среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Европска унија и „Pax Americana“, или о једном савременом лову на вештице
Савремени свет

Европска унија и „Pax Americana“, или о једном савременом лову на вештице

PDF Штампа Ел. пошта
Весна Kнежевић   
четвртак, 15. децембар 2022.

Након што је пре два месеца на немачком говорном подручју објављена књига "Крај игре", на њене ауторе Улрику Герот и Хаукеа Рица покренута је права хајка. Јер Герот и Рец кажу и аргументују да се Европска унија налази у потпуној регресији, са психодинамиком ратног хушкања које подсећа на ону из 1914. године. За читаоце ОКО портала су изабране две велике теме које ова књига покреће: европски медији и амерички планови.

Самит Европске политичке заједнице у Прагу, 6. октобра 2022.

Европска унија је издала све што је изворно планирала да буде и намеравала да постигне - (федералну) политичку унију унутар себе и (конфедерални) кооперативни мировни поредак с Русијом, пишу политиколошкиња Улрике Герот и философ Хауке Риц у заједничком есеју који је изашао као књига под називом Endspiel Europa (Westend, октобар 2022). На српском би то ради духа језика вероватно требало пермутовати у Европа: Крај игре. Смисао остаје, оптужба да се Европска унија налази у потпуној регресији, „са психодинамиком ратног хушкања које подсећа на 1914." У немачком академском и медијском простору подигнута је хајка на двоје аутора. 

Прашка дефенестрација 1618: Протестанти су у Храдчанима судили царским гувернерима због кршења указа о слободи вероисповести и бацили их кроз прозор

ЕУ-Европа, некадашњи мировни пројекат је у рату, и то врло радо и у херојском заносу. Ко данас говори о миру у Европи, или тражи преговоре с Русијом, „тај брзо заврши као лумпенпацифист", кажу Герот и Риц.

Бити лумпен 

Улрике Герот (Guerot, р. 1964) је доктор политичких наука, актуелно, вероватно не још дуго, професорка за европску политику на Универзитету у Бону. Написала је бројне књиге са европским фокусом, од новијих Сахрана Просветитељства? Ново кодирање демократије и слободе у условима дигиталне неодговорности (Picus, 2020), и Шта је нација? (Steidl, 2019). Герот често пише у кооперацији, овог пута са Хауке Рицом (Hauke Ritz, р. 1975) философом и публицистом који се бави темама историје, културе и геополитике.   

Улрике Герот

Шта значи бити „лумпен", аутори су осетили на властитој кожи, поготово Герот као познатија и јавно присутнија. Не тек од изласка Краја игре, већ и раније, јер је у медијским наступима рат у Украјини називала „америчким proxy/посредничким ратом с Русијом", у који се ЕУ слепо укључила „бранећи  историјски апсурдни територијални интегритет Украјине". Многе згражава њен „лумпенпацифизам", рецимо кад каже да је мир увек бољи од рата.

Lumpen је на немачком крпа, преносно одрпанац, бедник, највећа сиротиња која постоји. Интернационалну препознатљивост реч је добила када су је Маркс и Енгелс искористили за сложеницу „лумпенпролетаријат", која означава најниже слојеве радничке класе, европске недодириве.

Аутори у књизи описују тренутну суреалну атмосферу у ЕУ, где се хушкачи славе као мировњаци с визијама и сновима, а пацифисти вређају као морално  компромитовани игноранти. 

Хауке Риц и књига "Крај игре"

Анти-Волтер: „Госпођо, не делим Ваше мишљење, али сам спреман да умрем не бих ли Вам одузео право да га изразите"

Студентска удружења су већ тражила раскидање уговора с Улрике Герот. Бонски универзитет се у промптној реакцији оградио од своје професорке. Истина, није је прозвао директно именом, али су ту празнину одмах попунили сви велики и регионални медији. Франкфуртер алегамајне цајтунг, на пример: „Бонски универзитет је изразио солидарност с Украјином и опоменуо Герот да се држи научних стандарда и не износи непроверене чињенице". Ди Велт: „Улрике Герот штети угледу свог универзитета". С ове стране, у Аустрији она је „Путинов трол". Путинова тролица? Путинова трола? Ово последње чак и не звучи лоше, барем језички.  

Призната академска заједница је јединствена у осуди књиге. Аргумент је - то је лоша наука. Филип Тер (Philipp Ther), специјалиста за источноевропску историју, оптужио је Герот да је за тему некомпетентна, јер не зна руски и украјински, никад се није бавила НАТО-ом и не зна шта говори. Философ морала Тим Хенинг са Универзитета у Мајнцу сматра да Герот формално-логички исправно мисли, али на основу погрешних података, као средњевековна схоластика.

Бонски историчар Мартин Ауст, као и Тер специјалиста за источну Европу, био је још грубљи. Крај игре је по њему еклатантно кршење научног етоса. Ауст је оптужио Геротову да се заплела у теорије завере и храни антиамеричке предрасуде, да као Хитлер некад одриче Украјинцима право на самоодређење, и још на све то користи изворе без научне тежине, новине, интернет и слично. Језички, књига подсећа „на пропагандне политичке говоре какви се држе на пијацама и под пивским шаторима".

Антисовјетски партијски плакати у СР Немачкој 1950-их година

Оно што је основно за сваки даљи разговор о Крају игре: нико од признатих не разговара о тезама из књиге, већ је у старту читаву проглашава псеудо-науком двоје шарлатана. „Признати" су данас на европским јавним сценама само они за које је радикално пресецање свих веза за Русијом херојски моменат Европске уније, звездани тренутак њеног моралног послања на земљи. На десним и левим рубовима политичког спектра књига је хит, што опет не помаже пуно њеној широј рецепцији.   

Срамотна књига, или срамотна стварност?

Књига се не критикује, већ дифамира. О њој се не разговара озбиљно, да ли даје увиде у материју, открива сакривено, описује нову или стару напуштену перспективу, да ли добацује до стварности или пада испод динамике тренутка. Ништа од тога. Призната јавност у немачком говорном простору се према Крају игре понаша по народној пословици да „добар коњ има сто мана, а лош само једну". У паралели, тај есеј би био „лош коњ", што онда свима узима терет с леђа да уђу у расправу о његовим тезама.

Структура књиге је хронолошка. Након увертире о 1989-тој као врхунцу европске политичке визије, следе три поглавља о три деценије постепене ЕУ пропасти. Ако је реч пропаст тешка, а за мене као убеђену Европејку јесте, онда три деценије ЕУ сумрака до тренутног мрака.

Мстислав Ростропович испред Берлинског зида 11. новембра 1989.

Епилог књиге је соба пуна светла, са низом ако/кад би услова присилног оптимизма, тако да се на њему не треба превише задржавати. Било би лепо, али главни трендови свакако не иду на ту страну.    

За читаоце РТС-а су изабране две велике теме које се протежу кроз структуру књиге од почетка до краја, ЕУ медији и САД планови. Ова рецензија је тако и конципирана, у два дела. У првом ће се црпити из поглавља која описују медијску кампању за прихватање, одомаћивање и неговање рата у свести и џепу Европљана, у другом из оних где се документује тотално утапање ЕУ у геополитичке планове САД и НАТО.

„Ратови почињу у медијима"

Медијско-информативни рат треба замислити као негативну рекламу, кажу аутори (стр. 92-101): „Када се планира рекламна кампања за увођење неког продукта на тржиште, забрањено је оцрњивати конкурентске производе. Али, кад војске примењују методе информативног рата, то је друга ствар. Кад се у цивилном свету уводи нови продукт, направе се студије о навикама конзумената, потребама, очекивањима и страховима циљне групе. Ако је циљна група једна одређена генерација, чак се уважавају младалачка сећања. Код развијања имена марке пази се на асоцијације које оно буди. Сваки појам који се појави у реклами је тачно укалкулисан.  Особе које се појаве у видео-клипу, околина у којој наступају, изабрани су тако да циљну групу досегну испод нивоа свести. Исте технике се користе и у медијско-информативним ратовима, са разликом да се ту не преноси позитиван став о једном продукту, већ шири негативна слика о некој непријатељској земљи. Да САД већ неколико деценија воде информативни рат против Русије, може се лако показати на низу чланака. Обама се тиме касније чак и хвалио кад је (2014) рекао: 'Наша способност да формирамо светско мишљење је помогла  да тотално изолујемо Русију'."

Џо Бајден и Владимир Путин у Женеви 16. јуна 2022.

Визија европских вођа из 1989. полазила је од два интегративна момента, политичке уније европских држава и кооперативног мировног поретка са Русијом; прво у федералној, друго у конфедералној форми. Чак и ако се занемари снажан нормативни тон Геротове о томе колико су ЕУ-федерација и „европска кућа од Лисабона до Владивостока" били реални циљеви (а 1989. јесу!), остаје њена констатација да је данашња ЕУ „фантом те планиране Европе", њена бледа сенка.

Већ деценијама у немачким и аустријским медијима практично нема позитивног текста о Русији, кажу аутори. Далеко од тога да Герот и Риц аболирају Русију од њених демократских, политичких и осталих недостатака, али овде се не ради о томе. И иначе је тешко једну земљу која и по властитој дефиницији није либерална демократија, нити (већински) жели да буде, критиковати тако да јој се замера да није либерална демократија. Није и готово, спољни фактори је неће променити, напротив, само приморати да се сама „исели" из свог европског идентитета, што се и догодило.

Фрејмовање стварности

Књига је по критичарима „ненаучна" због типа реченица као што је на пример ова: „Кад би на Западу постојао само минимум представе о томе колико су сви ти извештаји о Русији једнострани (мисли се на Скрипаља, Наваљног, мешање Русије у америчке изборе, рушење МХ17 изнад Украјине, прим. В.К.), то јест како су од заинтересоване стране уоквирени (framed) - вероватно би Запад и његови медији били ти који би морали да се оправдавају, не Руси."

Малезијски активисти на протесту у Куала Лумпуру због обарања авиона МХ17 над Украјином, 22. јул 2014.

Прегруба констатација? Звучи тако. Није међутим потребно ни пет минута прелиставања штампе да би се она потврдила. На пример, насумице отворене аустријске новине ове суботе, Ди Пресе 10. децембра, са интервјуом литванског министра дипломатије Габријелијуса Ландсбергиса. Он говори „о непредвидљивој Москви, о свом сну о некој врсти ОЕБС-а без Русије, и о томе зашто верује да је концепт неутралности застарео".

Ако се то све не уважи, ако се не схвати да је Москва непредвидива као Иван Бездомни, ако се Русија не истера из ОЕБС-а (већ јесте у првом кораку), ако се неутралност не напусти (већ јесте, углавном), „онда почиње једно јако мрачно поглавље" упозорава Ландсбергис, што је и наслов читавог интервјуа.  

Политичари се често оптужују да су без визије. Ландсбергис напротив има визију, има чежњу, да направи нову Организацију за европску безбедност и сарадњу без Русије. Иначе, ако му се тај сан не оствари „почиње једно јако мрачно поглавље" за Европу. У поређењу са овим тренутним, које пуца од позитивности.

Да се вратимо на „ненаучну", јер недокументовану, констатацију из књиге о филованим, засољеним, једностраним и малициозно коментарисаним извештајима ЕУ медија о Русији: да новинар који је радио интервју са литванским министром (не)дипломатије има трунку представе о томе шта је то што Ландсбергис „сања" (екстракција земље од 150 милиона из безбедносне архитектуре континента), извинио би се на крају да је тако невине душе суделовао у физичком  избацивању Русије из њене европске куће.

Је ли ту на делу концепт пропагандне машинерије Другог светског рата?

Наша мисија је света

У ствари не, кажу аутори књиге. На делу је једна још старија културно-медијска мустра, она из времена Првог светског рата.

Њене принципе је први пут формулисао енглески пацифиста Артур Понсонби (Arthur Ponsonby) у књизи Лаж у рату (Falsehood in Wartime, 1928). И они који је нису читали, знају за бар један цитат одатле, онај да је „истина прва жртва рата". Понсонбијевих „10 тачака ратне пропаганде" је преузела и у савремености обрадила белгијска историчарка Ан Морели (Anne Morelli) у делу Принципи ратне пропаганде из 2001.

Гебелс је премодеран за ово што нам се тренутно догађа, сад у медијима очито делује тај старији концепт: 

1. МИ нисмо хтели рат; 2. Одговорна је супротна страна; 3. Противнички вођа је биће из пакла; 4. МИ се боримо за добру ствар; 5. Супротна страна користи недозвољено оружје; 6. ОНИ намено чини ратне злочине, МИ само случајно; 7. НАШИ губици су мали, непријатељски огромни; 8. Уметници и интелектуалци су уз НАС; 9. НАША мисија је света; 10. Ко сумња у НАШЕ медијске извештаје, тај је издајица.

Ана Морели и њена књига "Принципи ратне пропаганде"

Ко мисли да се иза „сна" о ОЕБС-у без Руса крије расни принцип засољен атлантском стратегијом, тај је издајица.     

Герот/Риц: „Као да је Европа одлучила да још једном понови све елементе ратне пропаганде које је записала Морелијева. Где год се погледа хиперактивно заузимање стране за Украјину, потпуна демонизација противника, редуковање непријатеља на једну особу (Путин), потпуно одсуство контекстуализације, јасна подела на добро и зло, увређено одбијање сваке одговорности, морал уместо геостратегије, ми само бранимо један племенити циљ и немамо никакве интересе, једино непријатељ чини ратне злочине, док су наше грешке случајне, ко сумња, тај је издајица."

Медијска пракса тридесетогодишњег рата

Дилема да ли се у Европи актуелно манипулише по медијском концепту из Првог или Другог светског рата је непотребна. Период од 1914-1945 је могуће посматрати као ЈЕДАН рат из два дела са немирним интермецом између. Неки историчари то и чине у јавним наступима, макар само зато што та фраза звучи историјски препознатљиво, директна референца на прави Тридесетогодишњи рат у Европи 1618 - 1648.

Матијас Лауренц Греф: "Топографија 17. века" (2017)

За оне који преферирају поуке Другог светског рата, аутори користе одломак из књиге Штефана Цвајга Јучерашњи свет (1942). То је истовремено и мото који отвара Крај игре:

„Препознао сам непријатеља против кога имам да се борим - лажно јунаштво, које у прве линије, у патњу и у смрт шаље радије друге, јефтини оптимизам несавесних филозофа, како политичких тако и војних, који бескрупулозним обећањима победе продужују клање, а иза свих њих хор што су га себи најмили, све оне „словотворце рата", како их је жигосао Верфел у својој лепој песми. Ко изрази неку сумњу, тај их омета у њиховом патриотском пазару, ко опомиње, томе се ругају као злогуку, ко се бори против рата, у коме они сами не подносе опште патње, тога жигошу као издајника. Увек је то, кроз векове, исто вечито крдо које обазриве људе назива кукавицама, човечне слабићима, да би затим оно само, у часу катастрофе коју је лакомислено призивало, остало беспомоћно."

Штефан и Лота Цвајг у Бразилу, јануара 1942.

За оне који међутим преферирају поуке Првог светског рата, ту су стихови Франца Верфела из песме коју спомиње Цвајг, „Wortemacher des Krieges" (1914), „словотворци рата", како преводи Александар Тишма, у слободнијем преводу „семантичари рата", премда има и других могућности: вербалисти, заговорници, сањачи рата. Ратни визионари!

Верфел, 1914:

„Глупост се изнајмила насиљу,
Звери је допуштено да мрзи, зато пева.
Лаж већ тако смрди, да је прекрила мирис крви
(...)
Увек иста песма! Они без кривице морају да искрваре унапред,
Чекајући да дрскост у зноју лица свог произведе смисао умирања.
Док не загрме судске трубе,
Очајање је човекова једина имовина."

Да се разумемо, и Цвајг и Верфел су мислили на медије свог времена, тамо где се „глупост изнајмила насиљу". Без распредања тезе да пропагандисти ни онда нису били глупи, данас би се рекло „памет се изнајмила насиљу". За то нема директног цитата у Крају игре, осим имплицитног закључка да сад паметни европски медији и новинари у зноју лица свог производе смисао умирања. 

За кога, о томе у књизи нема сумње - за САД, земљу која је од 1989. прошла трансформацију од либералног светионика до злонамерног хегемона.     

(наставиће се)

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер