Marović o svojim zemljacima – Grbljanima, uoči lokalnih izbora u Kotoru 2008.

„Životinje žive da bi preživele, a ljudi da bi živeli slobodno u svojoj zemlji.“

lik Ginerve u filmu „Kralj Artur“

Eto Crnogorcima novih „istorijskih“ izbora. U Titino i posttitino doba građani su poletno, svečano obučeni išli na brojne izbore na kojima su „birali“ između jednog jedinog kandidata. U Milovo doba, ako opozicija ne dođe k-sebi, građani i građanke će, po svoj prilici, „birati“ između jedne jedine opcije, raspoređene u vidu brojnih stranaka, marketinški primerenih prema svačijem ukusu.

Stranački programi, ideologije i stavovi o ključnim pitanjima su se toliko približili da se uz „međuetnički sklad“ može govoriti i o međupartijskom skladu. Gotovo da su sve stranke, čak i eksplicitno protiv nacionalnog/suvereniteta građana, demokratije (shvaćene kao konkretan oblik državnog uređenja), privatnog vlasništva, slobodnog tržišta, a za evroatlanske integracije, neoliberalni koncept ekonomije, zamenu izbora „ljudskim pravima“, ideoloških, samoproglašenih kolektiviteta i njihovih (samo)postavljenih „lidera“, predaju nacionalnog suvereniteta transnacionalnim institucijama itd.

Da je protiv nacionalnog suvereniteta vlast je pokazala donošenjem unikatnog ustava uz neposrednu asistenciju Grupe za promjene. Prethodno je „patentirana“ suprotstavljenost nacionalnog i građanskog koncepta (svuda u svetu to su dve strane istog – bez slobodnih građana nema nacije i obrnuto, nacije ne postoje u nedemokratskim sistemima), valjda po ugledu na „analognu“ dihotomiju na Srbe i Crnogorce. Opozicija, u relativno dugom periodu javne rasprave, pre donošenja Ustava nije dala nijedan konkretan predlog, osim glasnog razmišljanja, čas o više konstitutivnih naroda i dvodomnom parlamentu, a čas o manjinskom položaju, ali uvek bez definisanja većinskog naroda. Štaviše, u svojoj anacionalnosti su prednjačili baš lideri proskribovani kao nacionalistički. Tako je Miloševićev jastreb Branko Kostić tvrdio „...u ovim uslovima, za samostalnu Crnu Goru jedinu i pravu šansu vidim u afirmaciji građanskog, a ne nacionalnog koncepta države“, s čim se složio i Šoć: „Crna Gora je već definisana kao građanska država, kao takva funkcioniše i ne znam zašto bi se tu bilo šta mijenjalo“, da bi Miodrag Živković zasolio: "Neprihvatljivo je postojeće rješenje da se država pravi na osnovu istorijskog prava crnogorskog naroda, već svih naroda koji žive u Crnoj Gori i koji su na njenoj teritoriji autohtoni.“ Nije teško zamisliti kako nekadašnjem glasaču LSCG zvuči „neprihvatljivost istorijskog prava crnogorskog naroda”, tek, takva množina „autohtonih naroda“ na tako malom prostoru ni DPS-u nije pala na pamet.

Po sistemu „drž'te lopova“, uoči donošenja ustava su se, o navodnom crnogorskom nacionalizmu, razgalamili baš „nacionalisti“ pseudoetničkih ideoloških kolektiviteta, inače starosedeoci Crne Gore, koji su svojim maticama proglasili susedne države, pa su svuda u svetu uobičajena rešenja i ponašanja nacija i država „preventivno“ satanizovana. Predsednik tada novoformirane Bošnjačke stranke (BS) Rafet Husović optužio je vlast da navodno projektuje nacionalnu državu crnogorskog naroda u kojoj će Bošnjaci-Muslimani biti nacionalna manjina (i jedno i drugo je očito, po njemu, nešto jako loše), njegov zemljak, a politički neistomišljenik predsednik projugoslovenske Lige za sjever, Smajo Šabotić, smatrao je da je „...program DPS-SDP kvazidemokratski i asimilatorski, sa namjerom da se Crnogorci koji govore srpski(?), Srbi, Muslimani i Bošnjaci preimenuju (?) u Crnogorce. Portparol Bošnjačkog bloka za jedinstveni Sandžak Šefket Krcić tvrdio je da je crnogorski režim, zahvaljujući presiji, uspeo da asimiluje oko 30 odsto ili 40.000 Bošnjaka. Dobrilo Dedeić je izjavio da je „zapanjujuća činjenica da je 20.000 ljudi samo iz jedne, romske etničke i nacionalne zajednice bilo primorano da se odrekne nacionalnog identiteta, samo da bi Milo Đukanović učešće Crnogoraca u ukupnom stanovništvu, na posljednjem popisu, prebacio preko četrdesetog procenta”. Po Dedeići i Krciću su, dakle, skoro trećina deklarisanih Crnogoraca ustvari „etnički“ Romi i Bošnjaci. Uzgred, zašto i za čije interese bi to bilo „loše“ sve i da je tačno? Srpske? Crnogorske?

Koaliciji DPS-SDP, međutim, na pamet nije padalo da sprovodi ono za šta je optuživana, suverenističkoj opoziciji (LP, GZP) još manje, pa danas proročanski deluje usamljeno upozorenje Slobodana Turlakova, profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, objavljeno pre skoro 3 godine u autorskom tekstu u podgoričkoj Republici: „...na očigled svih Crnogoraca, legitimna crnogorska država, lagano i sigurno prestaje da bude crnogorska. Nastalo je vrijeme koje nudi stvarnost rada, stvarnost korišćenja prirodnih ljepota Crne Gore, koju su shvatili svi oni koji kupuju crnogorski Jadran, čak i oni iz daleke Rusije. Crnogorska Crna Gora se osipa i smanjuje, i to je jedna tragična stvarnost, koja pogađa sve nas, zvali se mi Srbi ili Crnogorci. I jedni i drugi postali smo buvljak, na kom bjelosvetski šverceri, krijumčari, mafijaši diktiraju svoje uslove, koji su podjednako ponižavajući i uništavajući i za Crnogorce i za Srbe.“

Primeri nedemokratičnosti na koje se kritičari režima pozivaju uglavnom su primeri samovlašća, pljačke i bahatosti u kojima opozicija ne prepoznaje nikakav sistem, ideološki koncept, međunarodni kontekst, primere uporedive sa drugim zemljama, čak ni „duh vremena“. Istovremeno, ista ta opozicija, postajući uporniji protivnik nacionalne države, čak i od režima mnogim građanima postaje odbojna kao konceptualno antidemokratska. I to baš u vreme kad ideja obnove nacionalne države i suvereniteta planetarno „uzvraća udarac“ (Obama, Putin, Klaus, Karamanlis, Irska, Slovačka, engleski konzervativci, Čaves...).

Dva stuba demokratije – slobodni izbori i kompetentnost se obesmišljavaju (pseudo)nacionalnim ključevima na kojima insistira opozicija na radost režima, što potvrđuje i izjava Miška Vukovića: „Neka kažu lideri Srba u Crnoj Gori da li su manjina i odmah ćemo prilagoditi zakon. Ako jesu, onda bi 30 odsto Srba u Crnoj Gori imalo zagarantovane mandate, pa nam izbori ne bi trebali...“ I sve u ime nekakvih neodređenih manjinskih i ljudskih prava i navodnih evropskih standarda, koji se ne garantuju nigde u svetu i ne praktikuju gotovo ni u jednoj od zemalja EU.

Umesto ideala da se izaberu najsposobniji i najkompetentniji, opozicija nudi da društvom upravljaju neizabrani, postavljeni po nacionalnom (preciznije ideološkom) ključu, a ne sposobnostima, ne bi li anulirala stalne poraze na izborima. Kao da DPS ne bi hitro našao podobne, deklarisane Srbe i ujedno uštedeo na predizbornoj propagandi, smicalicama i pritiscima. Pa oni sa ubedljivom razlikom pobeđuju upravo u gradovima gde su deklarisani Srbi jednako brojni ili čak brojniji od deklarisanih Crnogoraca (Budva, Podgorica, Nikšić, Tivat, Kotor, Berane...).

Plemeniti ideal da u okrilje nacije budu primljeni svi građani države, a ne samo oni istog etničkog ili rasnog porekla (nasuprot idejama lokalnih etnocentrista, rasista i njima sličnih) u osnovi je nerazdvojivosti demokratskog sistema od nacionalne države (od pre dva veka do 1918. podrazumevao se i u Crnoj Gori i kneževini/kraljevini Srbiji).

U tom ključu posmatrano, da je režim zaista uspeo da asimiluje toliko Bošnjaka i Roma u crnogorsku naciju, koliko tvrde pomenuti etnocentristički i pseudoetnički lideri, to bi bio znak velike tolerancije i jednakopravnosti crnogorskog društva, dakle „jako dobro“, pogotovo u očima zapadnih mentora kojima se ulaguju prikazujući to kao „jako loše“. Koliko je Amerikancima kristalno jasna veza između demokratije i nacije, a koliko su domaći lideri „nekompatibilni“ sa njihovim uvreženim shvatanjima, ilustrovaćemo izvodom iz kritike američke spoljne politike Teda Gejlena Karpentera (baš tu smo izabrali samo zato što je prva „pri ruci“ od mnogih objavljenih na ovom sajtu): „Amerika nikada neće biti bezbedna i uspešna ako se tuce hronično loše vođenih zemalja (nekako) ne transformišu u slobodne, demokratske države. To je plan za beskrajne misije i neprekidne ratove za „izgradnju nacija”. Sažeto – transformacija u demokratsku državu = izgradnja nacije. Crnogorsko društvo je, međutim, toliko netrpeljivo, da čak ni dva rođena brata ne mogu jedan drugog da prime u „svoju“ (pseudo)naciju, a netrpeljivost podgreva i opozicija i vlast, smatrajući da je fingirana podela i „reetnizacija“ evropski standard.

Od režimskog gurua neoliberalizma prof. dr Veselina Vukotića i njegove ekipe, ekonomski tim Grupe za promjene se razlikuje jedino po insistiranju na poreklu kapitala. Po svemu ostalom – obožavanju velikih industrijskih sistema, (KAP, Željezara, Pljevaljski rudnici i termoelektrana...) samo zato što zapošljavaju desetine hiljada modernih robova, ravnodušnosti prema sitnim domaćim preduzetnicima, istovetnom konceptu razvoja privlačenjem stranih investicija na tenderima prilagođenim isključivo krupnom kapitalu, među njima vlada „međuekspertski sklad“ (jedino što su u GZP malo „gadljivi“ na ruski kapital). Sitni i srednji posednici koji su doskora činili većinu i ekonomski najzdraviji deo stanovništva, a sada masovno propadaju, čak i kad su „evarski milioneri“, imaju malo vajde od toga da li će propasti zbog privilegovanog položaja tajkunske ili multinacionalne kompanije.

Ostale opozicione stranke, osim SNP-a, ni ranije se nisu mnogo bavile ekonomskim temama. SNP je, međutim, do skora bila zastupnik sitnih i srednjih posednika. Naime, dok je vrh stranke mudrovao o svetskim geostrateškim problemima i služio vođi u Beogradu, lokalni funkcioneri SNP-a, pogotovo u primorskim gradovima su se vredno, principijelno, argumentovano i uporno borili za restituciju i protiv pljačke privatne svojine lokalnih posednika koju je sprovodila DPS preko Morskog Dobra i nedonošenjem ili kreiranjem prostornih i urbanističkih planova po neoliberalnim recepturama. Zbog takve svakodnevne aktivnosti „na terenu“ bili su zasluženo najpopularniji. Ulaskom Milićevog SNP u (ultra)evrounijatski tabor ova aktivnost je zamrla, a DPS „unapredila“ svoje ukidanje privatne svojine (kakvo su čak i komunisti mogli samo da sanjaju). Oni sada jednostavno, posredstvom opštinskih vlasti, otmu atraktivnu zemlju od katastarskih vlasnika (primer Zavala, Krtoli...), promene urbanistički plan u korist multinacionalne kompanije, bivše vlasnike upute na sud, koji će za koju deceniju („posle mene potop“) verovatno doneti presude o odšteti – o trošku poreskih obveznika. Za to vreme, multinacionalne kompanije ili domaći tajkuni „mlate pare“, koje je moglo da „mlati“ domicilno stanovništvo ili dijaspora – pomenuti bivši vlasnici (mnogi od njih su odavno „evarski milioneri“) da je njima urbanističkim planovima bila dozvoljena ista takva gradnja na sopstvenoj zemlji. Toliko o slobodnom tržištu i jednakim šansama. Simptomatično je da se opozicione stranke, pogotovo GZP, i razne NVO predvođene Vanjom Ćalović ne bave onim delom problema koji se tiče otimanja zemlje bivših vlasnika (đedovine), već samo normativnim, proceduralnim i ostalima koje se tiču evropskih standarda.

Što se evroatlanskih integracija tiče, tu kao da vlada podela rada. Režim verbalno duva u flok integracije u NATO, a opoziciji prepušta duvanje u glavno jedro – ulazak u EU, pri čemu je unutar opozicije konsenzus (jedan od retkih, ako ne i jedini) da su protiv ulaska u NATO, a za ulazak u EU. Niko se u opoziciji ne pita kome je još to uspelo (i zašto bi Crna Gora bila prva) i kako će, ovako nestandardno ustavno ustrojena, biti primljena u zajednicu nacionalnih država (Vaclav Klaus: „Što se tiče evropske „ustavne“ krize, češka vlada, bar se nadam, Evropu neće voditi ka sve tesnijoj zajednici, ka Evropi regija (a ne država), ka centralizovano nadnacionalnoj superdržavi...“).

Još jedno mnenje je alibi kompletnom opozicionom bloku i brižljivo se gaji preko medija. To je fama o nepobedivosti režima. Argumentuje se navodnom činjenicom da jedino u Crnoj Gori od vremena komunizma nije promenjen režim. Argument je jednostavno netačan. Ako posmatramo personalno u SVIM tranzicionim zemljama na vlasti su, uglavnom, bivši „dužnosnici“ makar socijalističke omladine, ako ne baš kompartija i tajnih službi, pa ni Đukanović/Marović nisu nikakvi izuzeci. Po čemu se bivši socomladinski lideri Đukanović i Marović razlikuju od svojih nekadašnjih kolega Mićunovića, Janše, Kučana, Račana, Drnovšeka, Čurčanja ili ruskih tajkuna – nekadašnjih omladinskih funkcionera? Ideološki posmatrano, režim je u Crnoj Gori itekako bio zbačen – na predsedničkim izborima kad je Milo Đukanović pobedio nosioca miloševićevskih snaga Momira Bulatovića, što je bio mnogo radikalniji prevrat nego u Srbiji 5. oktobra 2000. (kada je Milutinović ostao predsednik Srbije, a Saveznu vladu činili tadašnji SNP i ostali crnogorski rigidni sledbenici Miloševića). Pa zaboravljeni trijumf udružene opozicije na lokalnim izborima 2002. u SVIM gradovima osim Podgorice i manjinskih. Uvek po istom receptu Narodne sloge – animiranjem svih građana, tj. udružene nacije. Današnja opozicija radi upravo suprotno i sama sebe, parcelizacijom ciljnih grupa, matematički osuđuje na poraze, a DPS „baš to i hoće“.

Teško je ne primetiti da opozicioni potencijal leži u suverenističkom biračkom telu. Animiranje „srpskog“ biračkog tela dostiglo je vrhunac na predsedničkim izborima, otada se (na svim lokalni izborima – Herceg Novi, Tivat, Kotor) samo osipa. Suverenistički birači su zatvorili krug od vremena Miloševićevih ratova i hiperinflacije do Đukanovićevih vremena. Mladi Cetinjani Dafininih '90-tih nisu imali novca ni da plate prigradski bus do 20 km udaljene Budve u kojoj su se „oni iz (budućih beogradskih) čitulja“ razmetali trošeći po nekoliko cetinjskih plata za jednu turu pića. Njihov opravdani gnev vešto je usmeravan na Srbiju. Dvadesetak godina kasnije njihova deca u navodno crnogorskoj državi, takođe, ne mogu da se okupaju u crnogorskom moru, mogu da priđu obali samo kao jeftina radna snaga. Za šta su se oni borili? Iako sa „srpskom“ braćom očigledno dele identične probleme, njima se uoči izbora ne obraća ni DPS, ni opozicija, jer se „podrazumeva“ kome idu, tačnije kome ne idu njihovi glasovi.

Za razliku od lidera stranaka, ideološki jaz između suverenističkih i „prosrpskih“ birača gotovo i da ne postoji, a svest da su nasamareni i jedni i drugi jača. Procenat deklarisanih Crnogoraca koji govore srpski (svega 11 % Crnogoraca se, u jeku najžešće propagande, na popisu stanovništva izjasnilo da govore crnogorskim jezikom) i priznaju kanonsku crkvu govori da se „dukljanske“ autohtonističke budalaštine koje su kredo liderima suverenističkih stranaka – među biračima nisu baš primile. Većina jednostavno voli Crnu Goru. S druge strane, većina „prosrpskih“ glasača uopšte ne deli karađorđevićevski prezir prema crnogorskim državnim tradicijama i dinastiji Petrovića, nelojalnost matičnoj i lojalnost isključivo državi Srbiji karakteristične za njihove lidere i ideologe. Oni su, baš naprotiv, ponosni što je Crna Gora srpska. Ironično je da zasićenost „međubratskim“ zađevicama koristi samo DPS, što pokazuju lokalni izbori u Kotoru, Budvi, Tivtu i Herceg Novom.

Konsenzus oko donošenja novog uobičajenog (kao svuda u Evropi) ustava s odrednicama da je Crna Gora država crnogorske nacije, zvanični jezik srpski, zvanična pisma ćirilica i (ne samo) latinica, crkve – kanonski priznate i tome primerenih izbornih i zakona o državljanstvu, među biračima bi verovatno bio prihvaćen. Međutim, sujeta opozicionih lidera i „srpskih“ i suverenističkih stranaka ne dozvoljava da se ova pitanja stave na dnevni red, jer bi se po sistemu „car je go“ obelodanila njihova skoro dvadesetogodišnja lutanja, zablude, pogrešne procene i nekompetentnost, bez obzira što su državotvorna (nekadašnji liberali) i identitetska (nekadašnji narodnjaci) pitanja – tradicionalno – bila glavni razlozi zbog kojih su ljudi glasali za njih.

Slično bi bio prihvaćen i konsenzus oko crnogorskom društvu primerenijeg i pravednijeg koncepta ekonomskog razvoja koji implicira ime Narodne stranke i Nove srpske demokratije (Nea dimokratija?) i pomenuta razvijena praksa lokalnih odbora SNP-a, nekada dela režimske stranke kojom je pojačan opozicioni korpus.

Režim, ideološki pritisnut sa tri strane: „američkim“ imperativom transformacije u demokratsku državu na jedini u istoriji poznat način – „izgradnjom“ nacije, težnjom za ulazak u EU – zajednicu nacionalnih država i ruskim konceptom „nacionalizacije budućnosti“ i odbrane nacionalnih suvereniteta shvata (ili im je predočeno) neodrživost sadašnjeg ustrojstva, pa nevoljno pokušava da fingira nekakvu pseudonaciju. Probni balon je već pustio čovek koji je i inače zadužen za „istrčavanja“, lider SDP Ranko Krivokapić: “Želimo da Crna Gora napravi taj iskorak da se na Balkanu stvori građanska nacija (?), odnosno oni koji svoju naciju određuju prema pripadnosti državi.“ Međutim, reč „oni“ (koji..) koja sugeriše da postoje i „oni drugi“ (koji ne...), a koji bi arbitrarno bili odbačeni iz nacionalnog korpusa zbog svojih ideoloških stavova, otkriva suštinsko neshvatanje pojma nacije, što je za bivše komuniste i razumljivo.

Za ovakve temeljno državotvorne korake režim, a po svoj prilici ni opozicija, nisu voljni/sposobni. Neko će jednog dana to morati da uradi, ili Crne Gore neće biti. Zli jezici bi rekli da je možda baš to nečiji zajednički cilj. Građana Crne Gore svakako nije.

Ukoliko predizborne teme ponovo budu uobičajene tričarije („kako do đakuzi kade“), trijumf DPS-a na predstojećim izborima je gotovo zakonomeran.