недеља, 21. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Запад се спрема за рат са Русијом
Савремени свет

Запад се спрема за рат са Русијом

PDF Штампа Ел. пошта
Весна Kнежевић   
понедељак, 15. јануар 2024.

Да би се разумео принцип права, није неопходно бити специјалиста. Свако ко је имао додира са законом с обе стране, као преступник или оштећени, зна из искуства да право има везе са правдом, иако не увек, али никад са осветом. Тамо где право не досеже правду нема свесне намере, ту је на делу немоћ законодавца да предвиди мисли истински криминалног ума. Напротив, свесне намере има у томе да се принципу освете забрани улазак у право, о чему се брине сваки законодавац сваке секуларне државе. Али тренутно је на делу патологија: Протерана из права, освета се раширила у политици. ЕУ политика и медији све чешће спомињу освету и њену ћерку одмазду кад данас говоре о стању светских послова. Како су се модерни Европљани уопште нашли у кљештима једног регресивног принципа?

„Рат“ је постала најчешће изговорена и написана реч. Није да је то што она означава нешто ново, понајмање за европске нације. Оно што је међутим карактерише овог тренутка је свечана спремност да се рат прихвати. Јер нема друге, припреме су већ узнапредовале. Још једна добра рационализација је „све нас је водило дотле“. Не треба разочарати судбину.

А опет, ти последњи месеци и дани пред избијање рата су увек свечани, ако се читају романи и гледају филмови о великим ратним епопејама. Ни то строго гледано не би био спецификум садашње ситуације. Ако се стварност упореди са примерима из преломних историјских момената, увек ће упасти у очи да се свечани фатализам савременика, месецима мученим вестима биће рата/неће бити рата, претвори у олакшање кад он коначно почне.

Силуете војника немачког гардијског батаљона у Берлину, 25. септембра 2023.

Британски, немачки и аустријски медији су пре десет година, кад се обележавало сто година од избијања Првог светског рата, са доста злобе подсећали на одушевљење српске јавности, видљиво из српских медија тог времена, да се коначно иде у рат. Истина, то се не може негирати, али се може релативизовати, јер је реч о генеричком друштвеном процесу свуда, о стеченом рефлексу, можда чак антрополошкој црти homo sapiensа, а не некој посебно српској навици. Довољно је погледати „Прохујало с вихором“, или серију „Север и Југ“ да се схвати радост с којом људи који не мисле улазе у рат који још није почео.

Немачка: Освета је моја?

Оно што ја видим као ново је атмосфера чекаонице у Европи. НАТО и атлантистичке елите су припремиле сцену, бриселска ЕУ је одавно ушла у ту ратну коалицију. Проблем су још само неки унутар Уније, за долазак преломног момента сви одреда ирелевантни – осим Немачке.

Запад ће ући у рат с Русијом, или пронаћи начина да Русију понука на први корак, оног тренутка кад Берлин пристане да иде у рат. Како год то некоме са стране изгледа да је Немачка већ део западне ратне коалиције, она то није, не конкретно. Она напротив покушава да плати рекет да не буде. Она покушава да напише дебели чек који би је ослободио директног суделовања у рату. Али та лукавост не пали код савремених Атлантиста. У парафрази оног старог вица, њима треба Немац да вози борбени авион, не само да га финансира, производи и продаје по цени поклона.

Свечана инаугурација америчких свемирских снага за Европу и Африку у Рамштајну, Немачка, 8. децембар 2023.

И ту се долази до проблема, гледано с немачке стране. Немци немају никаквог другог мотива за рат са Русијом, осим освете за Стаљинград 1943. и Берлин 1945. Евентуално за оно преваспитавање које су Руси извели над Источним Немцима, али ту је ситуација више нелагодна него транспарентна, јер је пруски елеменат активно суделовао у том поступку.

Од значаја је и чињеница да су се Руси са креацијом ДДР-а светили за злодела нацистичке Немачке на руском територију. Технички гледано, сад би се Немачка светила за освету, до које је дошло зато што су Руси пропустили да се освете за подметнуту 1917. и Лењина. Није немогуће, али су мртви сви они који би се из прве руке развеселили таквом осветничком низу. Осим те три ствари, пораза код Стаљинграда, рушења Рајхстага и преваспитавања источног дела, скупило би се ту и тамо још понешто због чега би се Немци можда светили Русима, али све ситно и мотивацијски слабо, мерено историјским критеријумима.

Економски, трговински, културни односи су били добри после распада Совјетског Савеза. И политички су били добри, ако се не очекује савршенство. Остали су добри, то јест пристојни, све до говора Путина (2007) и немачког председника Јоахима Гаука (2014) на Минхенској безбедносној конференцији. Чак и после тога Немачка је деловала као да би радије платила другима да воде рат с Русима, него што је сама имала амбицију да се директно ангажује. Али, невероватно, догодило се чудо – испоставило се да Немачка нема довољно пара да исплати све који је категорички желе у свом ратном строју. Нема толико новца који Немачку може задржати у апстрактном ратном односу, не кад су Атлантисти одлучили да је запосле за стално.

Немачки канцелар Олаф Шолц испред ракетног система "Патриот" на војном аеродрому Келн-Ван у Келну, 23. октобра 2023.

Унутрашње немачке револуције већ теку. Док се Атлантисти надају у нову руску 1917, док се немачка (и аустријска) штампа наслађује над револуцијом на београдским улицама, пропуштају да виде како оне у Немачкој ургентније заслужују њихову пажњу.

У Шпигловом тексту „Чудно уживање у превратима“ (11. јануара 2024), ауторка Сабине Ренефанц констатује да се немачке политичке елите овог пута не могу изговарати како им је десница „подметнула“ револуцију. „Већ дуго не сањају само десничари насилне преврате, напротив, сада револуције сањају и добростојећи грађански слојеви. Зашто?“, пита се ауторка. Па зато што више нема националне економије, била то и некад јака немачка, која може да подмири и на унутрашњем плану компензује све ратне планове Атлантиста.

Сељачки устанак, у реминисценцији Лутерових времена, озбиљан је симптом друштвене дезинтеграције. Немачка нема пара за сељаке, за учитеље, за докторе, за кондуктере, за возове, за Харц-сиротињу, зато што мора да финансира туђи рат. Што више плаћа да остане ван рата, све је више његов главни европски чинилац.

Штрајк пољопривредника у Берлину, 9. јануар 2024.

Ако сви производе за рат, онда су сви запослени          

Аналитичарима наоружаног атлантизма та диспропорција наравно није промакла. И они су свесни да немачка нација поседује неколико специфичности, између осталог ту да, за разлику од Италијана, Шпанаца, Енглеза, или и самих Руса, никад није научила да живи од данас до сутра, у хаосу и отворености контингентног. Без осећаја реда и поретка, без сигурности благостања које су, барем у западном делу Немачке, прихватили као награду за исправан пут и добро понашање, Немци ће доживети нову колективну трауму. А кад Немци доживе колективну трауму, онда иду у рат. Успут, постају и непредвидљиви, али атлантистички блок се нада да ће, противно целокупном историјском искуству, успети да их води и држи под контролом.

Атлантисти нису ексклузивно национално одређени, нити увек формацијски као НАТО, пошто их има и међу немачком политичком и медијском елитом. Они данас свесно избијају Немцима осећај рационалног промишљања као основице реда, рада и поретка. Како новаца у Немачкој понестаје за оптимално функционисање цивилног сектора на свим нивоима, како пара нема осим за рат с Русијом и плату Кристијану Шмиту, Атлантисти су нашли решење – прелазак на ратну привреду, што је циничан назив за бацање укупних људских и материјалних ресурса у ратне напоре. Ратна привреда као куповина социјалног мира, па није то нешто што већ није примењивано у историји, зна се и од кога.

Берлин 1945.

Ако то с преласком на ратну привреду не помогне, ако не изазове жељени ефекат над Немцима, Атлантисти ће одиграти последњи адут који им је остао – освету. Не њихову, него немачку; не људску, него симулакрум божје. Спустиће се до најдубљих слојева немачког колективно подсвесног, загребати по старим ранама и поставити питање свих питања: „OK, fuck the Ukraine. Али да ли ви стварно мислите да оно руско дивљање око Рајхстага у пролеће '45. пустите без освете?“

Оштрење Немачке и зарезивање Немачке, да ли је то исто?

„Европа мора да се припреми за рат – или ће га изгубити“, пише Кристијан Ортнер, колумниста аустријског конзервативног дневника Ди Пресе (5. јануара 2024). Ортнер спада у хладне, образоване, рационално мислеће главе европског новинарства. Он смирује читалаштво одрасло у култури гриже савести, нелагоде и потиснуте кривице, указује на очигледно а превиђено. Он каже да су политичари глупи кад су глупи, гаси страх од краја антропоцене; укратко, пише без страсти. Осим кад је у питању Русија. Кад се дође до Русије, Москве, Кремља, Путина и Руса en masse, смиреном и рационалном Ортнеру се закрваве очи. Грешке нема. Од краја осамдесетих у бившој Југославији сам истренирана да препознам закрвављене очи, брзу руку и ратне трубе.

Дакле, ипак смо ми, у смислу ми Европљани – а ту се, не без извесне ситуативне комике рачунају и нај-антизападнији/нај-прорускији елементи у српском политичком бићу – у рату с Русијом. Ко би рекао!

Чланови руске бајкерске групе „Ноћни вукови“ код совјетског ратног меморијала у парку Тиргартен, Берлин, Немачка, 9. мај 2023.

Не зна ЕУ кад је тачно ушла у рат с Русима, код петог или дванаестог пакета санкција, али свеједно је на ивици да га изгуби. Скоро две године ЕУ политичари, западни аналитичари, медијски посланици уверавају европске нације да ту нико не води рат против Русије, већ помаже Украјини да избаци агресора са своје државне територије, што је темељни принцип међународног права, у самом врху вредности из којих израста Европска унија. До сада се јавно само немачка министарка Аналена Бербок изланула (24. јануара 2023, Стразбур, Веће Европе) да је ЕУ у рату с Русијом, али и тада је њена прес-служба гасила ватру, да није она тако мислила, да је истргнуто из контекста, да панел нема везе са ЕУ, и слично. Сада смирени и мислећи Ортнер, који успут отворено пише за Бербок да је импулсивна глупача, каже то исто, још и горе.

Сједињене Државе су већ капитулирале, сматра Ортнер и поставља нереторичко питање: „Хоће ли сад и европске нације капитулирати пред Москвом?“ Улози су велики, јер „ако Русија победи у Украјини, Владимир Путин одмах уноси рат много дубље у Европу. Игноришемо ли ту могућност, последице ће бити фаталне“.

Аустрија такође нема никаквих рационалних разлога да објављује рат Русији. Зато се код оваквог и сличних текстова поставља питање, да ли аутори полазе од неких опипљивих чињеница сада и овде, или се и у њима јавио зов освете за Стаљинград и терор Руског сектора у Бечу, 1945-55? 

Министарка одбране Аустрије Клаудија Танер са аустријским војницима током војне вежбе јуна 2023.

Главу горе, рат је добар за самопоуздање

Ортнер је добар представник растуће масе аналитичара који су постали обожаватељи рата, који заговарају његову добру и племениту природу, чак не ни у Хераклитовој ироничној дистанци о „оцу свих ствари“, већ више са уверењем и емоцијом средњевековних религиозних ратова.   

„Швајцарска мора озбиљно да се припреми за велики рат у Европи“, пише Георг Хеслер за Ноје цирхер цајтунг (19. децембар 2023). Хеслер је до пре пет година био дописник СРФ-а (Швајцарске радио-телевизије) из Београда, сад за NZZ коментарише питања безбедности и геостратегије, а као пуковник апелује за већа улагања у швајцарску националну армаду.

За љубав истине, Хеслер не каже „велики рат“ већ „један овећи рат“, што само доказује традицију швајцарске политике да ратове бира као купус из европске каце засољеног па укисељеног.

Георг Хеслер у генералштабној школи у Кријенсу, Швајцарска

Успут, шта је то са извештачима из Србије? Хеслер, Томас Розер (Ди Пресе), Михаел Мартенс (ФАЗ), као да се сви страни дописници радикализују у Београду. Што је и даље боље него са дописницима из Москве, тамо долазе већ радикализовани. Кристијан Вершиц (дописник ОРФ-а с Балкана и из Украјине) је до сада једини изузетак од тог правила, за њега је новинарство и даље професија а не култ Бога Марса.

Некад се актуелна ратна страст Атлантиста уздиже до ужаса над неспремношћу просечног Европљанина да схвати како је рат неминован. Катаржина Писарска, пољска специјалисткиња за војна и безбедносна питања, каже у интервјуу за Ди Велт (15. децембра 2023) да Европа улази „у еру ратова“.

Писарска је високо позиционирана у организацији Минхенске безбедносне конференције и аустријског Форума Алпбах, институцијама које промишљају европску безбедност. Такорећи бдију над мирним сном нових генерација. Писарска је млада, образована, згодна, лепа, дамски затегнута у мировни тип Ескада-костима, али њене мисли свеједно хрле само ка рату. „Немачка је преспора у припремама за рат с Русијом. (...) То можда звучи шокантно за Немце, но таква је реалност. Обавеза је свих политичара на Западу да својим бирачима објасне како се сви морају пребацити на ратну привреду“, каже Писарска.

Катаржина Писарска

Блумберг (19. децембра 2023) преноси изјаву естонског шефа генералштаба Мартина Херема дату националној телевизији, да ће руска војска „унутар године дана бити спремна да нападне НАТО, чим заврши са Украјином“. Нема друге, треба продужити актуелни рат, везати Путинове снаге у Украјини, јер кад се наоружани Руси једном размиле по Европи, онда је готово. Немци и Аустријанци добро знају како то изгледа.

Слично размишљају и Лиана Фикс и Мајкл Кимиџ, аутори текста „A Containment Strategy for Ukraine“ (28. новембра 2023) у угледном часопису Форин аферс. Да се разумемо, сви до сада споменути су угледни у својој бранши. Нико ту није маргинализовани солиста који је у рату намирисао своју шансу, сви су били професионално успешни и пре 2014. Али могуће је да не би остали релевантни да су заузели рационалнији став према руској претњи.

Фикс и Кимиџ детаљно објашњавају „стратегију обуздавања за Украјину“, при чему се мисли на обуздавање Русије у Украјини – заустављања Русије у Украјини да не иде даље: „Украјина и њени савезници морају да се суоче с ратом, а не да се плаше од њега. Рат ће бити дуг и нема назнака јасне победе било кроз украјинску храброст или руску глупост. Свака нада да би преговори били у украјинску корист је наивна: нема назнака да Русија постаје попустљивија или спремнија на компромис. Напротив, амбиције Кремља да преуреди читав интернационални поредак сада су још веће него пре годину дана“.

Транспарент „Дајте Украјини право да гађа војне циљеве у Русији“ на митингу солидарности са Украјином у Берлину, 6. јануара 2024.

На страну што се под „компромисом“ очито сматра потпуна победа Украјине, потпуно повлачење Русије на границе пре фебруара 2014. и улазак Украјине у НАТО, у овом се чланку котрљају аргументи који у цинизму траже премца. Укратко, сматрају аутори, Русија није спремна на „компромис“, зато рат треба водити даље. Запад је катастрофално лоше проценио ситуацију кад је провоцирао Русију, исхитрено је антагонизовао могућег партнера, направио непријатеља, од непријатеља монструма, али сад нема повратка.

„Све је било погрешно што смо радили“, кажу аутори текста, но шта да се ради, свака школа се плаћа. Сад треба заволети рат, продужити га, предати му се телом и душом. Једино, закључују на крају, треба променити „почетни наратив о победи“, тако да се продужење рата у Украјини редефинише у украјинску победу у рату. Што Украјинци дуже ратују и више гину, тим уверљивије побеђују.

Пуковник Рејмонд:
„War is the only real thing that's left in the world“

За крај сам припремила сву силу библијских цитата о освети, али ништа од тога. Била би то само услуга хушкачима рата. Циљ Атлантиста је управо тај да гурање Европљана у рат с Русијом представе у размерама грчке трагедије, библијске параболе, монументалног патоса о судару добра и зла. Конструише се мустра у којој снаге хуманиста стоје наспрам дехуманизованог непријатеља, клизајући у предестинирани сукоб за спас достојанства људске врсте, њене вере у слободу и просперитет.

"Рађање доба водолије" у филму "Коса" Милоша Формана (1979)

Ствара се привид дубоких мислилаца који тешком муком, у личној агонији, предлажу непопуларна решења као што је рат, док се у ствари ради о патолошким коцкарима који се играју са судбином једног континента.

Посебан проблем је да је сада исти тај механизам индукован и са руске стране. Фикс и Кимиџ добро примећују да пре годину дана Руси још нису имали намеру да преуређују читав свет. Сад су већ скупили довољно савезника да пробају, а ако не иде – да га запале.    

„Не знам зашто се Европљани тако оштре на рат, кад ће они бити у њему само неколико дана, можда пар сати“, пише руски геостратешки аналитичар Сергеј Караганов. Руски хумор, али и реална претња, кад умине први смех.

Божићни и новогодишњи украси у Москви

Уместо Библије, ево пригоднијег цитата из једне од епизода ТВ серије „Менталиста“ (7/5), где „полицијски привезак“ (police adjacent) Патрик Џејн води мефистофеловски дијалог са пуковником Рејмондом, покушавајући да утврди има ли његов саговорник инстинкт убице. Не ратника, него убице. Испровоциран, пуковник захтева од Џејна да престане са поспрдним говором о рату, „јер је рат вероватно још једина права, аутентична ствар која је остала на свету“.

„У животу нисам чуо ништа глупље“, одговара му Џејн.   

Улазимо ли заиста „у еру ратова“, како каже Писарска, јер је рат једина права, аутентична ствар  која нам је још остала у цивилизацији укроћених инстинката? У животу нисам чула ништа тако глупо и дрско, а угледно.

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер