Црна Гора – улазак СНП у власт или спасавање Ђукановића?

Црногорски премијер Мило Ђукановић, после 10 година паузе, у децембру 2013. године посетио је Београд. Та посета је била показатељ наглог побољшања односа између Београда и Подгорице након промене власти у Србији. Скоро сва отворена питања између две државе су решена у периоду 2012–2013.

Де јуре признање Косова од стране Подгорице је изгубило свој провокативни и антисрпски значај у тренутку када је Београд потписао Бриселски споразум и тако де факто признао терористичко-бандитску власт у Приштини и квазидржавну творевину на својој територији. Такође, у Србији је 2013. ослобођен је од кривичног гоњења и Интерполове потернице и Станко Суботић Цане, српски олигарх (и интернационални трговац цигаретама), а према Ђукановићевићевом признању изреченом у Скупштини Црне Горе 2009, он је и његов блиски пријатељ. [1]

Међутим, није се радило само о посети истомишљеницима или о посети иза које је стајала захвалност због амнестирања Суботића.

Ђукановићем режиму је ово приближавање са Србијом било веома потребно у тренутку када је његова власт у озбиљним проблемима. После председничких избора у априлу 2013. године (и фактичке победе Миодрага Лекића) постало је јасно да је Ђукановићева власт изгубила легитимитет, први пут после 23 годинe. У том контексту у априлу 2013. одржане су у Подгорици велике демонстрације поводом крађе на председничким изборима. Нешто касније, у мају 2013, на Цетињу је већина посланика, укључујући и оне из Социјалдемократске партије, која је део владајуће коалиције, бојкотовала председничку инагурацију Ђукановићевог пулена Филипа Вујановића.

Нестабилност у владајућој коалицији наставила се током лета и јесени. Социјалдемократска партија, коју предводи председник Скупштине Црне Горе Ранко Кривокапић, одбила је да гласа за ребаланс буџета. Такође, њен министар полиције Коњевић је полуотворено подржавао медијске нападе опозиције и опозиционих гласила на Ђукановићево безбедоносно/криминално окружење. Коначно, Социјалдемократска партија је у децембру 2013. условила своју подршку буџету усвајањем бројних амадмана. 

Ђукановићу је очигледно тешко пала оваква ситуција у владајућој коалицији и губитак легитимитета после председничких избора. У новембру 2013, у Скупштини Црне Горе, Ђукановић је први пут у својој дугој политичкој каријери изгубио контролу над собом у јавним наступима. Уместо свог уобичајеног надмено/смиреног става, демонстрирао је уличарске манире и вишак емоција. Тачније, након оштрог, али у границама пристојности изреченог упозорења младог и образованог посланика опозиције Дритана Абазовића (иначе Албанца) да престане да вређа опозицију, Ђукановић је почео да урла, прети и да псује пред камерама. На питање изненађеног Абазовића да ли се обраћа њему, ознојени и бледи Ђукановић га је хистерично позвао на физички обрачун.[2] (Абазовић је иначе око 30 центиметара нижи и око 30 килограма лакши од Ђукановића). Запањени посланици и црногорска јавност у директном телевизијском преносу посматрали су тај неконтролисани испад Ђукановића.

Ипак, уочи посете Београду Ђукановић је донекле повратио своју смиреност и повукао значајан политички потез. Ђукановић је, искористивши најаву посете српској престоници, упутио позив српским партијама у Црној Гори да уђу у власт. (Исти позив је упутио и после повратка из Београда).

Вођа највеће опозиционе коалиције и месецима најпопуларнији политичар у Црној Гори (чији су важан део и српске партије) Миодраг Лекић је јавно и у потпуности одбацио ту понуду Ђукановића: „Сасвим сигурно не постоји простор за разговор било кога из ДФ са актуелним премијером. Чак ме не занима и политичка функција тог позива. Уосталом, није тешко закључити да се тражи нови коалициони партнер који би био послушнији од СДП (Социјалдемократска партија)''.[3]

Међутим, друга по снази политичка партија, за коју такође традиционално гласају српски бирачи, Социјалистичка народна партија (СНП) није одбила Ђукановићев позив. Напротив, шеф посланичког клуба СНП Александaр Дамјановић је изјавио да је прихватљив позив Ђукановића.[4]

Председник СНП Милић је покушао касније да оправда ову изјаву Дамјановића, али у опозиционим гласилима и остатку опозиције су изразили сумњу да се радило само о лапсусу. На пример, уредник опозиционих Вијести Жељко Ивановић је подсетио на одличне везе између Дамјановића и ''првог банкара'' Црне Горе, Ђукановићевог рођеног брата Аца. Уредник Вијести је подсетио и на ''савез'' приликом смењивања ''непослушног'' председника Савета Централне банке Црне Горе Крговића који је био у сукобу са Ацом Ђукановићем. [5] Заиста, године 2010. у Скупштини Црне Горе је донет Закон о централној банци, којим је омогућена смена Крговића. Он је тада тврдио да је дошао у сукоб са браћом Ђукановић (Мило Ђукановић је акционар те приватно/породичне банке) и њиховом Првом банком због враћања државног кредита од 44 милиона евра. (Тачније, Ацо Ђукановић није вратио кредит који му је Централна банка одобрила у време финансијске кризе). Тим поводом председник невладине организације МАНС Вања Ђаловић је изјавила: ''У вријеме када је Прва банка највише крала Александар Дамјановић је као предсједник скупштинског одбора за буџет и финансије је обављао контролу и рекао је да је све у реду, да је у реду прање Шарићевог новца, злоупотреба државног депозита , давање кредита фамилији, кршење закона и угрожавање стабилности. Тај човек је помогао рушење Централне банке'' .[6]

Заиста, ако би се СНП одлучила да прихвати позив Ђукановића, он би могао да влада без подршке Социјалдемократске партије. Скупштина Црне Горе има 81 посланика, владајућу коалицију (са 6 мандата мањинских партија и једним Либералне партије) чини већина од 45 посланика. Од тог броја Социјалдемократска партија има 7 посланика. Са друге стране, СНП је освојила 9 мандата на прошлим парламентарним изборима .

У том контексту је 21. децембра 2013. Ђукановић по трећи пут позвао СНП да уђе у власт и запретио Социјалдемократској партији да неће на следећим изборима бити на заједничкој листи.[7] Из Социјалдемократске партије су одговорили да ће изаћи из владајуће коалиције ако Ђукановић започне званичне разговоре са СНП-ом. Из СНП нису давали коментаре на најновији позиви Ђукановића. Али, објављено је да ће Ђукановић заједно са Дамјановићем и Милићем из СНП присуствовати у фебруару 2013. традиционалном молитвеном доручку у САД.[8]

Да ли ће СНП заиста ући у власт и да ли то доноси бољитак за ту партију и српски народ у Црној Гори? Гласачи СНС се могу упоредити са гласачима СПС у Србији. Они, иако просрпски и опозиционо оријентисани, нису напустили Дачићеву партију после уласка у власт са Демократском странком 2008. Напротив. (Слично се десило и након коалиције са СНС-ом 2012). О тој политичкој позицији и ''успешном'' Дачићевом искуству наводно размишља руководство црногорске опозицоне партије, наводе неки црногорски медији.[9]

Са друге стране, поједине просрпске невладине организације и делови Српске православне цркве (В. Џомић) сматрају да би улазак једне српске партије и одлазак партије као што је Социјалдемократска, која је у сукобу са СПЦ, донео бољитак Србима у Црној Гори.

Међутим, слично се сматрало и у Србији поводом питања Срба са Косова и Метохије, приликом одласка Демократске странке са власти и формирања такозване патриотске коалције СНС/СПС у јуну 2012. Нажалост, за Србе на КиМ су након тога наступили још тежи дани и потписивање Бриселског споразума.

У сваком случају, Ђукановић би био највећи победник ако би се формирала нова коалиција. Одржао би се на власти иако је први пут после 23 године изгубио легитимитет на изборима и подршку у народу. Апсурдно, ''рука спаса'' за његову власт би дошла из Београда и српских партија у Црној Гори, којима је нанео толико проблема и тешкоћа, од растурања заједничке државе до дрског признања терористичке квазидржаве Косово и формирања секте под називом Црногорска православна црква.