среда, 08. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Како су САД сломиле ЕУ (II)
Савремени свет

Како су САД сломиле ЕУ (II)

PDF Штампа Ел. пошта
Весна Kнежевић   
среда, 21. децембар 2022.

Док су се Европљани бацали једни другима у загрљај после пада Берлинског зида, играли на концертима док се он крунио под чекићима, САД су радиле на новој стратегији за подељену Европу. „Вашингтон је схватио да му класична дипломатија обзира и компромиса између различитих држава и култура више није неопходна", пишу Улрике Герот и Хауке Риц у књизи Европа: Крај игре. САД су напустиле међународно-правне принципе за разградњу напетости, иначе главно европско наравоученије из два светска рата, и замениле их инструментима радикалне поделе на пријатеља и непријатеља, демократију и диктатуру, добро и зло, љубимце и сирочад. То је право јачега - али то није ни пола проблема. Јачих је увек било. Права невоља је да је pax americana плански испражњена како од права, тако и од привида права.

САД су поклониле рат Европи - први пут за Ускрс 1999. преко Србије, други пут, на почек, за Божић 2013/14. преко Евромајдана. У почетку збуњена, ЕУ у међувремену ужива у атлантској пажњи. Поклоњеном рату не гледа се у зубе

САД су поклониле рат Европи - први пут за Ускрс 1999. преко Србије, други пут, на почек, за Божић 2013/14. преко Евромајдана. У почетку збуњена, ЕУ у међувремену ужива у атлантској пажњи. Поклоњеном рату не гледа се у зубе.

У Крају игре на моменте бљесне дух античке трагедије. То је легитимно, данашњи Европљани су наследници културног блага Антике. Истина, заједно са северном Африком и Блиским истоком, али тамо се оно углавном своди на туристичку понуду, док је у Европи директно, а у Сједињеним Државама кроз предачко сећање, Антика остала живо језгро савремених политичких форми. Но осим што је легитимно, то је истовремено тужно, кад се помисли шта је заиста трагично у античким трагедијама - то да сви актери мање више знају каквом крају се крећу у сусрет, знају шта би требало да направе да га избегну, али то ипак не чине, већ с поносом пропадају. Amor fati, рекао би Ниче; воли своју судбину.  

Књига "Европа: Крај игре" (2022) и њени аутори Улрике Герот и Хауке Риц

Од свог најсветлијег момента 1989, Европска унија у ствари више није имала озбиљну шансу. САД су се низом потеза побринуле да се Унија никад не еманципује, кажу аутори. Политички, економски и геостратешки она је морала остати патуљак на атлантском рамену. Што је својеврсна иронија, кад се помисли да територијално мала ЕУ, чак и без земаља Западног Балкана, има више становника од САД и Русије заједно.

Фукујамин Крај историје из 1989. је дошао до Краја игре у 2022. Али Америка свеједно игра даље, и то с успехом, ако је рат успех. 

Мултиполарна 1989. родила униполарну 2022,

Једна од могућности која стоји европским културама на располагању - и у тој форми живог, компактног знања подвргнутог дневној оптимизацији, ником другом - јесте способност да се буде у свим тачкама дуге историје у исто време. Шта год да се на њих баци, европске нације се сећају да су тако нешто већ виделе

Управо тамо где пуштају америчку тему да меандрира кроз поглавља, аутори Улрике Герот и Хауке Риц постижу најбоље резултате. Једна од могућности која стоји европским културама на располагању - и у тој форми живог, компактног знања подвргнутог дневној оптимизацији, ником другом - јесте способност да се буде у свим тачкама дуге историје у исто време. Шта год да се на њих баци, европске нације се сећају да су тако нешто већ виделе.  

Сад кад је на Европљане свом силином бачен атлантски „униполарни моменат", који је амерички политиколог Чарлс Краутхемер формулисао у чланку из јула 1990, Герот/Риц за референцијалну тачку не узимају јучерашње новине, већ Вестфалски мир: „Та од Краутхемера развијена улога САД као светског полицајца стајала је у потпуној супротности са европском традицијом Вестфалског мира из 1648. Од тог времена је право на 'немешање у унутрашње послове једне земље' постало камен темељац међународног права. Принцип немешања је требало да спречи избијање посредничких/proxy/false-flag ратова (какав је био и сам Тридесетогодишњи рат 1618-1648), јер је постало јасно да они имају тенденцију да се вуку до бескраја, све због интересне структуре актера која се непрестано обнављала на следећем нивоу. Парадигма о 'униполарном моменту' је управо циљала на то да из основа међународног права избаци безбедносни механизам немешања, са свим импликацијама које би то донело - укључујући и рат у Украјини данас. Отприлике једну декаду после Краутхемеровог текста, Америка је низом прецедената - Југославија 1999, Авганистан 2001, Ирак 2003 - аболирала принцип немешања, те га редефинисала у 'одговорност за заштиту' (responsibility to protect). Повељу УН-а је заменио прецедентни поредак Запада: Међународно право у име Добра, интерпретирано једнострано од Сједињених Држава."   

Вестфалски мир, слика Герарда Терборха (1648)

Сад су амерички necons и neodemocs „немешање" заменили „обавезом мешања", а као сигурносни механизам оставили хегемонске америчке интересе од случаја до случаја. ЕУ политика и медији се праве задивљени наводно потпуно новим принципом који су САД увеле у међународно право; како је то паметно, ратовати за вредности, нама у Европи то никад није пало на памет!  

Треба признати да се принцип „немешања у послове других" као темељна одредница коју су Европљани на основу властитог искуства уградили у међународно право за све, не истиче блиставим моралом. Али, он није ни мишљен као етички принцип. Кад се погледа актуелни режим мула у Ирану, свакој добронамерној души с ове стране историје засврбе дланови да се умеша. Европски оци међутим нису ни увели „немешање" као добар принцип, већ само као сигурносни механизам да не дође до горег - а горе би били ратови који  имају тенденцију да се никад не завршавају.

Сад су амерички necons и neodemocs „немешање" заменили „обавезом мешања", а као сигурносни механизам оставили хегемонске америчке интересе од случаја до случаја. ЕУ политика и медији се праве задивљени наводно потпуно новим принципом који су САД увеле у међународно право; како је то паметно, ратовати за вредности, нама у Европи то никад није пало на памет!  

Може ли Србија да изађе из не-чланства у ЕУ?

У последње три деценије, ЕУ се еклатантно променила под утицајем и притиском САД, за шта аутори Краја игре наводе дугу листу прекоатлантских политичких, академских и медијских фактора преко којих је тај процес дисциплиновања текао.

Самит ЕУ-Западни Балкан у Тирани, 6. децембра 2022.

САД неће трпети самосталну, еманциповану ЕУ која културно и економски расте захваљујући избалансираној сарадњи са Русијом и САД. Зашто неко мисли да би таква атлантски трансформисана Унија, са наметнутим идентитетом војне крајине, допустила Србији да културно и економски расте захваљујући избалансираној сарадњи са, рецимо, свима?

Кад делови јавности у Србији кажу: „то је ЕУ, то није читава Европа", чине страховиту грешку. Читава Европа јесте ЕУ, без обзира на чланство, јер је читава Европа сносила, сноси и тек ће сносити последице такве трансформације Европске уније. Довољно је прочитати поглавље из књиге Крај игре насловљено „Рат у Југославији", у потпуности пренето на крају ове рецензије као анекс, да би се разумело да земље као Србија и без чланства постају „чланице", и то директно пропорционално размерама у којима ЕУ постаје америчка „чланица".

Поред експлицитно изречених ствари о Србији, садржај књиге погодује за низ изведених логичних судова. Зато што није на време поднела захтев за улазак у ЕУ, у изненадном чину после Дејтона,  или одмах после Милошевића, зато што Београд тада није схватио да главна тема уласка није „које су добре стране чланства", „већ које су ЈОШ катастрофе не-чланства" - управо зато је Србија актуелно „чланица" ЕУ, кроз готово садистички третман који с те стране доживљава. Да ли би Унија самовољно изрезала територију једне своје праве чланице, као што јесте Србији, чијим властима је до почетка друге деценије овог века трагично недостајао геополитички инстинкт? Никад!    

САД неће трпети самосталну, еманциповану ЕУ која културно и економски расте захваљујући избалансираној сарадњи са Русијом и САД. Зашто неко мисли да би таква атлантски трансформисана Унија, са наметнутим идентитетом војне крајине, допустила Србији да културно и економски расте захваљујући избалансираној сарадњи са, рецимо, свима?

  

Самит ЕУ-Западни Балкан у Тирани, 6. децембра 2022.

Мултиполарна 1989. је родила униполарну 2022. Хоће ли јој то остати једино злочесто дете?  

Новац, сила, идеологија

Кад су поражене у Авганистану, многи су се смејали Сједињеним Државама. Неко слабије самосвести би се повукао у себе и расформирао државу, као што су Руси урадили са Совјетским Савезом.

Како су Сједињене Државе у протекле три деценије стекле такву моћ над Европљанима, да је ЕУ заправо одахнула кад је 2022. коначно смела и могла да пресече територијалне, културне, политичке и економске везе с Русијом, које је тешко градила вековима?

Књига Крај игре нуди дугу листу актера који су у синергији деловали ка једном једином циљу: make America great again. Тешко је упрети прст и показати једну утицајну особу у Америци која је најзаслужнија за то да се ЕУ из мировног пројекта трансформисала у ратну машину. Оно што је пресудило био је систематски, константни притисак и одбијање сваке представе о прихватању пораза.

Кад су поражене у Авганистану, многи су се смејали Сједињеним Државама. Неко слабије самосвести би се повукао у себе и расформирао државу, као што су Руси урадили са Совјетским Савезом.

Последњи амерички војник напушта Авганистан, Кабул, 31. августа 2022.

Не знам како за друге, мени то не личи на „пропаст" Америке, више на њен напредак - с прашњавог Хиндукуша где су били дочекани као освајачи, Американци су се пребацили у развијену Европу која ће их волети до смрти. Своје, наравно

Шта су урадили Американци на исти потицај, пораз у Авганистану, уз то још гарниран хаотичним крајем глобалног рата против тероризма после Једанаестог септембра? Прешли су на заменски циљ и окупирали ЕУ коначно и потпуно, претварајући је унутар неколико месеци у ударну песницу false-flag рата са Русијом. Не знам како за друге, мени то не личи на „пропаст" Америке, више на њен напредак - с прашњавог Хиндукуша где су били дочекани као освајачи, Американци су се пребацили у развијену Европу која ће их волети до смрти. Своје, наравно.  

Пад ЕУ пред америчким интересима Герот и Риц описују као резултат вредног мрављег рада низа америчких актера, најпре државних - Клинтонови, Буш Јуниор, Обама, Трамп, сада Бајден и Нуланд, затим њихових саветника као Дик Чејни, Доналд Рамсфелд, Пол Волфовиц, Медлин Олбрајт; испред и иза њих густа мрежа аутора, коментатора и академика организованих по think-tank принципу, као Збигњев Бжежински (CSIS, Центар за стратешке и интернационалне студије), Френсис Фукујама, Роберт Кејган и Вилијам Кристол (PNAC/Пројекат за Нови амерички век и наследник FPI/Иницијатива за спољну политику). Стабилитет је та платформа црпила из медија, чији су коментатори, мимо тога озбиљни људи, давали савете како промовисати америчку водећу улогу, како сломити сваког ко се супротстави „беневолентној америчкој хегемонији" и како приватно - ово је сад бизарно, али истинито: „остати пријатељ са антиратном лудаком" („How to be friend with an antiwar nut").

Пројекат за Нови амерички век

Прекоатлантским снагама је помагала „пета колона" у самој ЕУ, оне снаге које је Буш Јуниор звао „Новом Европом". Тај тренд је започет такозваним „писмом осморице", објављеним 30. јануара 2003. у Вол стрит џорналу, лондонском Тајмсу и пренетом у низу других медија. У тексту под насловом „Европа и Америка морају да буду јединствене" потписници писма - Хозе-Марија Азнар, Жозе Мануел Барозо, Силвио Берлускони, Тони Блер, Вацлав Хавел, мађарски премијер Петер Међеши, пољски Лешек Милер и дански, потом секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмусен - саветовали су Вашингтону да Америка има свако морално право да јурне на Ирак. Разлог: оружје за масовно уништење у поседу Садамовог режима.     

Како дакле објаснити да су Сједињене Државе у протекле три деценије тако сломиле ЕУ, да су је без великих напора мобилизовале у идући рат по истом анти-вестфалском принципу: правно упитно, морално исправно?

Носиоци беневолентне америчке хегемоније никад нису прихватили одговорност за бесповратно уништавање мировног капитала из 1989. године. Роберт Кејган (успут, Чејни, Рамсфелд и Волфовиц такође долазе из PNAC-а) у мају 2008. објавио је текст у коме отприлике каже: да, премисе по којима се ишло на Садама Хусеина су биле нетачне, али је рат морално био исправан. Исти изговор се користи и за операције у Србији и Авганистану - правно упитне, морално исправне.     

Not fade away

Како дакле објаснити да су Сједињене Државе у протекле три деценије тако сломиле ЕУ, да су је без великих напора мобилизовале у идући рат по истом анти-вестфалском принципу: правно упитно, морално исправно?

Аутори Краја игре обавили су велики фактички посао, поређали чињенице и хронологије, једино заборавили да на крају кажу на шта то фрапантно личи: на Галбрајтову „анатомију моћи" (Anatomy of Power, 1983). Уз велики допринос Пољске и Балтика, амерички вредан мрављи рад успео је да дисциплинује Европљане комбинацијом три врсте моћи: компензацијске (новац), казнене (груба сила) и кондиционисане (идеологија).   

Код Шевченкова у Украјини, 15. септембра 2022.

Услов за то је био „трансфер Немачке у политички Запад", како је Краутхемер писао у споменутом чланку из 1990. Пред тим трансфером бледи сваки други. Обављен је постепено, пажљиво, у фазама, да би од НАТО операције 1999. почео да даје опипљиве резултате.

Због својих историјских веза са Русијом, Немачка је била кључ, пивот, „шарка" за америчку доминацију над ЕУ, пишу Герот и Риц. Далеко од тога да су Руси и Немци увек били пријатељи, нису. Али је, мимо ратова, увек деловала мрежа културних, политичких и економских веза међу њима. Лапидарно речено, за Немце је увек било нормално и да сарађују и да ратују са Русима.

Сад је остало само ово друго. Хор немачких медијских коментатора неколико последњих година као мантру понавља „ми не познајемо Русе", „ми појма немамо шта они хоће", „руски мотиви су непрозирни", „руске акције непредвидиве", „у руском рулету нема правила", чиме је код јавности вештачки произведена амнезија у односу на историјско искуство.  

Русија је за Немце одједном постала непрозирна земља непознате културе. Кад је Немачка променила тим, то је био знак да су Сједињене Државе победиле.

  

Бивши амерички председник Бил Клинтон говори поред ковчега Хелмута Кола у Европском парламенту у Стразбуру, 1. јула 2017.

Због оваквих и сличних мисаоних конструкција, критичари замерају ауторима Краја игре да су упали у замку теорија завере. Као антиратна луђакиња, лично не видим „заверу" у тој књизи, само минуциозни опис једног историјског процеса који се полако одвија и формира док не добије коначно лице. Као кад се, на пример, каже да су услови Версајског мира породили нацистичку Немачку - да ли је то била „завера", или процес с неколико контингентних варијабли? Или код друштвених феномена, кад посрамљивање унутар белих култура почне као преиспитивање грехова колонијализма, а заврши као брисање биолошких полова. Да ли је то „завера", или напротив друштвени процес отвореног краја?

Крај игре је есеј, не научно-теоријска књига. Он не комуницира са теоријским делима о атлантско-европско-руским односима, већ до својих истраживачких објеката и питања долази цитирајући јавне медије, државне и правне документе, уговоре, политичке говоре и програме. Отворени процес који се описује на бази таквог емпиријског материјала показује Сједињене Државе као вредну империјалну силу која никад неће посустати, никад се уморити, никад признати пораз, јер никад неће ни препознати пораз.  

Да ли је такав закључак комична теорија завере, или процес отвореног краја? The jury is still out. 

Видети још: Весна Kнежевић: Европска унија и „Pax Americana“, или о једном савременом лову на вештице

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер