Боро и Рамиз

„Нико нема право да доводи у питање црногорски идентитет у Србији,али исто тако и српски у Црној Гори“

Борис Тадић

„Ја бих то пре назвао косовским национализмом. Чућете и најрадикалније Албанце да кажу 'ми Косовари'“

Aндреј Носов, НВО - Иницијатива младих за људска права

„Моја земља никада неће бити мултиетничка“

Силвио Берлускони

„Бићемо посвећени осмишљавању механизама подршке културној разноликости, чиме ћемо афирмисати мултикултурализам, као темељ друштава која данас представљамо“, поручили су са Цетиња шефови држава југоисточне Европе завршавајући самит „Разноликост културне баштине – управљање и културна промоција“. Они су истакли задовољство због чињенице да је овогодишњи самит одржан у Црној Гори, која је као друштво утемељена на основама мултиетничког и мултикултуралног склада. Ове и овакве вести доминирале су медијима протекле седмице. Навикли смо да наше политичаре не схватамо озбиљно кад се фрљају „измима“ који су им фамилијарни као да су „из туђе главе“. А требало би. Макар због „туђе главе“ која изгледа зна шта ради.

„Што то бјеше, што то бјеше... мултикултурализам?“ Изворно – то је модел уклапања не-домицилног новопридошлог становништва у друштва њихових нових домовина – развијених западних држава, који се доводи у везу са земљама енглеског говорног подручја (Велика Британија, Канада) и северне Европе. Супротан је модел асимилације (званични термин је „интеграција“), који је специфичан за Француску. Мултикултурализам полази од претпоставке да „... неко може бити узоран грађанин, а у исто време се примарно идентификовати са мањинском културом. Другим речима, однос грађанина према нацији може бити посредован снажним осећањем припадности мањинској заједници.“[1] У асимилаторском моделу припадност разним мањинским заједницама (расним, верским или етничким) поништена је припадношћу политичкој заједници – нацији. Поништавање је услов (и део својеврсног договора између државе и појединца) за релативно лако добијање (француског) држављанства за све који говоре језик и прихватају основе културе и устројства. „Њима се мора гарантовати све као појединцима, а ништа као нацији“ (у смислу заједнице).“[2] Другим речима неговање специфичних културних, верских и етничких традиција потиснуто је у сферу приватног. Оба модела „увежбавана“ су примарно на муслиманским заједницама као најбројнијим, а најтеже уклопивим у норме западних друштава.

Очигледно је да англосаксонски модел „говори љубавније“, па је деценијама „диљем“ Европе било политички коректно „пљувати“ француски модел „... као израз ауторитарне, централизоване државе која, у најмању руку, одбија да уважи мањинска права, уколико чак не крши и људска права.“[3] (познато?) С обзиром на то да је „известилац“ на ове теме србијански НВО сектор и припадајући (сви) медији, наша јавност је необавештена о моделу интеграције до те мере да су и расни и етнички немири у предграђима Француске тумачени као криза мултикултурализма. С друге стране, мултикултурализам је (и овде) постао готово општеприхваћени култ.

У последње време изјаве попут „мултикултурализам је мртав“ постале су права интелектуална мода свуда сем у српским земљама, мада је један од првих који се дрзнуо да то изјави био „наш“ човек – Горан Свилановић – у ноћи проглашења независности Косова. Закључак о статусу покојника и изненадни интерес, за доскора политички некоректан француски модел, аргументован је бројним емпиријским истраживањима „на терену“ и бројним статистичким подацима који илуструју колико су у француском друштву муслимани боље интегрисани него у Британији, Белгији и Холандији.

Међутим, питање битно за нас је у ком контексту се повезује модел интеграција странаца, иноверних дошљака углавном друге расе у западним земљама са ситуацијом међу староседелачким, давно измешаним верским и културним заједницама „југоисточне Европе“ (које су често и истог етничког порекла) на коју се „ође“ лепи мултикултурализам и то још као темељ друштава? Можда ће постати јасније ако „посегнемо“ за мање еуфемистичким тумачењем. „Вашингтон, уз подршку једног броја земаља ЕУ које САД држе на узди милом или силом, у том региону упорно спроводи неоколонијалну политику, с тобоже хуманитарном обландом. Та обланда је пласирана под фирмом мултикултурне демократије, која се намеће становницима тог региона независно од њихових жеља, интереса или виђења ситуације каква стварно јесте. Тај се модел увијек и свугдје намеће, осим када су Срби ти који тај модел прихвате. У том случају, опција за коју се залаже западни свијет, под будним оком Вашингтона, није мултикултурализам, већ сецесија“, истиче др Даглас Бандау, саветник бившег предсједника САД Роналда Регана.

На сличан начин, у светлу „теореме принудне лојалности“ тумачи новобалканске ратове и немачки мислилац Клаус Тевелајт: ”Оно што је овај рат спроводио, односно требало да спроводи идеолошким и оружаним насиљем, јесте пре свега просто потврђен, а потом и принудан културни идентитет, религија или етнос, из чега после следи захтевање нових граница у новим националним државама.“[4] Тевелајт поставља и теоретски модел на коме се заснива Бандауов пример двоструких стандарда према Србим “споља дестабилизовати, инфилтрирати се у националне државе других; код куће се стабилизовати, постојеће националне државе штитити, где год је могуће даље централизовати.“[5] Националне државе других су, по њему, потенцијално све националне државе ван западних „одбрамбених“ савеза као што је НАТО. Једноставно објашњење зашто су Хрватска и Словенија централизоване националне државе, зашто се успоставља нација Косовара, а истовремено „мултикултурално“ разграђују неке од најстаријих европских нација попут србијанске и црногорске, зашто се један од најрадикалнијих бошњачких етноцентриста ефендија Церић сетио „јединствене“ босанске нације итд.

Статус и устројство националне државе очигледно је индикатор да је „дотична“ држава, са становишта планера западних „одбрамбених“ савеза, довршена, дефинисана (границе, идентитет и сл.) и да спада у групу постојећих које треба штитити, па не чуди зашто разни евроунијатски покрети на Балкану српске земље Црну Гору и Босну, па и саму Србију и даље третирају као протекторате, отворено их називајући „недовршеним државама“ (тврдећи да је то став Европске Уније), а истовремено пропагирају стварање косоварске (псеудо)нације. Што је добро за Рамиза није за Бору. За Рамиза је интеграција много примеренији концепт, јер је његова држава постојећа коју треба штитити. Као и за виртуелну унитарну државу ефендије Церића.

У још шири контекст, проблем поставља француски научник Жил Кепел када тврди да је мултикултурални приступ у којем се људи подстичу да се држе своје заједнице само одраз британске колонијалне традиције. Британци су, наиме, својим империјалним поседима владали делећи верске и етничке заједнице у сарадњи са њиховим вођама. Британци и Холанђани су наметање заједничке културе у земљи и ван ње сматрали непрактичним, нелибералним и непожељним, осим за малу елиту која је владала или им помагала у владавини над толико разноликих поданика.

„Политика културног идентитета се састоји у томе да се мањине унутар већинског друштва подстичу да одрже своју културну аутономију, у крајњем случају насиљем. [...] Откриће појма културног идентитета нема реалну подударност, он је контрафакт, конструкција присиле за све оне који њему припадају и експлоататорско разграничење за све оне који му не припадају.“[6] Резултати такве политике су идентитети какви пре нису постојали и који са традицијом на коју се позивају скоро да немају везе. Анализирајући ставове муслиманских верских „револуционара“ из предграђа западних мегалополиса, Јан Бурума примећује да „... култура којој теже скоро никада није култура њихових родитеља, већ апстрактна утопијска култура која постоји само у њиховим затрованим умовима.“[7] Њихова субкултура и настаје због празнине настале губитком традиционалног идентитета. Поређење са нашим новосмишљеним „старијим и лепшим“ идентитетима попут Бошњака, Срба из Црне Горе, „аутохтоних“ Црногораца не-Срба, Војвођана, анационалних Еуропејаца и сл. се просто намеће.