Crna Gora – ulazak SNP u vlast ili spasavanje Đukanovića?

Crnogorski premijer Milo Đukanović, posle 10 godina pauze, u decembru 2013. godine posetio je Beograd. Ta poseta je bila pokazatelj naglog poboljšanja odnosa između Beograda i Podgorice nakon promene vlasti u Srbiji. Skoro sva otvorena pitanja između dve države su rešena u periodu 2012–2013.

De jure priznanje Kosova od strane Podgorice je izgubilo svoj provokativni i antisrpski značaj u trenutku kada je Beograd potpisao Briselski sporazum i tako de fakto priznao terorističko-banditsku vlast u Prištini i kvazidržavnu tvorevinu na svojoj teritoriji. Takođe, u Srbiji je 2013. oslobođen je od krivičnog gonjenja i Interpolove poternice i Stanko Subotić Cane, srpski oligarh (i internacionalni trgovac cigaretama), a prema Đukanovićevićevom priznanju izrečenom u Skupštini Crne Gore 2009, on je i njegov bliski prijatelj. [1]

Međutim, nije se radilo samo o poseti istomišljenicima ili o poseti iza koje je stajala zahvalnost zbog amnestiranja Subotića.

Đukanovićem režimu je ovo približavanje sa Srbijom bilo veoma potrebno u trenutku kada je njegova vlast u ozbiljnim problemima. Posle predsedničkih izbora u aprilu 2013. godine (i faktičke pobede Miodraga Lekića) postalo je jasno da je Đukanovićeva vlast izgubila legitimitet, prvi put posle 23 godine. U tom kontekstu u aprilu 2013. održane su u Podgorici velike demonstracije povodom krađe na predsedničkim izborima. Nešto kasnije, u maju 2013, na Cetinju je većina poslanika, uključujući i one iz Socijaldemokratske partije, koja je deo vladajuće koalicije, bojkotovala predsedničku inaguraciju Đukanovićevog pulena Filipa Vujanovića.

Nestabilnost u vladajućoj koaliciji nastavila se tokom leta i jeseni. Socijaldemokratska partija, koju predvodi predsednik Skupštine Crne Gore Ranko Krivokapić, odbila je da glasa za rebalans budžeta. Takođe, njen ministar policije Konjević je poluotvoreno podržavao medijske napade opozicije i opozicionih glasila na Đukanovićevo bezbedonosno/kriminalno okruženje. Konačno, Socijaldemokratska partija je u decembru 2013. uslovila svoju podršku budžetu usvajanjem brojnih amadmana. 

Đukanoviću je očigledno teško pala ovakva situcija u vladajućoj koaliciji i gubitak legitimiteta posle predsedničkih izbora. U novembru 2013, u Skupštini Crne Gore, Đukanović je prvi put u svojoj dugoj političkoj karijeri izgubio kontrolu nad sobom u javnim nastupima. Umesto svog uobičajenog nadmeno/smirenog stava, demonstrirao je uličarske manire i višak emocija. Tačnije, nakon oštrog, ali u granicama pristojnosti izrečenog upozorenja mladog i obrazovanog poslanika opozicije Dritana Abazovića (inače Albanca) da prestane da vređa opoziciju, Đukanović je počeo da urla, preti i da psuje pred kamerama. Na pitanje iznenađenog Abazovića da li se obraća njemu, oznojeni i bledi Đukanović ga je histerično pozvao na fizički obračun.[2] (Abazović je inače oko 30 centimetara niži i oko 30 kilograma lakši od Đukanovića). Zapanjeni poslanici i crnogorska javnost u direktnom televizijskom prenosu posmatrali su taj nekontrolisani ispad Đukanovića.

Ipak, uoči posete Beogradu Đukanović je donekle povratio svoju smirenost i povukao značajan politički potez. Đukanović je, iskoristivši najavu posete srpskoj prestonici, uputio poziv srpskim partijama u Crnoj Gori da uđu u vlast. (Isti poziv je uputio i posle povratka iz Beograda).

Vođa najveće opozicione koalicije i mesecima najpopularniji političar u Crnoj Gori (čiji su važan deo i srpske partije) Miodrag Lekić je javno i u potpunosti odbacio tu ponudu Đukanovića: „Sasvim sigurno ne postoji prostor za razgovor bilo koga iz DF sa aktuelnim premijerom. Čak me ne zanima i politička funkcija tog poziva. Uostalom, nije teško zaključiti da se traži novi koalicioni partner koji bi bio poslušniji od SDP (Socijaldemokratska partija)''.[3]

Međutim, druga po snazi politička partija, za koju takođe tradicionalno glasaju srpski birači, Socijalistička narodna partija (SNP) nije odbila Đukanovićev poziv. Naprotiv, šef poslaničkog kluba SNP Aleksandar Damjanović je izjavio da je prihvatljiv poziv Đukanovića.[4]

Predsednik SNP Milić je pokušao kasnije da opravda ovu izjavu Damjanovića, ali u opozicionim glasilima i ostatku opozicije su izrazili sumnju da se radilo samo o lapsusu. Na primer, urednik opozicionih Vijesti Željko Ivanović je podsetio na odlične veze između Damjanovića i ''prvog bankara'' Crne Gore, Đukanovićevog rođenog brata Aca. Urednik Vijesti je podsetio i na ''savez'' prilikom smenjivanja ''neposlušnog'' predsednika Saveta Centralne banke Crne Gore Krgovića koji je bio u sukobu sa Acom Đukanovićem. [5] Zaista, godine 2010. u Skupštini Crne Gore je donet Zakon o centralnoj banci, kojim je omogućena smena Krgovića. On je tada tvrdio da je došao u sukob sa braćom Đukanović (Milo Đukanović je akcionar te privatno/porodične banke) i njihovom Prvom bankom zbog vraćanja državnog kredita od 44 miliona evra. (Tačnije, Aco Đukanović nije vratio kredit koji mu je Centralna banka odobrila u vreme finansijske krize). Tim povodom predsednik nevladine organizacije MANS Vanja Đalović je izjavila: ''U vrijeme kada je Prva banka najviše krala Aleksandar Damjanović je kao predsjednik skupštinskog odbora za budžet i finansije je obavljao kontrolu i rekao je da je sve u redu, da je u redu pranje Šarićevog novca, zloupotreba državnog depozita , davanje kredita familiji, kršenje zakona i ugrožavanje stabilnosti. Taj čovek je pomogao rušenje Centralne banke'' .[6]

Zaista, ako bi se SNP odlučila da prihvati poziv Đukanovića, on bi mogao da vlada bez podrške Socijaldemokratske partije. Skupština Crne Gore ima 81 poslanika, vladajuću koaliciju (sa 6 mandata manjinskih partija i jednim Liberalne partije) čini većina od 45 poslanika. Od tog broja Socijaldemokratska partija ima 7 poslanika. Sa druge strane, SNP je osvojila 9 mandata na prošlim parlamentarnim izborima .

U tom kontekstu je 21. decembra 2013. Đukanović po treći put pozvao SNP da uđe u vlast i zapretio Socijaldemokratskoj partiji da neće na sledećim izborima biti na zajedničkoj listi.[7] Iz Socijaldemokratske partije su odgovorili da će izaći iz vladajuće koalicije ako Đukanović započne zvanične razgovore sa SNP-om. Iz SNP nisu davali komentare na najnoviji pozivi Đukanovića. Ali, objavljeno je da će Đukanović zajedno sa Damjanovićem i Milićem iz SNP prisustvovati u februaru 2013. tradicionalnom molitvenom doručku u SAD.[8]

Da li će SNP zaista ući u vlast i da li to donosi boljitak za tu partiju i srpski narod u Crnoj Gori? Glasači SNS se mogu uporediti sa glasačima SPS u Srbiji. Oni, iako prosrpski i opoziciono orijentisani, nisu napustili Dačićevu partiju posle ulaska u vlast sa Demokratskom strankom 2008. Naprotiv. (Slično se desilo i nakon koalicije sa SNS-om 2012). O toj političkoj poziciji i ''uspešnom'' Dačićevom iskustvu navodno razmišlja rukovodstvo crnogorske opozicone partije, navode neki crnogorski mediji.[9]

Sa druge strane, pojedine prosrpske nevladine organizacije i delovi Srpske pravoslavne crkve (V. DŽomić) smatraju da bi ulazak jedne srpske partije i odlazak partije kao što je Socijaldemokratska, koja je u sukobu sa SPC, doneo boljitak Srbima u Crnoj Gori.

Međutim, slično se smatralo i u Srbiji povodom pitanja Srba sa Kosova i Metohije, prilikom odlaska Demokratske stranke sa vlasti i formiranja takozvane patriotske koalcije SNS/SPS u junu 2012. Nažalost, za Srbe na KiM su nakon toga nastupili još teži dani i potpisivanje Briselskog sporazuma.

U svakom slučaju, Đukanović bi bio najveći pobednik ako bi se formirala nova koalicija. Održao bi se na vlasti iako je prvi put posle 23 godine izgubio legitimitet na izborima i podršku u narodu. Apsurdno, ''ruka spasa'' za njegovu vlast bi došla iz Beograda i srpskih partija u Crnoj Gori, kojima je naneo toliko problema i teškoća, od rasturanja zajedničke države do drskog priznanja terorističke kvazidržave Kosovo i formiranja sekte pod nazivom Crnogorska pravoslavna crkva.